Илија Петровић: Чија ли је “наша”интелигенција…

Мада је сваком појединачном Србину углавном својствено да сопствене способности у свему и свачему укључујући и у умењу да предводи своје ближње и ине, види на изузетно високом нивоу, србски народ никад се неће противити да, за сваки случај, нађе себи и вођу. Да ли је то вођа-ратник, вођа-мислилац, вођа-учењак, вођа-свештеник, вођа-политичар, вођа-знанац или вођа-туђин, мање је битно. Али, и кад стане иза изабраног вође, ниједном појединачном Србину неће пасти на памет да се одрекне иједног од својих почетних својстава, нарочито не оног о могућности да једнога дана и он буде вођа. И као појединци и као скупина, Срби ће изабраног вођу прихватати само док им се чини да мисли као они, или им се чини да изражава њихове ставове. Ништа више.

Ваљда само због тога, Срби су спремни да без остатка поверују у сваку реч коју изговори њихов изабраник. Везивање за изговорену реч биће утолико чвршће уколико изабраник има какву титулу; добро би било да такво лице буде доктор од нечега или, макар, академик.

У нашим савременим условима избор је повелик. Нема баш много институција које у свом предзнаку садрже реч “србски”, али зато има превише оних који су се кроз такве институције наметнули свету жељног вође. Тако је, на пример, двадесетак наших савременика, стицајем несрећних околности учлањених у академију наука и уметности наводно Србску, пре четврт века потписало један апел коме се, у фразеолошком погледу, нема шта замерити. Ови злосрећни академици били су тада против вођења било каквог рата сматрајући “да се мора у најскорије време наћи мирно решење сукоба који су у току и доспети до трајног и гарантованог мира у којем неће бити прогоњене или обесправљене националне, политичке и верске групе”. Најинтересантније у целом апелу јесте сазнање да је он обелодањен у тренутку кад је био ослобођен Вуковар (средином новембра 1991) и кад су бројни његови србски грађани, после вишемесечног заточеништва у усташком окружењу, могли да одахну. Док су ти исти грађани чамили по вуковарским подрумима, док су лешеви многе њихове србске браће, само због тога што су били Срби, скупљани по дунавским врбацима, док је србска нејач гинула по Крајини, Далмацији, Западном Срему, Западној Славонији и другде, потписници апела ћутали су. Србска жртва по Србској Земљи била је за њих допринос борби “против завојевача и бољшевика” и подизала је њихов “углед у очима међународне јавности”. Потписници апела чекали су србски пораз јер, ваљда, после њега неће бити “нових ратова” ни “пропаганде смрти”. Смрт би за Србе, дотле, по академијском очекивању, била стварност.

И заиста, због тога што је током неколико наредних година за многе Србе смрт постала стварност, потписници поменутог апела нису ни сматрали вредним да се огласе против непосредног учешћа такозваног демократског запада у рушењу и паљењу србских кућа, у затирању србских трагова по исконској Србској Земљи, у прогону србскога живља, у убиствима србских цивила у избегличким колонама…

Можда није ни било упутно протестовати јер је читавих двадесет дана после поменутог апела, уважени члан исте те Академије, именом Василије Крестић, дао једну изјаву која је, по својим последицама, била нешто најтрагичније што се у ововременим (не)приликама могло десити србском народу. Он је, наиме, 8. децембра 1991. године у емисији “Недељом у десет” Радио Београда, оценио да у основи новијих србско-хрватских сукоба лежи чињеница да све политичке струје у Хрватској позивајући се на “хрватско државно-историјско право” имају јасно дефинисан циљ – да се створи чиста национална и верски јединствена држава, те да из такве политике непризнавања србске индивидуалности проистиче и рат између Срба и Хрвата. Према Крестићевом схватању, иако признаје да то није нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само дефинитивним разграничењем ова два народа: раздвајање најпре следује Западном Срему, са вуковарском и илочком општином, као и Барањи; док око Книнске Крајине нема много дилема, са Славонијом биће много теже јер она ни по ком основу не може цела припасти Србима; посебан проблем су Псуњ, Пакрац, Дарувар, где има много Срба; освајати целу Славонију и Осек потпуно је бесмислено јер та територија не припада Србима. Разумљивијим језиком речено – Крестић оптужује Србе, без обзира на то што су они кренули у рат за биолошко одржање сопственог националног бића, да иду у освајање простора који није био њихов, што помало подсећа на чињеницу да се средином 1990. године захвалио на понуди да за новосадску “Самоуправу” пише о Барањи истичући да, и иначе врло ангажован “у трагању за истином о српском народу”, не би желео да свој “научни дигнитет” крњи публицистичким иступима за “дневно-политичке потребе”.

Крестићева изјава можда није деловала много “академијски”, те је Чедомир Попов, и он академик, 19. јануара 1992. године сугерисао својим сународницима да на неки начин сузе сопствене националне интересе и да их потом жилаво бране: “Народи кроз историју пролазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми можда негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје амбиције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би сачували сваког Србина у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се простирати до места на којима живи и последњи њен сународник. Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и морамо да бранимо сопствени национални интерес“. Наравно, академик Попов није предложио границу србског националног интереса, али је дао теоријску основу будућем србском повлачењу. Он је тако пресудио који је део националне супстанце тада требало жртвовати охрабрујући србске непријатеље да за своју будућу агресију намераче неки други србски простор.

У суштини, ништа се то није разликовало од онога што се дешавало на самом крају Првог светског рата, кад је потпуковник Душан Симовић,    познатији из 27. марта, уочи пута у Загреб, где је требало да преда акредитиве Народном вијећу, питао војводу Живојина Мишића зашто је србска војска стала на линију Осек – Чепин – Ђаково – Шамац, а не на линију од Барча у Угарској, поред Вировитице и реке Илове, до Јасеновца. Војвода је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода, да се определи, хоће ли ићи с нама или не”. А тај Љуба Ковачевић био је земљак Мишићев, историчар, професор Велике школе, академик, главни секретар Србске краљевске академије, државни саветник. “Као историчар стоји поред Илариона Руварца на челу борбе против традиционалних схватања и романтичног патриотизма у српској историјској науци”. Од таквих као Иларион Руварац, на пример, или Љуба Ковачевић, србски народ никад није имао користи, нити ће је имати; имао је и имаће само штете. Али, и за Мишића он је био човек са звучним звањима. Није било битно да ли зна, било је важно да је академик, уz то и државни саветник. Потврђује се тако да србски војници и политичари нису увек били превише самоуверени, самосвесни и сујетни, како се обично мисли, већ да су се при доношењу значајних одлука ослањали на људе од високог научног угледа. Нажалост, исто се тако потврђује да водећи србски интелектуалци, нарочито у судбинским тренуцима, тешко препознају националне интересе сопственог народа, србског.

Могао би неко рећи да је то тако јер се академија наука налази у Београду. Међутим, србских институција има и у Новом Саду, а једна од таквих је и Матица србска. Средином децембра 1992. године, уочи одржавања једног политичког и националног скупа у Новом Саду, замољен је академик Бошко Петровић да као Новосађанин и председник Матице србске, највеће србске националне институције у Новом Саду, буде први говорник на том скупу. Без имало околишења он одбија понуду: “Не желим да се петљам ни у какве националне и политичке расправе”. Истина, после краћег убеђивања, осетивши да је у нечем ипак претерао, он помирљиво каже: “И сам знаш колико сам траљав, то сам ти већ рекао. Имам осетљиво срце и не могу то све издржати”. Јадно је Србство и чемерно кад у свом бићу има институцију као што је Матица србска, а јадна је и Матица србска кад њен председник не жели да се бави националним расправама и, посредно, националним интересом сопственог народа.

Не може бити да се тада радило о случају или о грешци јер Матица србска и њени челници баш и не хају за србску националну ствар. У првим правилима Матичиним било је уписано да ће се она бавити ширењем србске књиге, србске културе и србске науке у целом Србству, од Будима па до Црне Горе. Уписано је тако јер је србска мисао у том времену, изузмемо ли цркву, била сведена искључиво на усмено предање. Друкчије се није могло; оснивачи Матичини живели су под страном окупацијом и, свака друкчија формулација, нарочито у погледу Матичине оријентације, морала је бити сумњива. Статутарно инсистирање на књизи, култури и науци, без отвореног помињања националног, није угрожавало интересе угарске државе. Угарска, чак и ако јој је могло бити сумњиво толико и такво ширење србске писмености, рачунала је да све то на дужој стази не може за њу бити опасно. Са једне стране државни школски систем, и са друге стране укључивање школованих Срба у систем државне администрације комбиноване са разним појединачним повластицама, представљали су својеврсну форму корупције и постепеног однарођавања бројних Срба. За оне Србе који су бринули о свом националном интересу и о националним интересима целога Србства, обавеза да се издају књиге, шири култура и уздиже наука, било је само друго име за њихов национални рад.

