Рахметли генерал Халид-бег Хаџија Ченгић

„Је­си ли ти ме­те­о­ро­лог или му­сли­ман?” То је јед­ног ја­ну­ар­ског ју­тра 1993. го­ди­не у Ви­со­ком Ха­лид Ха­џи­ја Чен­гић упи­тао но­ви­на­ра Се­на­да Ав­ди­ћа, на­кон што га је овај по­здра­вио са „до­бро ју­тро”. „Ме­те­о­ро­ло­зи го­во­ре ка­кво је ју­тро, а му­сли­ма­ни се по­здра­вља­ју са Есе­ла­му алеј­кум”, уко­рио је овог но­ви­на­ра шеф глав­ног ло­ги­стич­ког цен­тра Ар­ми­је БиХ (ГЛОЦ), а прак­тич­но дру­ги-тре­ћи чо­век од­бра­не БиХ. Пр­ви је био Али­ја Изет­бе­го­вић, а дру­ги син Ха­џи­јин, Ха­сан. Ха­лид Чен­гић је 20. ма­ја у 93. го­ди­ни от­пу­то­вао на Ахи­рет, а гло­дур пор­та­ла „Сло­бод­на Бо­сна” Ав­дић, у не­кро­ло­гу од 26. ма­ја вај­ка се што је та­кав га­зи­ја од­бра­не не­за­ви­сне БиХ ис­пра­ћен ћу­та­њем, чак и рат­них ве­те­ра­на. Из­у­зе­так је иран­ска ам­ба­са­да?!

Ха­лид је жи­вео у Ус­ти­ко­ли­ни по­ред Фо­че као на­след­ник ка­ме­не Чен­ги­ћа ку­ле на ве­ли­ком бе­гов­ском има­њу, ко­ја све­до­чи о пле­мен­ском по­ре­клу из осман­ског вак­та. Не­ка вр­ста не­фор­мал­ног по­гла­ви­це број­них Чен­ги­ћа ко­ји су се вре­ме­ном раз­ми­ли­ли по Бо­сни. Ха­џи­ја Ха­лид је ра­ди здрав­стве­ног оси­гу­ра­ња, а и да се ка­у­ри не упи­та­ју од че­га хра­ни по­ро­ди­цу кад ни­шта не ра­ди, био фор­мал­но за­по­слен у обли­жњем мли­ну. Ло­кал­но по­знат и по­што­ван као на­след­ни бег, у Са­ра­је­во је и пре и то­ком ра­та рет­ко на­вра­ћао и био не­по­знат и ме­ђу град­ским му­сли­ма­ни­ма, док су ма­ло­број­ни упу­ће­ни ишли на но­ге у Ус­ти­ко­ли­ну. Већ по­чет­ком ра­та са по­ро­дич­ном сви­том пре­се­лио се у ста­ри тр­го­вач­ки цен­тар Ви­со­ко и осно­вао ГЛОЦ, ко­ји је био је­дан од пунк­то­ва Али­ји­не па­ра­лел­не пар­тиј­ске ли­ни­ји ко­ман­до­ва­ња и у вој­ном сек­то­ру.

Син Ха­сан је имао екс­клу­зив­но Изет­бе­го­ви­ће­во овла­шће­ње да по­ди­же ми­ли­о­не ко­ји су сти­за­ли из ислам­ских зе­ма­ља на ра­чун у беч­кој бан­ци, а овај је део но­сио лич­но Али­ји, део сво­ме ба­би у Ви­со­ко. Тре­ћи део га је по­сле ра­та учи­нио јед­ним од нај­бо­га­ти­јих љу­ди у Са­ра­је­ву са лан­цем фир­ми под за­јед­нич­ким пре­фик­сом „био”. Иако ни­јед­на ни­је има­ла ве­зе са очу­ва­њем би­ос­фе­ре, еко­ло­ги­јом или бо­та­ни­ком, да­ва­ла је осно­ву да ло­го бу­де зе­ле­не, код му­сли­ма­на оми­ље­не бо­је. Кључ­ни по­ро­дич­ни по­слов­ни успех био је ипак пла­ни­ра­но не­ре­а­ли­зо­ва­ни ме­га­ло­ман­ски по­ду­хват из­град­ње аеро­дро­ма у Ви­со­ком. Но, био је рат, упла­те и ис­пла­те су би­ле вој­на тај­на, ра­ди­ло се на по­ве­ре­ње, по­твр­де на це­ду­ља­ма па­ра­фи­ра­не су псе­у­до­ни­ми­ма, па су не­ке по­рат­не ин­спек­ци­је и ис­тра­ге пре­ки­ну­те због не­до­стат­ка до­ка­за. Зна се да је Ха­сан по­сле ра­та од из­бе­глог срп­ског вла­сни­ка по­јеф­ти­но ку­пио нај­леп­шу ви­лу у Але­ји пла­та­на на пу­ту за Вре­ло Бо­сне, ре­но­ви­рао је у лук­су­зну ре­зи­ден­ци­ју и ду­го­роч­но из­нај­мио аме­рич­кој ам­ба­са­ди.

