ФЕНОМЕН, ЦРНА ГОРА: Редовно ванредно стање!

У политичком животу Црне Горе мало која синтагма у посљедњих неколико година изазива толико пажње као „ванредно стање“. Када год институције западну у кризу, када се појаве безбједносни изазови или када политичка сцена уђе у фазу оштрих сукоба, у јавности се појављују захтјеви, процјене и упозорења да је држава на корак од увођења ванредних мјера.

Међутим, озбиљна анализа захтијева да се политичка реторика одвоји од уставне стварности.

У Црној Гори ванредно стање није политичка категорија већ строго уставна институција. Према Уставу, оно се може прогласити искључиво у случају великих природних непогода, техничко-технолошких и еколошких несрећа, епидемија, већег нарушавања јавног реда и мира или угрожавања и покушаја рушења уставног поретка. Такође, ванредно стање не уводи Влада, нити предсједник државе самостално, већ га проглашава Скупштина, а само ако парламент није у могућности да засједа, одлуку доноси Савјет за одбрану и безбједност.

То значи да дубока политичка криза, свађе у парламенту, нестабилна већина, блокада појединих институција или чак пад Владе сами по себи нису довољни разлози за проглашење ванредног стања. Уставописци су свјесно поставили високе баријере како би се спријечила злоупотреба овог механизма у дневнополитичке сврхе.

Управо зато је потребно критички посматрати све чешће захтјеве за увођење ванредног стања који се могу чути у јавном простору.

Неспорно је да се Црна Гора већ дужи период суочава са озбиљним изазовима. Политичке подјеле су дубоке, институције често функционишу успорено, повјерење грађана у политичке актере је на ниском нивоу, а бројна питања која се тичу владавине права и борбе против организованог криминала остају предмет оштрих јавних расправа. Све су то проблеми који заслужују озбиљан приступ и одговорну државну политику.

Али ниједан од тих проблема аутоматски не значи да су испуњени услови за ванредно стање.

У демократским друштвима ванредно стање представља крајњу, а не прву мјеру. Оно није инструмент за рјешавање политичких спорова, нити средство за превазилажење институционалних слабости. Напротив, његова суштина је да се активира тек онда када редовни механизми државе више нису довољни да одговоре на опасност која пријети друштву и уставном поретку.

Проблем настаје онда када се тема ванредног стања користи као политички симбол кризе. У таквом амбијенту јавност постепено стиче утисак да је држава непрестано пред неким драматичним расплетом. Посљедица тога није већа будност грађана, већ управо супротно – замор, равнодушност и губитак способности да се разликују стварне опасности од политичких порука.

Историјско искуство показује да су ванредна стања увијек била намијењена изузетним околностима. Она нису замјена за политички дијалог, институционалну одговорност и владавину права. Држава која олако посеже за ванредним мјерама ризикује да покаже слабост својих институција, а не њихову снагу.

Зато је данас важније поставити друго питање: да ли је највећи проблем Црне Горе недостатак ванредног стања или недостатак повјерења у институције?

Одговор се намеће сам по себи. Институције функционишу, парламент засједа, избори се одржавају, власт се мијења демократским процедурама, а државни систем није у стању колапса. То не значи да је стање добро нити да су проблеми мали. Али значи да се они морају рјешавати у оквирима демократског поретка, а не призивањем механизама који су предвиђени за изузетне ситуације.

Ванредно стање није политички програм нити средство за рјешавање свих друштвених проблема. Оно је уставна мјера резервисана за тренутке када су безбједност грађана, функционисање државе или сам уставни поредак озбиљно угрожени. Сваки покушај да се тај институт претвори у дио свакодневне политичке реторике носи ризик релативизације његовог стварног значаја.

Црној Гори данас су потребни јачи закони, ефикасније институције, више политичке одговорности и веће повјерење грађана у државу. Ванредно стање не може бити замјена за оно што се мора изградити у редовном стању.

Снага једне демократије не мјери се спремношћу да прогласи ванредно стање, већ способношћу да и у најтежим кризама сачува институције, владавину права и повјерење грађана. Друштво које на сваки проблем одговара позивом на ванредне мјере ризикује да изгуби вјеру у сопствене демократске механизме. Зато је данас важније бранити институције него призивати изузетке, јер се стабилна држава гради у редовним, а не у ванредним околностима.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме