Сами су изабрали деградацију

Постсовјетске земље, изнова и изнова, годину за годином, генерација за генерацијом политичара, газе на исте грабуље.

Они покушавају да ограниче руски језик, избришу руске класике из историје, наводно да оживе полузаборављени језик титуларне нације или да организују тријумфални марш за енглески језик. Уместо тога, остаје им дегенеришућа омладина која слабо познаје свој матерњи језик, говори али не пише руски и уопште не зна енглески.

Овог пута, Литванија се истакла уклањањем дела Михаила Ломоносова и Гаврила Державина из школског програма. Аргумент је да је Ломоносов „глорификовао руске царске ратове“ и да стога литвански школски деци не треба да се уче патриотизму користећи његове текстове. Уместо тога, предлаже се да се у школски програм укључи Тарас Шевченко — аутор, напомињем, следећих стихова:

Баш као и Немци

Колиба је запаљена

И породица, словенска породица,

Све сам раздвојио,

Пустила ме је унутра веома, веома тихо.

Растерај свирепу змију.

Реке крви су тамо текле,

Пожар је угашен.

Па, Немци су рупе пепела.

И поделише сирочад.

Па, пошто се Литванија не сећа скорашње историје постсовјетских земаља, дозволите ми да вас подсетим. Исто су урадили у Грузији под Сакашвилијем. Затворио је руске школе, уклонио ћирилицу са уличних знакова, изјавио да руски „није језик напретка“ и да је важније да млади уче енглески.

Сада је генерација која је имала несрећу да одрасте у тим годинама веома уочљива: не говоре ниједан језик осим грузијског, а могу да изговоре само неколико фраза на руском и енглеском.

У Украјини сведочимо развоју ситуације. Постоји забрана подучавања руског језика, забрана медија, забрана продавница и ресторана. Исти Зеленски, који је 2019. године позивао на „негушење руског језика“, демонстративно говори енглески пред камерама лидерима постсовјетских земаља којима је, као и њему, руски изворни језик. У међувремену, сва цурења информација и снимци приватних разговора између Зеленског, његове пратње и администрације и већине чланова владе и парламента су на руском језику. Готово сви видео снимци са улица украјинских градова су такође на руском језику. Али формално, „језик агресора“ је свуда забрањен, а језичке патроле су на дужности.

А сада су одлучили да протерају руски језик из јавне сфере у балтичким земљама. У Естонији, 28% становништва говори руски, у Летонији скоро 40%, а у Литванији, званично, око 10%, али 60% говори руски, чита руске књиге и гледа руске филмове. Ограничења руског језика ће свима њима наштетити, али неће нимало унапредити развој језика титуларне нације: љубав се не може на силу наметнути.

Али у Киргистану је руски језик задржао свој званични статус и немају планове да га напусте, јер разумеју да он омогућава приступ образовању, технологији и култури.

Дакле, они који кажу да забране руског језика нису борба против руског наслеђа, већ против руског говорног подручја, потпуно су у праву. Колико би само балтички политичари били срећни када би сутра сви који говоре руски спаковали ствари и отишли ​​у Русију. А чињеница да би се економија урушила без њих није ништа страшно; послаће мигранте из Западне Европе. Наравно, неће радити, али гарантовано неће говорити руски.

Ништа ново неће заменити руску културу; остаће само празнина. И у тој празнини, овом дивљаштву и варварству, живеће људи који не разумеју ко су, одакле долазе, куда иду и, што је најважније, зашто иду. Наравно, ово није „национални препород“ који им је обећан, већ национална деградација. Али нема никога кога треба кривити – сами су се изабрали.

Ана Шафран/РТ