На­про­тив, ба­би му Ха­ли­ду био је ва­жни­ји ге­не­рал­ски чин, по­вра­так у Ус­ти­ко­ли­ну и при­зна­ње скри­ве­не мо­ћи, ко­ја ни­је по­чи­ва­ла на вој­ним ре­зул­та­ти­ма, ко­ли­ко на ка­дро­ва­њу у вој­сци. По­ста­вљао је и сме­њи­вао ми­ни­стре од­бра­не и ге­не­ра­ле, па се у уну­тра­шњем кру­гу го­во­ри­ло „Што год не мо­же Али­ја, мо­же Ха­џи­ја!” Во­лео је и да се ри­ва­ли­ше са Изет­бе­го­ви­ћем и, ка­ко пи­ше Ав­дић, го­во­рио: „Ни­смо ја и Ха­сан по­шли за њим, не­го ра­ме уз ра­ме са њим!” Нај­ве­ћи успех ње­го­вог во­је­ва­ња у по­за­ди­ни би­ла је исла­ми­за­ци­ја АБиХ, а до то­га је пр­вом у Бо­шња­ка и би­ло нај­ви­ше ста­ло. Ха­ли­дов Ха­сан на­сле­дио је скло­ност ка тај­ној мо­ћи, те иако је у Са­ра­је­ву за­вр­шио ме­дре­су и пре­ко слу­жбо­ва­ња у За­гре­бач­кој џа­ми­ји вр­нуо се на Ба­шчар­ши­ју, би­ло је ду­го не­по­зна­то шта за­пра­во ра­ди. На пи­та­ње шта тај мо­мак, ко­ји се стал­но вр­зма око ње­га као да је син или из­ме­ћар, у ства­ри ту ра­ди, Али­јин од­го­вор је био „Па то је наш Ха­сан …” „Наш Ха­сан” је без на­ја­ве и ку­ца­ња но­гом отва­рао вра­та Изет­бе­го­ви­ће­вог ка­би­не­та, а ка­да би у то­ку сед­ни­це Пред­сед­ни­штва про­ви­рио кроз од­шкри­ну­та вра­та, овај је жур­но да­вао па­у­зу. Оста­ли из ро­би­ја­шке хал­ке за­зи­ра­ли су од ње­га, због Ха­џи­је и Али­је, као и ње­го­вих лич­них осо­би­на, а Изет­бе­го­вић га је бра­нио: „Је­сте да Ха­сан зна по­не­кад да бу­де груб, али оба­ви сва­ки по­сао.”

На смр­тов­ни­ци Ха­ли­ду Ха­џи­ји пре­бро­јао сам 15 пре­зи­ме­на уцве­ље­не род­би­не, уз два пу­та ви­ше име­на зе­то­ва и њи­хо­вих по­ро­ди­ца из две ге­не­ра­ци­је. Ни­је то са­мо де­мон­стра­ци­ја број­них фа­ми­ли­јар­них ве­за уз­дуж и по­пре­ко ислам­ске за­јед­ни­це, не­го и ука­зи­ва­ње ча­сти да је углед­ни рах­ме­тли­ја др­жао до њих, што пред­ста­вља ве­ли­ки по­ли­тич­ки ка­пи­тал. По­што у му­сли­ма­на ни­је адет да же­не иду на са­хра­ну, не­не су на се­ли­ма уз ках­фу да­ни­ма ди­ва­ни­ле ко је имао, а ко не осно­ва да се на­ђе на спи­ску при­ви­ле­го­ва­них. Али ду­ги низ ожа­ло­шће­них у ви­ше ре­до­ва на смр­тов­ни­ци ни­су би­ли спе­ци­ја­ли­тет Чен­ги­ћа, то је ина­че оби­чај у му­сли­ма­на у Бо­сни. За раз­ли­ку од ло­кал­них хри­шћа­на ко­ји обич­но на­во­де са­мо нај­у­жу по­ро­ди­цу, а при­ја­те­љи да­ју по­себ­ну анон­су, бо­сан­ски му­сли­ма­ни, и ако ни­су вер­ни­ци, об­ја­вљи­ва­ли су ду­ге спи­ско­ве, „што ду­жи, то бо­ље”. Да ли је то би­ла де­мон­стра­ци­ја мо­ћи пред ино­вер­ним ком­ши­ја­ма („Ви­ди­те ко­ли­ко нас је и ка­ко смо умре­же­ни!”), или из­раз не­си­гур­но­сти ислам­ског остр­ва у хри­шћан­ском мо­ру?

