Како су патриотски графити довели до покоља у школи “Владислав Рибникар”, а нису песме у којима се величају дрогирање и убијање?
Филип Родић
Чувеном београдском писцу Владимиру Арсенијевићу просто је невероватно да нико није довео у везу исписивање патриотских графита по граду са трагедијом у Основној школи “Владислав Рибникар”, када је ученик К. К. убио школског чувара и још деветоро ученика школе у коју је и сам ишао.
– Просто је невероватно да нико није довео у везу чињеницу да испред улаза кроз који је тај дечак прошао и почео да пуца са леве стране пише “Гробари Врачар”, да се преко пута улаза налази мурал Путину, да десет метара од улаза, у парку код Митићеве рупе, стоји графит “Кад се војска на Косово врати”. Седамдесет метара даље огроман портрет Младића са поруком “Ђенерале, твојој мајци хвала”, као и “Српска Спарта”. Напросто, Његошева улица је нафилована садржајима тог типа – рекао је Арсенијевић на “хитној” конференцији за новинаре, коју су поводом “српске графити агресије” организовали његово Удружење “Крокодил”, ЈУКОМ, Београдски центар за људска права и Иницијатива младих за људска права.
Весна Веизовић: Структурама страних плаћеника у Србији све је на продају – од Косова до сопствене деце! https://t.co/jJRIsOeX5x
— Васељенска ТВ (@VaseljenskaTV) August 19, 2023
Мени је просто невероватно да поштовани господин Арсенијевић покољ у “Рибникару” није довео у везу са промотерима западне (не)културе који, на пример, у позитивном контексту певају о дрогирању, разврату и убијању. Шта више личи на злочине које je К. К. учинио у “Рибникару” и У. Б. у околини Младеновца, портрети В. В. Путина и генерала Ратка Младића, поруке о српском Косову и Метохији и повратку српске војске на простор јужне српске покрајине (што је, успут буди речено, у складу са Резолуцијом 1244 највишег међународног тела, Савета безбедности УН), или песме које садрже речи попут: “Ја сам Сурил, зову ме Сериал, зато што убијам ко Свети Илија; Паф-паф-паф-паф, мртва фамилија, зато ме мрзе ко Израел Сирија; Гвожђе на мењач, у гепеку калаш, са’ћу да побијем цео твој салаш; Ово је пецање, зови ме Алас, неће ти помоћи Исус, ни Алах; На мојој страни је дебели Буда, има да побијем пола твог худа”. Ово су речи песме “Инџо сам шино”, коју је “млади београдски уметник” Сурил (Surreal) објавио на албуму “Дроге” (Drugs) из 2016.
Прво мали “експлејнер”, што би рекли на “случајносрпском”. “Инџо” је шатровачки израз за “џоинт”, односно цигарету са марихуаном, “сурил” је енглеска реч за “надреалан”, “сериал” је, такође, енглески термин за “серијски”, што се најчешће повезује с “убицом”, “гвожђе” се у сленгу користи за пиштољ, “калаш” је, наравно, надимак јуришне пушке “калашњиков”, а “худ” је још један англицизам који означава суседство, на шта се вероватно односи и помињање “салаша” у овом контексту.
Много је сличности у овој песми са оним што нам се догодило почетком маја у елитној београдској школи и по “салашима” у околини Младеновца, зар не? Толико да је просто невероватно, да не кажемо надреално (на случајносрпском суреално) да је оштром оку Владимира Арсенијевића ово промакло. Још је невероватније да је Арсенијевићу ово промакло ако се узме у обзир да је, по сопственом признању, он “фан Сурила”. – Ја то пратим од прапочетка – рекао је он у једном интервјуу 2018. године.
Откуд то да један угледни књижевник, овенчан чак и доскора престижном НИН наградом, буде фан нечега оваквог? Одговор је врло једноставан – право име певача Сурила је Филип Арсенијевић и Владимиров је, сада већ 33-годишњи наследник, којег отац, свакако, воли. И није у томе проблем. Подразумева се да сваки родитељ безусловно воли своје дете, па чак и ако оно хлеб свој насушни зарађује тровањем омладине величањем дроге и криминала. Може отац, поред тога што воли, и да буде поносан на оваквог наследника. Није Арсенијевић у томе ни први, ни последњи. Имамо једног таквог чак и у нашој цркви. Мислим, наравно, на оца Ненада Илића, оца Баке Прасета. Може човек да погреши у васпитавању свог детета, нисмо ми, очеви, имуни на то, али одакле нам онда идеја да можемо да васпитавамо друге, ако сопствено дете нисмо васпитали?
