ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: “О гонитељима Цркве Христове у Украјини” – Диогенис Валаванидис

Трагедија крвавог прогона Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије прећуткује се широм света. А за ње стоји цариградски патријарх Вартоломеј у служби НАТО пакта. Куда свеиде, видело се још пре пола деценије.

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је писмо поглаварима свих помесних Цркава, обавештавајући их да је 15. децембра 2018, у једној од највећих светиња руског православља, Светој Софији Кијевској, одржан расколнички псевдосабор. Учествовали су расколници „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. Међутим, канонска Украјинска Црква на челу с Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Она броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква је у том тренутку имала 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха.

Руски патријарх је истакао да је најстрашније од свега што је Цариградска патријаршија стала иза расколника, шаљући на лажни сабор митрополита галског Емануила и обећавајући „томос о аутокефалности“ онима који немају благодати Духа Светога:“Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклисиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“

Гласови отпора који се дижу против лажи расколничког „аутокефализма“, који подржава НАТО цариградски патријарх Вартоломеј, чују се и данас, и код нас и у свету. На Велику Госпојину, 28. августа 2023, у прес центру Удружења новинара Србије, одржан је међународни скуп „Кршење верских права са нарочитим освртом на Украјинску православну цркву“, који је организовао Центар за геостратешке студије из Београда ( а води га, храбро и одлучно, госпођа Драгана Трифковић ) .

Снимци овог драгоценог сабрања у Истини могу се видети на ју тјуб каналу прес центра УНСа ( 1 ), а у наставку доносимо, у писаној форми, обраћање угледног делатника у борби за очување наших људских и верских права, господина Диогениса Валаванидиса, председника Центра за заштиту хришћанског идентитета.

УПУТНИЦЕ:

www.youtube.com/watch

Конфереција за штампу

Центра за геостратешка истраживања, на тему:

„Кршење верских права са посебним освртом на

Украјинску православну цркву“

Прес центар Удружења новинара Србије

Кнез Михаилова 6/III

28. август 2023. године од 13-15 часова

Говор:

Диогенис Д. Валаванидис, председник

„Центра за заштиту хришћанског идентитета“

Београд

Часни оци, поштовне даме и господо, драги пријатељи,

На почетку желим да се захвалим госпођи Драгани Трифковић, директорки Центра за геостратешке студије, поводом позива да учествујем на овој конференцији, посебно због значаја теме којој је конференција посвећена, а то је „Кршење верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву“.

Данас се више него јасно да када је у питању кршење верских права и слобода са посебним освртом на Украјинску православну цркву, да је креирање геополитике и геостратегије у данашњем времену, готово немогуће без укључивања питања религије. То није био случај (бар не у тој мери), када је чувени светски геополитичар, американац пољског порекла, Збигњев Бжежински писао „Шаховску таблу“ и „Заокрет ка Истоку“, у коме овај амерички дипломата искрено упозорава Стејт Департмент и Белу кућу „да ће арогантна и надмена спољна политика САД, скупо да их кошта“.

Наравно да га тада нико није послушао, с обзиром да Стејт Департмент и Бела кућа нису били „доносиоци одлука“, већ дубока држава, која је била оличена у лику дипломца са Харвардског факултета Клауса Шваба, који је 1971. године основао тзв. Економски форум са седиштем у Давосу.

Не могу a да не напоменем, да је пре неки дан у Атини одржан сусрет лидера држава Западног Балкана, како је званично саопштено, са циљем да се обележи 20. годишњица Солунске декларације када је први пут усаглашено да је будућност Балкана у ЕУ.

Интересантно је приметити да током сусрета ни једна једина реч, нити једна реченица из уста ни једног учесника, није изговорена против државног терора који у овом тренутку спроводе Украјинске снаге безбедности против УПЦ Московске патријаршије. Неко ће рећи да то није било на агенди састанка. То је тачно, као што је тачно и да је за време Првог св. рата грчки германизовани двор, вршио огроман притисак на тадашњег председника владе Грчке Елефтериоса Венизелоса, да нападне Србију са леђа, и тиме ослаби њен положај! Иако ни ово питање није било ни на каквој политичкој агенди, историја је записала одговор великог грчког политичара Венизелоса који је рекао: „Грчка је исувише мала земља да би учинила тако велику подлост“.

