МРТВИ ПОТПИСУЈУ, ЖИВИ ОТИМАЈУ: Две деценије правног терора над српском имовином на Косову и Метохији

Двадесет и седам година након НАТО агресије, на Косову и Метохији се води подмукли рат папирима, печатним воском и судским опструкцијама. Сценарио је језив, Срби који су деценијама под земљом, напрасно „оживљавају“ под пером шиптарских фалсификатора како би потписали продају својих имања. Овај системски прогон и отимачина дедовине одвија се пред очима УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а, који својим ћутањем постају саучесници у овом злочину.

Иван Петровић, прогнаник из Белог Поља код Пећи, чије имање лежи уз стратешки важан пут Пећ–Дечани, отвара душу за наш портал и открива како изгледа пакао кроз који пролазе преостали српски домаћини:

„Заправо о чему се ради… После НАТО интервенције већина нас је напустила Пећ и околину, конкретно ја сам из Белог Поља. Већина нас имамо имовину која гравитира уз магистрални пут Пећ-Дечани. Први повратници се враћају негде 2003. и 2004. године, али у међувремену, крајем 2000. и почетком 2001. године, у нашем одсуству, организована криминална група из суседног албанског села Раушић, служећи се лажним пуномоћјима који су наводно оверени у Првом општинском суду у Београду, успева да наша имања упише у пећком катастру на своја имена.“

Петровић наводи да су узурпатори из фамилије Динај, који су одмах након незаконитог уписа, имовину пребацивали на трећа лица како би сакрили трагове и створили нерешив правни чвор.

Хотел „ALBI“ на гробовима и фалсификатима

Највећи апсурд и симбол ове отимачине јесте хотел „ALBI“, који је подигнут управо на парцели Ивана Петровића. Док хотел прима госте и доноси профит узурпаторима, прави власник поседује црно на бело доказ да је све изграђено на лажи.

„Конкретно, баш на мојој парцели је направљен хотел ALBI. Интересантно је још да су већина правих власника преминули још осамдесетих година и напрасно су ‘оживели’ 2001. да потпишу пуномоћја и уговоре. Мој рођак Драгомир Петровић има исти случај – његова парцела се водила на мајку која је умрла 1984. године, да би напрасно оживела 2001. и потписала фалсификовано пуномоћје“, објашњава Петровић.

Судска фарса дуга две деценије

Документација у коју је имала увид редакција нашег портала, а коју је издао Први општински суд у Београду још 2006. године, јасно каже: ПУНОМОЋЈА СУ ФАЛСИФИКАТ. Суд у Београду је потврдио да се странке не слажу и да је неко злоупотребио бројеве протокола. Ипак, за „независно“ албанско правосуђе у Пећи, то није довољно.

„Ми оштећени смо поднели тужбе још 2004. године. Међутим, судски процеси су ушли у трећу деценију без коначног епилога. Нас заступа Европска канцеларија за правну помоћ, али опструкција у самом суду је огромна. Рочишта се заказују једно у пар година и нон-стоп се нешто одлаже јер једна од тужених странака не дође. Тамошњи суд је пристрасан и не доноси пресуде, док у међувремену на нашим парцелама ничу велелепни стамбено-пословни објекти“, огорчен је Петровић.

Док се на папиру говори о владавини права и повратку расељених, на терену ничу велелепни објекти на туђој крви и земљи. Срби су препуштени сами себи, а њихова једина „кривица“ је што имају земљу коју неко други жели.

„Наши адвокати шаљу стотине ургенција, али суд је пристрасан. Чекају да прави власници и последњи наследници помру, како би отимачина постала коначна“, закључује Петровић.

Весна Веизовић / Васељенска