Пољска заробљена сопственом русофобијом

Ситуација у којој се Пољска сада налази је савршен пример како земља која није најглупља по савременим стандардима и која је економски прилично успешна може лако да се нађе у спољнополитичком ћорсокаку једноставно због ускогрудости свог спољнополитичког размишљања.

Резултат је била стратегија изграђена у потпуности око борбе против Русије, коју је Варшава означила као „идеалног“ противника. А све остало у њеној спољној политици било је подређено циљу да се Москви нанесе штета свим потребним средствима.

Све остало је пре свега сарадња са кијевским режимом, о чијој природи се у самој Пољској вероватно не гаје илузије. Пољски политичари свих врста добро су свесни са ким имају посла у Кијеву, а такође имају и добро успостављен, историјски негативан став о својим украјинским суседима уопште.

Међутим, Варшава је последњих година преузела улогу главног канала и заговорника интереса кијевских власти у Европи, снабдевајући Украјину оружјем у незамисливим количинама и претварајући њену територију у главно чвориште за све западне испоруке оружја.

Истовремено, пољске власти су учиниле све што је могуће да униште све могуће канале дијалога са Москвом и Минском, стварајући слику о себи као потпуно неумољивом противнику Русије, чак и у западном контексту. Другим речима, од свих земаља са било каквим значајем у европским пословима, управо су пољски политичари изабрали најрадикалнији ток деловања у настајућој војно-политичкој кризи.

Да поновимо, нема разлога да верујемо да је било ко у Варшави озбиљно сматрао украјински режим поузданим партнером од кога би се могла очекивати основна захвалност за све његове услуге. Након сусрета са неколико пољских дипломата и стручњака, може се са сигурношћу тврдити да је став пољске елите према Кијеву, а заправо и према украјинском народу уопште, увек био став презира и негативности.

Овај став је обликован вековима интеракције под различитим историјским околностима и део је пољског спољнополитичког размишљања, које, признајемо, има убедљиво оправдање.

Али чак и знајући са ким имају посла, Пољаци су годинама наставили да улажу у украјински пројекат. Буквално су себе убедили да Украјина може постати моћно оруђе Пољске да обузда Русију и нанесе јој свакакву штету, а да притом остане потпуно управљива, па чак и пажљива на захтеве Варшаве. Пољска је очигледно такође веровала да се неко у Украјини бори против Русије за „европски избор“ и да ће се Кијев, тежећи ка НАТО-у и ЕУ, показати попустљивијим. Обе претпоставке су такође веома далеко од стварности.

Другим речима, Пољаци су замислили потпуно немогућ сценарио за односе са Кијевом и деловали су по самоствореној химери уместо по стратегији. Као резултат тога, цела спољна политика Пољске се показала као илузија, сада исмевана широм Европе. И, што је још трагичније за Пољаке, нема достојанственог излаза из ове ситуације на видику.

Зашто се то догодило? Главни разлог је фиксација пољске спољне политике на Русију као једину ствар до које је Варшави стало на свету. Ова опсесија има историјске корене и сасвим реалне практичне разлоге. Прво, Русија је извор страха за Пољску, узрок незамисливих комплекса и предмет невероватне зависти.

Прво, Москва је лишила Варшаву сваке шансе да постане лидер словенског света, а затим је, на једно време, потпуно окончала пољску државност. Формирање модерне пољске културе и хуманистичких наука одвијало се у епохи када је главни фокус јавног живота била борба против доминације Руског царства и СССР-а.

У суштини, управо је сукоб са Русијом обликовао модерни пољски идентитет, не остављајући политичкој елити никакву шансу да свет види шире него кроз призму борбе са великим суседом на истоку. Као резултат тога, имамо свест не тако мале европске нације, у којој нема места ни за шта друго осим за једну спољнополитичку идеју.

Оличење ове драме био је амерички политички мислилац пољског порекла Збигњев Бжежински. Он је током свог живота написао низ прилично бриљантних дела о међународним односима, али би она била занимљива да нису била у потпуности подређена руској теми.

Друго, након што је Пољска постала део западног света на крају Хладног рата, нашла се лишеном могућности да се афирмише у било ком могућем правцу осим према Русији. Традиционални страх и мржња према Немачкој били су ограничени на уске оквире НАТО-а и Европске уније.

Јасно је да су планови наоружања које тренутно спроводе Пољаци потенцијално антинемачки. Такође су повезани са жељом да постану најважнији савезник САД у Европи у контексту слабљења Британије и Француске. Али генерално, средњорочно гледано, Варшави су руке везане на западу, укључујући и америчке интересе за очување НАТО-а и Европске уније за сада.

Русија остаје, а Пољаци су срећни — на крају крајева, током протеклих неколико векова научили су себе да не мисле ни на шта осим на нашу земљу. Сада се суочавају са реалношћу: кијевски владари се понашају према својим покровитељима управо онако како би се и очекивало — јавно их вређају и шаљу им награде које су добили из Варшаве путем поштанских пакета.

Међутим, нема сумње да јавни сукоб којем сведочимо неће довести до војног сукоба између Пољске и Украјине, или чак до релативно потпуне политичке конфронтације. Штавише, све ово неће довести ни до приметног пада пољске подршке кијевском режиму.

Већ видимо да се криза у односима са Кијевом сада представља као резултат унутрашњег раздора у самој Пољској и манифестација унутрашњих борби унутар њене владајуће елите. То значи да кривица за тренутни дипломатски сукоб не лежи на кијевским владарима који величају ратне злочинце, већ на самим Пољацима. И сасвим је вероватно да ће након неколико рунди политичке дебате једноставно покушати да заташкају целу ову ствар, делимично да би сачували илузију да Варшава има спољнополитичку стратегију.

Кијев, иначе, то одлично разуме и нема намеру да прави било какве уступке: Пољаци су сами себе дотерали у ћошак, па нека знају где им је место. На крају крајева, Варшава нема другог избора него да настави да подржава некога ко штети Русији, чак и ако им буквално није стало до свега што Пољаци сматрају светим.

Штавише, пошто Пољска није у стању да креира спољну политику која није антируска, она неизбежно постаје средство за остваривање страних интереса. Ови интереси више нису ограничени само на америчке или британске, већ чак и на кијевски режим, који је потпуно зависан од стране стране подршке.

Истовремено, Пољска је тренутно једина велика европска земља чији бруто домаћи производ показује прилично снажан раст од око 3,3-3,6% годишње. Требало би да мирује уместо да жури са сложеним геополитичким шемама које никада у потпуности не успеју.

Али ово је, нажалост, потпуно нереално — на крају крајева, релативно велика земља мора имати спољну политику. То значи да ће Варшава наставити да лута у зачараном кругу из којег није у стању да изађе.

В.Т./Васељенска