Је­сте Ха­лид бег сто­ло­вао у Ус­ти­ко­ли­ни, про­вин­ци­ји бо­гу иза но­гу, али је ње­гов ути­цај до­ба­ци­вао не са­мо до Са­ра­је­ва и Бе­ча, пре­ко Ха­са­на, не­го и до Бе­о­гра­да, пре­ко Ади­ла Зул­фи­кар­па­ши­ћа, по­ре­клом Чен­ги­ћа, до Те­хе­ра­на и Деј­то­на пре­ко усме­них ку­рир­ских по­ру­ка или ауди­јен­ци­ја на те­ра­си не­да­ле­ко од Ку­ле. Ка­ко ми је при­чао управ­ник за­тво­ра у Фо­чи, усред ра­та у за­твор­ско дво­ри­ште сле­тео је хе­ли­коп­тер па­до­бран­ске је­ди­ни­це из Ни­ша, а пу­ков­ник му је пре­дао спи­сак шест за­тво­ре­ни­ка, све Чен­ги­ћа, ко­је тре­ба да пре­ба­ци у Бе­о­град.

Кад је Али­ја Изет­бе­го­вић, за­јед­но са Ха­ри­сом Си­лај­џи­ћем, кре­тао у Деј­тон, Ха­лид му је по­ру­чио да се не вра­ћа без Ус­ти­ко­ли­не, ко­ја је ску­па са Фо­чом већ би­ла уцр­та­на у Срп­ску. А он­да је про­ра­ди­ла и бе­о­град­ска ве­за: Изет­бе­го­ви­ће је Ми­ло­ше­ви­ћу свој про­блем и овај га­лант­но из­у­зео ово ма­ло, уз­гред, ет­нич­ки чи­сто му­сли­ман­ско се­ло. Мо­жда је нај­за­слу­жни­ји за ову опе­ра­ци­ју био Хај­ро Чен­гић, ди­рек­тор „Ауто-Бо­сне” у Са­ра­је­ву и, ка­ко ми је при­чао мно­го ра­ни­је, бли­зак при­ја­тељ Сло­бе, Ми­ре и Иви­це Стам­бо­ли­ћа, из сту­дент­ских да­на. За­јед­нич­ка по­ро­дич­на ле­то­ва­ња на Ја­дра­ну …, по­сле 8. сед­ни­це ишао је у Бе­о­град да их ми­ри… Ка­да је ка­ра­ван ре­пу­блич­ких ли­де­ра пу­то­вао по Ти­то­вим ле­то­ва­ли­шти­ма и до­го­ва­рао рас­пад СФРЈ (Бри­о­ни, Бр­до код Кра­ња, Охрид …) сти­гао је и у Стој­че­вац по­ред Са­ра­је­ва, Ми­ло­ше­вић је на аеро­дро­му „Бут­мир” скре­нуо са цр­ве­ног те­пи­ха да се нај­пре из­гр­ли са Хај­ром, а на­вод­но је, ми­мо про­то­ко­ла, и но­ћио код ње­га. Мо­жда је ипак још за­слу­жни­ји Зул­фи­кар­па­шић, ко­а­у­тор Бе­о­град­ског спо­ра­зу­ма, ко­ји је то­ком ра­та ин­ког­ни­то до­шао у Бе­о­град на са­у­че­шће Ђи­ла­су по­во­дом смр­ти су­пру­ге и су­срео се са Ми­ло­ше­ви­ћем.