Политичар јесте човек који доноси одлуке у складу са интересима своје владе и народа. Али он треба то да чини и у складу са својим етичким, људским и хришћанских нормама.

Можда је осуда изостала и због тога што се на скупа нашао и Зеленски, иако нам је из георграфије познато да Украјина никада није припадала региону Западног Балкана. Мислим да се први пут у историји палате председника владе Републике Грчке, у њеним одајама нашао политичар који је био неприкладно одевен, у сиво маслинастој мајици кратких рукава, као да је стигао са летовалишта или плаже. Некада је, за овакве случајеве, дипломатија имала приручнике, под насловом „Облачење у функцији успеха“ – или, у оригиналу, „Dress for success“.

Није срамота незнати, али ко не зна тај и пита, а ко пита, томе се објасни и он научи.

Када је у питању Цариградска патријаршија и њене неканонске и скандалозне одлуке, стално ме је мучило питање, ко стоји иза таквих одлука које се доносе под сводовима древне Цариградске патријаршије?

И коначно, онога тренутка када су због великог протока времена, скинуте ознаке тајности са бројних докумената којима се потпуно осветљава сарадња и тесна колаборација Цариградске патријаршије и америчке обавештајне служне ЦИА, све постаје кристално јасно.

Како се не би стекао утисак да сам ја неки нови Асанж или Сноуден, желим да нагласим да су многе појединости из раније поверљивих докумената, јавно објављени у Интермагазину 30. јула 2016, Политици од 20. феб. 2020, Orthodox Christianity од 20. априла 2023, као и на аудио снумку Весне Биорац (Цариградска патријаршија и службе безбедности САД) од 29.04.2023. Из свега тога се недвосмислено може закључити да је та „сарадња“ трајала током целог XX века, почевши од патријарха Мелентија, преко Атинагоре па све до овог последњег, и најгорег, Вартоломеја Првог.

Евидентно је да је Цариградска патријаршија имала дугу традицију сарадње са обавештајном заједницом у САД, што се детаљно наводи и у документима које је објавила ЦИА. На пример, Међуканцеларијски меморандум – OSS (Office of Strategic Services) Канцеларије за стратешке службе (агенција која је била претходница ЦИА) од 26.03.1942. године цитира тадашњег архиепископа Атинагору, а потоњег Цариградског патријарха, који је рекао Bill-у Burns-у, директору тадашње агенције која је пандан данашњој ЦИА: Цитирам: „Имам три епископа који су под мојом влашћу, 300 свештеника и велику организацију која је распрострањена на великој територији. Свако ко је под мојом влашћу, уједно је и под вашом влашћу. Можете им издавати наређења за било коју врсту услуге која вам је потребна. Питања се неће постављати, и ваша упутства ће бити верно извршена“. Крај цитата.

Атинагора је касније у разговору са William-ом J. Donovan-ом, потоњим шефом ЦИА, рекао: цитирам: „Спреман сам да се подвргнем свакој дужности и да поднесем сваку могућу жртву за нашу вољену земљу која се бори за универзалну слободу и правду“, крај цитата.

Подсећања ради, ЦИА и Анкара су договорили све детаље у вези доласка Атинагоре на чело Цариградске патријаршије, осим једног. Заправо, Цариградски патријарх је могао да постане само грађанин Турске, услов који Атинагора није задовољавао, тако да је 26. јануара 1949. године приликом слетања авиона на истанбулски аеродром, царински службеник уручио Атинагори нови турски пасош.

Драги пријатељи, готово је невероватна чињеница да смо ми гледали у Цариградског патријарха као у првог међунама једнакима, да смо га са достојанством поштовали, с обзиром да је Цариградска патријаршија некада имала неколико брилијантних патријараха којима се дивио цео православни али и хришћански свет. То су били Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоусти, Фотије Велики…

Не могу да се начудим, да сам и ја лично ишао неколико пута у Цариградску патријаршију на сусрете са патријархом Вартоломејом Првим, али у својству члана «Међународне организације за повратак партенонских скулптура», где сам био дочекиван и испраћан уз пољупце, а нисам знао да сам разговарао са сарадником ЦИА, чије налоге је спроводио Вартоломеј Први, и то у правцу разарања јединства Православне цркве.

