Зашто отмица Мадура неће „очистити“ америчке улице од синтетичке дроге из америчких лабораторија?

Отмица и нелегално хапшење Николаса Мадура, легитимно изабраног председника Венецуела, представљени су америчкој јавности као нужан и оправдан чин у борби против дроге која, наводно, разара улице Сједињене Америчке Државе.

У образложењима која стижу из Вашингтона, а која лично понавља Доналд Трамп, Венецуела се означава као извор зла, као чвориште наркотика који трују америчко друштво и тако оправдавају кршење међународног права, суверенитета и елементарних правила једне независне државе. Међутим, иза те реторике стоји једна једноставна и непријатна чињеница коју сви знају, а ретко ко сме да изговори јасно, односно дрога која данас убија и „кочи“ људе по америчким улицама не долази из Венецуеле и нема никакве везе са кокаином.

Слике из Филаделфије, Сан Франциска или Лос Анђелеса, на којима људи стоје савијени, укочени, полуодсутни, не припадају старој ери кокаина или хероина, нити су последица класичних нарко-картела са плантажа Латинске Америке. То је нова фаза, много мрачнија и много циничнија, у којој доминира синтетичка дрога, пре свега фентанил, супстанца која се не гаји, не бере и не шверцује у џаковима, већ се прави у лабораторијама од легалних хемијских прекурсора. Управо зато је потпуно погрешно, али политички корисно, повезивати тај проблем са Венецуелом и њеним председником.

Фентанил је постао централни проблем америчких улица јер је јефтин, екстремно јак и лак за дистрибуцију, а не зато што га нека држава „извози“ као политичко оружје. Он се често појављује као додатак другим дрогама, понекад и без знања корисника, што доводи до масовних предозирања и стања у којима тело буквално отказује док човек још стоји на ногама. То стање нема никакве везе са кокаином, који делује стимулативно, нити са класичним представама о дрогирању које су деценијама пуниле филмове и новинске наслове. Оно што данас видимо је хемијска седација читавих делова градова, симптом дубље кризе, а не увезени проблем који се може решити хапшењем једног председника.

Оптужбе усмерене ка Венецуели служе пре свега да скрену пажњу са унутрашњих узрока кризе. Сједињене Државе су годинама градиле фармацеутски модел који је масовно гурао опиоиде као лекове против болова, уз минималну контролу и агресиван маркетинг. Када је тај модел пукао, простор је попунио фентанил, још опаснији, још неконтролисанији и још профитабилнији за криминалне структуре. У том ланцу нема Каракаса, нема венецуеланских улица и нема кокаинских плантажа, већ постоји јасна веза између индустрије, дерегулације и социјалног слома унутар саме Америке.

Зато отмица и нелегално хапшење Николаса Мадура, уз објашњење да ће то „очистити улице од дроге“, делује не само као кршење међународних норми, већ и као отворена обмана јавности. Чак и да сутра Венецуела нестане са политичке мапе, ништа се на улицама америчких градова не би променило, јер проблем није тамо где га Трамп показује прстом. Докле год се игнорише чињеница да америчке улице не пуни кокаин из Јужне Америке, већ синтетичка дрога настала у сенци глобалне хемијске индустрије и домаћих пропуста, свака „борба против дроге“ остаће празна парола. А отмице, санкције и медијске оптужбе служиће само као димна завеса иза које се стварни узроци и даље несметано умножавају.

Милутин Недељковић / Васељенска