Иако на­во­ди да сви иран­ски зва­нич­ни­ци при­ли­ком бо­рав­ка у Са­ра­је­ву, ван про­то­ко­ла, на­вра­ћа­ју у Ус­ти­ко­ли­ну, Ав­дић зна­ко­ви­ту шут­њу на ис­пра­ћа­ју Ха­џи­је на­ив­но ту­ма­чи пу­ким за­бо­ра­вом: „Ха­сан је умро још пре пет го­ди­на, а Ха­лид за­шао у ду­бо­ку ста­рост …” Ха­џи­ја Ха­лид пре­се­лио се на Ахи­рет у не­ва­кат, у вре­ме аме­рич­ко-изра­ел­ске ин­тер­вен­ци­је, ка­да су се „ма­ли пер­зи­јан­ци” у Бо­сни на­шли под буд­ним оком аме­рич­ких и изра­ел­ских слу­жби. То што су се при­ћу­та­ли не зна­чи да Ха­лид, од­но­сно Ха­сан ни­су при­пре­ми­ли на­след­ни­ке, а тај мо­же да бу­де и не­ки да­ји­ђић, ами­ђић, те­тић, зет и ње­го­ви, и под ко зна ко­јим пре­зи­ме­ном. Тре­ба­ло би за­ви­ри­ти у Чен­ги­ћа ку­лу у Ус­ти­ко­ли­ни и иш­чи­та­ти име­на на ни­ша­ни­ма по при­ват­ном по­ро­дич­ном ме­зар­ју. А код му­сли­ма­на је фе­у­дал­ни не­по­ти­зам био нор­мал­на по­ја­ва при­хва­ће­на и од ко­му­ни­ста: у СР БиХ су се над­ме­та­ли по­ро­дич­ни кла­но­ви По­зде­ра­ца (Ха­ки­ја, Хам­ди­ја, Са­киб …) и Ди­зда­ре­ви­ћа (Ни­јаз, Фа­ик, Ра­иф), а кре­ну­ло је по­зи­ва­њем на за­слу­ге Ну­ри­је По­здер­ца и Зи­је Ди­зда­ре­ви­ћа.

На по­чет­ку ра­та у БиХ Иран је тро­шко­ве Али­ји­не ору­жа­не бор­бе за џа­ма­хи­ри­ју зва­нич­но укљу­чио у др­жав­ни бу­џет, збор­но ме­сто за тран­сфер му­џа­хе­ди­на у Бо­сну био је Те­хе­ран. На кра­ју ра­та САД су због за­о­ста­лих иран­ских те­ро­ри­стич­ких кам­по­ва Ха­са­на трај­но по­ме­ри­ли из вла­сти на по­сло­ве у СДА и Ри­ја­се­ту, а Али­ја се дис­крет­но по­ву­као у пре­вре­ме­ну пен­зи­ју. Ха­џи­је Ха­ли­да ни­је би­ло ни на Са­ра­јев­ском про­це­су, ни­је га би­ло ни ме­ђу ге­не­ра­ли­ма у Ха­гу, ни­ти је сме­њен због иран­ске ве­зе. Ње­го­ви на­ло­зи су би­ли усме­ни, на ухо у Ус­ти­ко­ли­ни или по ку­ри­ру да не би оста­ви­ли тра­го­ве, а пи­сме­ност му ни­је би­ла ја­ча стра­на и су­ви­шна за ли­је­ног мли­на­ра.

На­су­прот овом оп­скур­ном дру­штву по­ро­дич­них кла­но­ва, ро­би­ја­шке хал­ке, ислам­ских фа­на­ти­ка, про­вин­циј­ских фе­у­да­ла­ца, ко­ји су по­ти­сли се­ку­лар­не на­ци­о­на­ли­сте и пре­ве­ли му­сли­ман­ски на­род же­дан пре­ко во­де, на че­лу срп­ског на­ци­о­нал­ног по­кре­та у БиХ би­ли су пси­хи­ја­тар и пе­сник Ка­ра­џић, уни­вер­зи­тет­ски про­фе­со­ри Ко­ље­вић и Плав­ши­ће­ва, ака­де­ми­ци Ек­ме­чић и Ле­о­вац. За­што је За­пад по­др­жао пр­ве про­тив дру­гих, за­кљу­чи­те са­ми!

Ненад Кецмановић/Политика