У прилог овоме желим да истакнем, да се у моме срцу и мојој души, дешава права емотивна драма и бура. То је из разлога што сам свестан чињенице да су многи моји претци из Мале Азије, Кесарије, Кападоније где се налазе моји корени, моја крв и моје порекло, побожно целивали десницу Цариградским патријарсима као својим врховним духовним поглаварима.

УПРКОС ТОМЕ, СА ОВОГ МЕСТА, ЖЕЛИМ ЈАСНО И ГЛАСНО ДА КАЖЕМ ДА ЈЕ ЗА МЕНЕ ОДБРАНА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОДБРАНА ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ, ОД ВРХОВНОГ ЗНАЧАЈА, ЗНАЧАЈНИЈА И ОД СОПСТВЕНОГ ЖИВОТА, А САМИМ ТИМ И ОД ЗНАЧАЈА ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ И ПРВЕНСТВА ЊЕНОГ ПОГЛАВАРА. С тога и не осећам никакав страх, већ напротив, понос, што ово дело чиним у славу нашег Творца Господа Исуса Христа и ради заштите јединства Православне цркве. ТО ЈЕ МОЈА ОБАВЕЗА, САМИМ ТИМ ШТО припадам Грцима из Мале Азије који презиру издају и страх, а високо цене дигнитет и моралне квалитете.

После свега изнетог, потпуно је јасно да је Цариградски патријарх Вартоломеј, само наставио да хода по стопама својих претходника, тако да је давање аутокефалности расколничкој цркви Украјине несумњиво био заједнички пројекат украјинске и америчке владе.

Свима је познато да је 2019. године јереси патријарх Вартоломеј Први признао аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, која је, у правом смислу речи, склепана од украјинских расколничких групација. То је био еклатантан пример разбојничког упада у јурисдикцију канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Тиме су Западни центри моћи (ЦИА и Стејт Департмент) отпочели са реализацијом плана о убацивању клице раздора, превасходно у цркве словенских православних народа. Циљ је био да се изазове ратни сукоб и разоре традиционалне вредности које су присутне у православним земљама.

Тада је и отпочео државни прогон од стране Украјинских снага безбедности над свештенством, монаштвом и верницима Украјинске православне цркве, као и Кијевско-печерске лавре, која представља руски Јерусалим.

Такође, на овом месту желим да подсетим да је управо на опасност која се надвила над Православном црквом упозоравала највећа професорка у историји Правног факултета у Београду, и члан Сената Републике Српске, др Смиља Аврамов, када је рекла да је још 1976. године (пре 47 година) склопљен тајни споразум између САД, Ватикана и Немачке.

Прецизирала је да споразум има 11 тачака, од којих се једна односи на „уништење православља“ и његову елиминацију из светских комуникација. У документу се указује да је реч о јединој религији чије би уништење могло да се реализује кроз продор у саму Православну цркву и то путем подмићивања највиших црквених великодостојника.“

Креатори овог документа су констатовали да би на тај начин била уништена срж православне теологије, што је по њиховом мишљењу најважније, јер се једино православна теолошка мисао може повезати са цивилним схватањем друштва и са оним што се у њиховом вокабулару назива глобализација.

Међутим, без обзира на чињеницу што су званична Атинска Архиепископија и њен поглавар, Архиепископ Јероним II, подржали Цариградску патријаршију у овом неканонском чину, и без обзира на чињеницу што је Атинска архиепископија званично под Цариградском јурисдикцијом, значајно је истаћи да се не мали број грчких архиепископа енергично супротставио оваквој одлуци.

То су били митрополити кесаријски Данило, месогејски Николај, дринопољски Андреј, етиолијски Козма, новосмирнски Симеон, крфски Нектарије и пирејски Серафим, који је тим поводом рекао:

Цитирам: „Овакво канонско безакоње представља аномалну канонску праксу, која се једино може упоредити са отоманским ропством Цркве, као и тешким периодом када је низ помесних цркава директно зависио од Цариградског патријарха, и када се потирао канонски црквани поредак Светих Васељенских Сабора“. Крај цитата.