У овоме, по ко зна који пут, видимо колико је истинита она Христова о трну у оку брата свога и балвану у свом оку. Заиста, шта Владимиру Арсенијевићу даје право да моралише о штетном утицају који на децу од три-четири године може имати графит са поруком “кад се војска на Косово врати” и ликом косовског хероја Милоша Обилића. Али они о моралисању певају као Здравко Чолић о својој љубави: “Ти си ми у крви”. Они без моралисања просто не умеју више јутром да се буде.
Кад смо већ код “кварења” деце, имамо још један пример ове врсте двоструког морала. Окупљени око идеје “Србије против насиља”, међу које спада и Арсенијевић и његови саговорници на “хитној” (не знам како се нису сетили да је назову “ургентном”) конференцији за новинаре, залажу се за забрану ТВ Пинк, јер нам својим садржајима квари младеж (са чиме се у великој мери слажем – не да га треба забранити, него да има кварљив садржај). Све то уз пренос уживо и префорсирану подршку луксембуршких медија Н1 и Нова. За то време, песме о “калашу” у гепеку и убијању по суседству се неометано врте на каналу ИДЈ, који је у власништву исте корпорације чији су и ови независни професионалци. А за то време, запослени Фонда за хуманитарно право туже своју лидерку Наташу Кандић за крајње нехумано понашање према њима и траже заштиту од мобинга. Суреално, што би оно рекли.
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
У суштини присуствујемо преформатирању система вредности односно идентитета наше деце при чему смо довољно неопрезни (као друштво али и као појединци) да на време не препознамо то преформатирање које погрешно тумачимо као нешто пролазно, као измотавање, и слично.
Наведени пример показује да то уопште није ни случајно а ни пролазно јер се ликови који то раде грчевито боре да им “посао” иде и даље и покушавају да сваку сметњу преформатирању омладине отклоне. Ако се у свакој генераци преформатира стотинак деце тако да постану поборници глобалистичког либералног ЛГБТ+ обрасца понашања (а сигурно их је и више) онда се после низа година примећује значајан број преформатираних који су у том менталном стању погодни за било који глобалистички либерални ЛГБТ+ подухват јер им је то саставни део њихових вредности, то је саставни део њиховог новог, преформатираног идентитета. Послеица у практичној равни је да смо изгубили Србе али смо добили глобалистичке либералне ЛГБТ+ ликове неспособне да нормално функционишу у друштву са српским идентитетом.
У суштини мислим да ово није случајно и да господа из те групе где је челник В. Арсенијевић тачно зна шта ради по одређеном обрасцу који личи на специјалне школе за социјални инжењеринг страних агентура. У суштини препознајемо елементе субверзивне делатности против српске омладине јер се директно делује на идентитет омладине у складу са приручницима западних обавештајних агенција.
Ни Сурил ни Бака Прасе нису случајни, они су (а вероватно и још неки) производ пажљиво смишљеног пројекта преформатирања омладине у колонијализованој земљи. Да ли су то пилот пројекти или не свеједно је јер ефеката има и вероватно је ова изненадна реакција на мурале у суштини покушај да се спрече елементи који ометају успешно преформатирање одређене циљне групе а не бих био изненађен ни конкретног лика који треба да буде охрабрен да нешто уради.
Замислите младића који се пеца за преформатирање а он прође поред мурала и схвати да га вуку за нос и терају да се одрекне српског идентитета? И то још када је трансформациони догађај за пар недеља (парада поноса) и који треба да коначно отклони сумње да је идентитет глобалистичке либералне ЛГБТ+ идентитет безалтернативна будућност Србије јер је реакција јавностиу килава и може да се тумачи као безусловна капитулација традиционалне, конзервативне, патријахалне, православне Србије.
У суштини тачка без повратка у преформатирању није пређена али ако будемо пасивни ризикујемо да се једног дана пробудимо у преформатираној Србији.