Потпуно је разумљиво што је Матица своје деловање у Угарској и, касније, у Аустроугарској, прилагођавала тамошњим политичким потребама, али је тешко оправдати Матичино пристајање на притисак политичких власти у двема првим Југославијама да се брига Матице србске о србским националним интересима потисне у позадину, односно да се она потпуно одбаци као штетна за југословенски државни и политички интерес. У условима треће Југославије, кад су политички притисци на србско национално биће бар формално отклоњени, нема никаквог разлога да се о циљевима Матице србске не говори на начин исказан у њеном оснивачком акту. Има ли се то у виду, исказује се неопходна потреба да се Матица врати свом изворном опредељењу да “јединим духом за ползу и славу народну дише”, односно да брине о националном духу србског народа исказујући тако своју “љубав и ревност к обштему благу”. Матица србска не може опстати као некаква Матица “новосадска”, она се мора поново конституисати као национална институција, она на себе мора преузети бригу о спасу националне супстанце; поред бриге о културном нивоу србског народа, она се мора вратити превасходно националном раду и остварењу србског националног програма. Први корак ка постизању тога циља јесте буђење србског националног духа на странама на којима се о тој категорији још и не размишља, односно очување духа у оном делу србског народа који је тога духа свестан али је из много разлога незадовољан и стањем соpственог духа и духа целог свог народа. (Да овде не помињемо злодух Матичиног Правописа о двоазбучју у србском језику).

Са тим недостацима у духу, ми се у Србској Земљи већ дуго срећемо, а, ево, данас о њима и расправљамо. Василије Крестић, србски академик и некад утицајна личност у Матици србској, својевремено је одбио да учествује у телевизијској емисији која је, под насловом Баштина на искушењу, из новосадског студија третирала исту ову тему; био је увређен што га телевизија Нови Сад није звала у госте претходне две-три године. Позван и најављен исто као и Крестић, врло уважаван академик и матичар Славко Гавриловић такође је одбио да се тада појави у студију, јер је имао важнијег посла но да смишља одговоре на “неакадемска” питања како се односимо према својој културној баштини и шта то доприноси губљењу националне свести. Професор Чедомир Попов, академик и тада потпредседник Матичин (касније председник), такође је био у некаквом другом важном заносу, те се ни он није тамо појавио. Као знаменити србски историчари, све сами академици, као научењаци који су на историјским несрећама србског народа стицали своја звања, али и свој научни ауторитет међу својим србским и иним савременицима, они не сматрају потребним да се истом том народу, народу из којега су потекли али и народу којем би требало да припадају, врате бар део свог великог дуга. Својим уздржавањем од националног рада, они су се заправо директно солидарисали с онима који су ранијих деценија прикривено, а последњих година без икаквог зазора и стида, отворено радили против сопственог народа и чак су их својим ћутањем охрабривали у таквом деловању.

Ако су тако водећи србски академици дозволили себи да се поигравају сопственим и укупним србским националним бићем, морамо се запитати    и колико Срба од оних милион и по у истој тој Војводини Србској држи до свог Србства, колико светим сматра оно што су наследили од својих часних предака и колико је њих спремно да пред фашикратским Западом и ватиканском католичком аждајом постави питање:

“Где је Србска Војводина?

У Маџарској ил’ Угарcкој,

Или у сну, ил’ на јави?”, 

и да дају јасан одговор да

“Није она тамо, није

Већ у души Србадије!”

Тек ако нађу баш такав одговор, биће у стању да се бројним национално несвесним или недовољно свесним научно-образовним и политичким вођама у Србству одупру

“Па загрме од милине:

Стан’, Западе! Стани, Ватикане!

Ево главе, не дам Војводине!”

Војводина Србска је исувише озбиљна тековина да би се једној шачици национално несвесних или неодговорних интелектуалних “врховника” препустило да Србима, почетном народу-мајци, творцу људске цивилизације, препречује пут у будућност.

Све то применљиво је и на целину Србске Земље, тековину бројних нараштаја србскога рода – у нашем времену, због превише изражених ужих завичајности, скоро непознато србско територијално одређење – под условом да академичко мишљење утиче на институционалну Државу Србију при доношењу одлука о будућности    и Живе Државе Србије и Србске Земље – барем у границама данашње Земље Србије.

Илија Петровић/Васељенска