Такође, и један од најугледнијих српских митрополита, блаженопочивши митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, је рекао:

Цитирам: Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период који је почео император Константин, Констанинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помагало Константинопољу, царска Русија је помагала и нама у Црној Гори, како држави тако и Митрополији. Црногорска Теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Констанинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Имајући то у виду, КАКО МОЖЕ КОНСТАНТИНОПОЉ ДА ДАНАС ИГРА ИСТУ УЛОГУ КОЈУ ЈЕ ИГРАО У ИМПЕРИЈАЛНОМ ПЕРИОДУ?“ Крај цитата.

Овде је неопходно напоменути да се врхунац цинизма који влада у међународним односима и поштовању норми међународног права, најбоље може видети у званичном саопштењу организације УН у вези ситуације око канонске Украјинске православне цркве.

Тим поводом је портпаролка Канцеларије високог комесара Уједињених нација за људска права, Елизабет Тросел изјавила: „Канцеларија је забринута због ових дешавања и анализирамо њихов утицај на људска права. УН позивају све укључене стране да се уздрже од било каквих корака који би могли додатно да погоршају тензије или доведу до погоршања ситуације у правцу насиља“!

Овако срочена изјава додатно иритира и указује да су Уједињене нације одавно изгубиле значај, улогу и кредибилитет организације која је некада уживала углед у целом свету. Више је него очигледно да готово никакав утицај немају 193 земље чланице на одлуке ове светске организације, већ се саопштења састављају у Вашингтону.

П О Р У К А

Без обзира на чињеницу што је већина православних народа, као што је свима познато, деценијама живела под режимом комунистичко-атеистичке диктатуре, данас је последњи тренутак да се скупи храброст и одважност, и да се одбрани Православна црква и Христова вера. Нека нам као пример послужи српски народ који је 500 година био под отоманском влашћу, али је ипак сачувао своју веру и своју традицију. Крштавао је децу и славио славу.

МИ МОРАМО ЗНАТИ, ДА НИ ЈЕДАН НАРОД НА СВЕТУ НЕ МОЖЕ ДА ОПСТАНЕ БЕЗ ЗАШТИТЕ СВОЈЕ ВЕРЕ, ПОРОДИЦЕ, ЈЕЗИКА, ОТАЏБИНЕ И ТРАДИЦИЈЕ, поготово што данас живимо у времену велике лажи, цинизма али и успона сатанизма као највеће пошасти по опстанак људског рода. Данас се човечанство нашло на странпутици а људски род у великом паду, рекао би, можда и слободном паду.

Молим вас, на овом месту желим посебно да нагласим да ја нисам политичар и да мене политика не интересује. Не занима ме шта мисле и шта планирају у Вашингтону и Белој кући, као ни у Москви нити Кремљу, нити у Пекингу или дворцима Забрањеног града.

Али зато сам у обавези да говорим истину и само истину, јер се једино истином може одбранити јединство Православне цркве, тј. одбранити Христова црква. А истина постоји само једна, и она гласи, да данас на свету постоји само један једини човек, а то је Владимир Владимирович Путин, који је подигао заставу хришћанства али и осталих религија у одбрани од највеће пошасти у историји људског рода, од Сатанизма.

Од тада су се интензивирали напади на Владимира Путина, поготово од тренутка када је рекао, да Русија никада неће бити комунистичка нити либерална, већ само ТРАДИЦИОНАЛНА, која ће поштовати своју веру, језик, породицу, домовину и традицију.

После свега реченог, морам признати да ме озбиљно забрињава и збуњује ледена тишина и одсутност реакције Светског савета цркава. Још више ме боли громогласна тишина многих помесних православних аутокефалних цркава, које у леденој тами своје самодовољности тихују као да се ништа не догађа, и то у тренутку када је угрожен физички опстанак свештенства и монаштва, клирика и лаика њихове сестринске канонске Украјинске православне цркве!

Владимир Димитријевић / Правда

БОНУС ВИДЕО: