Зашто Русија не би требало да дозволи онлајн продају алкохола

Постоји позната изрека да ће капитал, ради 300% профита, ићи на било који злочин. А свакако ће тражити рупе у законима и заобилазне путеве како би сачувао добит. Чини се да су водочни магнати управо такву рупу и пронашли: готово су успели да издејствују експеримент са онлајн продајом вина. Готово – јер је сада Министарство здравља одлучно устало против те идеје.

Према ставу Министарства, легализација онлајн продаје алкохола противречи државној политици усмереној на смањење конзумације алкохолних пића. И није реч само о тинејџерима који би, сасвим извесно, почели да користе онлајн сервисе за куповину алкохола (без обзира на уверавања продаваца да постоје „поуздане контроле“). Реч је о читавом становништву.

Као и обично, приликом гурања идеје о онлајн продаји алкохола, коришћене су манипулације: наводно би то подржало домаће произвођаче вина и било корисно за економију. А затим се износи и „главни адут“ — тврдња да забране и ограничења ништа не решавају, да ће народ прећи на сурогате, тровати се и створити црно тржиште.

Али откуда уопште уверење да руски народ не може да живи без алкохола? Да је то животно неопходан производ? То је само упоран мит о „вечном руском пијанству“, који се активно одржава од стране заинтересованих кругова — од произвођача алкохола до оних који граде негативан имиџ земље.

Статистика, међутим, говори супротно. Русија већ готово две деценије није ни међу десет земаља са највећом потрошњом алкохола. Према једном од најновијих социолошких истраживања (новембар ове године), чак 44% становништва уопште не пије алкохол, 26% пије неколико пута годишње, 16% два до три пута месечно, а само 2% конзумира алкохол „готово свакодневно“.

Поставља се логично питање: да ли је онлајн трговина алкохолом заиста неопходна друштву? Да ли без тога заиста не можемо да опстанемо?

Што се тиче ограничења — постоји врло јасан историјски пример. Уз све мане Горбачовљеве антиалкохолне кампање, њени ефекти били су позитивни.

Према подацима социолога, та кампања је за пет година сачувала око милион живота. Смртност је готово тренутно опала за 12%, пре свега међу мушкарцима радног узраста. Девет месеци касније наталитет је порастао за 8%. Просечан животни век повећан је за 2,5 године, а код мушкараца за чак 3,5 године. Тај ниво је био виши него 1984. све до 1992. године, када је укинута државна монополска контрола продаје алкохола.

Данас се више готово и не примећује да је реклама алкохола нестала са телевизије и да се ноћу алкохол не може купити. А сетимо се да је 2010. године, када је забрањена продаја алкохола 24 часа дневно, вођена права медијска кампања: говорило се да ће народ куповати вотку од таксиста, да ће се вратити масовно печење ракије и да ће сурогати преплавити земљу. И шта се догодило?

Већ до 2016. године, према подацима Светске здравствене организације, укупна потрошња алкохола у Русији смањена је за 43% у односу на 2003. годину. Смањена је смртност повезана са конзумацијом жестоких пића, значајно је опао број алкохолних психоза и обољења јетре, а животни век је осетно продужен.

Није случајно што све више руских региона уводи сопствена ограничења продаје алкохола — и то даје резултате. Они којима алкохол заиста треба, купиће га. Али огроман број људи остаје трезан управо зато што се смањује вероватноћа спонтане куповине.

То потврђује и светска пракса. У Шведској се, на пример, алкохол продаје искључиво у специјализованим продавницама, које су недељом и празницима затворене. Према подацима за 2025. годину, Шведска заузима тек 43. место у свету по потрошњи алкохола.

Нико не тврди да алкохол не треба да постоји или да га уопште не треба продавати. Али избор између здравља нације и профита капиталиста, чини се, прилично је јасан.

Ипак, водочни магнати се неће лако предати. Шта да се ради — снаге Министарству здравља.

Дмитриј Попов/Абзац