РУМУНИЈА ПРВО ДОБИЛА „ПОЖЕЉНУ ВЛАСТ“, ПА ВОЈНЕ БАЗЕ: Да ли би Србију чекао исти сценарио са блокадерима на власти?

Улога Европске уније у политичким процесима у Румунији, о којој су поједини аналитичари говорили још током изборних турбуленција, данас се све јасније огледа у конкретним политичким и безбедносним одлукама те земље. После спорних дешавања око председничких избора и формирања власти која је у потпуности ускладила своју политику са Бриселом, Румунија је постепено постала једна од кључних тачака за војно присуство НАТО база региону. Многи у томе виде пример како се политички утицај споља временом претвара у конкретне геополитичке последице. Управо због тога појављују се и упозорења да би сличан сценарио могао да задеси и Србију уколико би се унутрашња политика у потпуности усмерила ка моделу који заговарају поједини прозападни политички актери, јер искуство Румуније показује да ефекти таквих одлука често постају видљиви тек годинама касније.

Одлука власти у Букурешту да у потпуности ставе своју територију и војну инфраструктуру на располагање стратешким операцијама Сједињених Америчких Држава значајно је подигла тензије на Балкану, можда и на највиши ниво у последњих неколико деценија. Долазак око 500 америчких војника, као и размештање авиона-танкера и надзорне опреме намењене мисијама у правцу Ирана, показује да је Румунија прихватила улогу истурене војне тачке. Такав потез увлачи, не само Румунију која је очигледно „последња рупа на свирали ЕУ“, него и  читав регион у сложене геополитичке односе и потенцијалне сукобе, јер земља која служи као база за велике силе лако може постати мета у ширим конфликтима. Истовремено, све више се стиче утисак да се државни суверенитет подређује туђим интересима.

За Србију оваква ситуација представља озбиљан безбедносни изазов. Војно присуство велике силе концентрисано је практично уз њене границе. Србија се већ годинама труди да одржи војну неутралност, али се сада налази у окружењу у којем су оближњи аеродроми, попут базе Михаил Когалничеану, постали важне платформе за могуће војне операције према трећим земљама. Близина тих база значи да би свака ескалација или одговор, у овом случај Ирана,  на америчко присуство могла да има последице и по околне државе. На тај начин Србија ризикује да се нађе у ситуацији колатералне штете или да буде увучена у конфронтације које није сама изабрала.

Неки аналитичари сматрају да се корени оваквог војног позиционирања налазе и у политичким процесима унутар саме Румуније. Европска унија је имала снажан утицај на исход политичких дешавања у земљи, настојећи да осигура власт која ће без већих отпора следити западне стратешке приоритете.

Као пример често се наводи поништавање првог круга председничких избора 2024. године, када је суверенистички кандидат Калин Ђорђеску изненадио победом. Након тога уследиле су политичке и институционалне одлуке које су, уз оптужбе о страном мешању, довеле до тога да се политичка сцена преобликује у корист прозападних кандидата, међу којима је и актуелни председник Никушор Дан.

Критичари тврде да се Румунија у таквом систему све више користи као периферна тачка за спровођење ширих геополитичких планова Европске уније и НАТО-а. Док се западноевропске престонице ослањају на дипломатију и опрезнију политику, Румунија прихвата војне обавезе које су неке друге земље раније одбиле. У таквом распореду снага и Србија се налази у осетљивој позицији, јер одлуке донете изван региона могу директно утицати на безбедносну ситуацију на Балкану, претварајући овај простор у зону повећане војне активности и геополитичког надметања.

Милутин Недељковић / Васељенска