Ко је од Светог Николе направио дебелог деду са ирвасима

Сачувана је совјетска дечја песмарица из 1927. године у којој пионири хватају Деда Мраза у мрежу и оптужују га за верску пропаганду:

„Деци си маз’о очи,
Прич’о им о Богу.
Ал’ ми нисмо наивчићи –
Беж’ с пута нам свог!“

Деда Мраз је, додуше, убрзо рехабилитован од стране совјетске власти. Али је престао да говори о Богу…

Православна црква 19. децембра обележава дан сећања на Светог Николу Чудотворца. Управо оног од кога су настали и амерички Санта Клаус, али делимично и наш домаћи Деда Мраз.

Постоји стереотип да су верници некакви заостали обскуранти који верују у бајке и све ирационално. Насупрот томе, световна публика се, наводно, ослања искључиво на научне чињенице и не наседа на „лажна чуда“.

У пракси је, међутим, често обрнуто. А данашњи датум је добар повод да се о томе поразмисли.

Јер Свети Никола, у кога верују православни хришћани, јесте историјска личност. Он је несумњиво постојао. За разлику од брадатих ликова са врећама и у црвеним оделима који сваког децембра испуне медијски простор.

Свети Никола Мирликијски живео је на прелазу из III у IV век. О његовом животу доста знамо захваљујући византијским историчарима, док је црквено предање о њему настало знатно касније. Прво житије, узгред, написано је тек у X веку.

Упркос легендарности његовог лика, ниједан историчар не доводи у питање чињеницу да је добри епископ Никола заиста живео и служио у Мирама Ликијским. На територији данашње Турске, у провинцији Анталија, у граду Демре и данас се налазе остаци цркве у којој је служио.

Сачувани су чак и његови посмртни остаци – мошти, како каже црквени језик. Већи део данас се налази у Италији, у граду Барију, а мањи на острву Лидо у Венецији.

Антрополог Луиђи Мартино их је 1953. године испитао и утврдио да је човек коме припадају био висок око 167 цм, да је умро у шездесетој години, да се хранио претежно биљном храном (постио) и да је дуже време пред смрт боравио у влажном простору. То се у потпуности поклапа са подацима о његовом животу и заточеништву.

У биографији светитеља има доста нејасноћа. Постоји мишљење да су византијски писци у једном тренутку помешали два историјска Николе – Мирликијског и Сионског – и тако спојили њихова дела и чуда. Могући разлог је и близина датума њихове смрти у црквеном календару: 6. децембар за Николу Мирликијског и 10. децембар за Николу Сионског (по старом календару).

Занимљиво је да је на ту чињеницу указао не световни, већ црквени научник – архимандрит Антонин (Капустин). Његово истраживање је још у XIX веку објављено у часопису Кијевске духовне академије. Толико о „мраку“ православља.

За разлику од тога, фигура Санта Клауса је, у суштини, прилично банална прича о реклами и маркетингу. Прелазна карика између Светог Николе и Санта Клауса са етикете „Кока-коле“ био је холандски Синтерклаас (Sinterklaas), односно Синт.

Он потиче из средњовековног култа који су данас вешти трговци претворили у комерцијални „фолклорни фестивал“ под називом Mega Sint Show, који се сваког децембра одржава у Амстердаму. Суштина је једноставна: добри епископ Синт у црвеном огртачу јаше белог коња и дели поклоне деци.

У прошлим вековима протестантске власти Холандије више пута су покушавале да забране овај празник као остатак „католичког сујеверја“. Данас се против сујеверја више нико не бори – напротив, оно се радо експлоатише у служби градске економије.

Америка је, са своје стране, створила свог Санта Клауса управо из лика Синта, којег су у XIX веку донели предузимљиви холандски имигранти.

Рођендан америчког Санте је 1822. година. Тада је протестантски свештеник Клемент Кларк Мур написао шаљиве стихове A Visit from St. Nicholas за своје шесторо деце. Та песма данас важи за једно од најпознатијих дела у америчкој култури.

У њој се први пут појављује дебељушкасти старац са брадом који долази у запрези са осам ирваса, улази кроз димњак и тајно оставља поклоне деци, не знајући да га један дечак посматра. Из тог стиха израсла је читава индустрија америчке божићне комерцијализације.

Совјетски Деда Мраз појавио се још један век касније – у време Стаљина. Његов „датум рођења“ је 1935. година, када су партија и држава одлучиле да коначно искорене „верске предрасуде“ и одвуку народ од прославе Божића у корист „исправне“ совјетске Нове године.

Први наступ совјетског Деда Мраза догодио се 30. децембра 1935. године на новогодишњој приредби у Харковском дому пионира. А већ 1937. на прослави у московском Дому синдиката појавила се и унука – Снежана, коју су културни радници вешто преузели из Островског и Римског-Корсакова.

Укратко, био је то краткорочни политичко-пропагандни пројекат. Нико тада није могао да претпостави да ће постати главна народна традиција.

Само – немојте то причати деци.

Анастасија Коскало/Абзац