Сарајево је узнемирено као када је Омер-паша Латас дошао да Цариграду покори беговат

Сарајево је узнемирено као када је Омер-паша Латас дошао да Цариграду покори беговат.

РУСКА песникиња Јуна Мориц написала је поему „Звезда Српскости“ у време када је НАТО на челу са земљом Мајкла Марфија и Кристофера Хила разарао српске градове, економске жиле куцавице и геополитичко-идентитетска чворишта.

У тој поеми су и ови стихови:

„Штета што је Срба мало.

Сваком хектару времена оваквих

Потребан је по милион Срба“.

Ово „милион по хектару“ је, наравно, песничка фигура која прославља српски отпор и његову Српскост.

Пре тачно десет година сам поводом ових стихова рекао да су српски хектари, а и квадратни метри и центиметри, под таквим притиском Вашингтона, Лондона, Брисела и Берлина да су српска времена окупациона, а многи српски хектари, не само територијални, само формално српски јер су притиснути хектарима туђих времена и туђих интереса.

А да су мреже „невладиних организација“ непријатељских влада, заједно са њиховим шпијунским агентурама, превише српских хектара претвориле у својеврсна минска поља.

„Звезда Српскости“ Јуне Мориц, у време када је писана, била је и крик због запоседнутости руских хектара западним временима и интересима, мерилима и правилима, па је индиректно призивала Звезду Рускости.

Са доласком на власт Владимира Путина, Звезда Рускости се уздигла, а са њом нову прилику добија и Звезда Српскости.

Нема ни Руса милион по хектару, али у домену економске и војне моћи – има.

Русија је, усред рата и упркос 14.000 западних антируских санкција, постала пета економија света, са добрим изгледима да ускоро потисне Јапан са четвртог места. Немачка је све даље иза њених леђа, а Француска и Британија се једва виде.

Путин је пред Нову годину – назвавши Одесу „руским градом“ и признавши да се његова земља истовремено бори и против америчке хегемоније и за Руски свет – поручио Вашионгтону и НАТО-Бриселу да Русија има најбоље оружје на свету и да је у стању да се брже обрачуна са Западом него што Запад може да се обрачуна са њом.

Са акцентом на речима „обрачуна“ и „брже“.

Имао је, нема сумње, на уму хиперсоничне „Кинжале“, „Цирконе“, „Авангарде“ и „Сармате“, не кријући коме су потенцијално намењени. Јер, рекао је: „Није проблем у томе што западне земље помажу нашем противнику. Западне земље су наш противник”.

Ово су хиперсонични „милиони“ за америчке и натовске „хектаре“.

А какав је и колики ово преокрет и од каквог значаја за уздизање Звезде Рускости, добро је оценио Захар Прилепин, један од најбољих живих руских писаца. У свом предновогодишњем интервјуу – упитан да ли је 2023-ћа, у којој је био жртва атентата и замало остао жив, за њега добра или лоша година, рекао је:

– Овакву годину сам дуго чекао. Одавно сам сањао о оваквом преокрету у судбини Русије. Били смо пристали да будемо неко проширење Запада из којег су му стизале лоше ствари – ГУЛАГ, «Путин-тиранин»… А сада Русија 21. века, као што је чинио и СССР, сама опредељује ко јој је пријатељ, а ко непријатељ. Ми смо у прилици да опет постанемо главни светски арбитар. Ми прекомпонујемо планету!

Србија и Српска, да се послужим Његошевим речима, више нису „сламке међу вихорове“. Само, нису још дочекале оно што је прижељкивао умни Светозар Милетић, а што нисмо имали у целом периоду од почетка распада Југославије до данас.

Да се подсетимо, Милетић је у време избијања српског устанка у БиХ 1875. године писао:

„Устадоше по други пут херцеговачки соколови, позивајући Србе у Србији: „Браћо, помозите!“; а Русе: „Браћо, не дајте другима да се умешају!“. Пошто српски народ сада има две државне руке – Србију и Црну Гору – он и мора водити ово устаничко коло, а Русија нека само буде на стражи да незвани не ступе у наш круг“.

Русија ће, не мешајући се сама, бити у стању да не дозвољава „другима да се умешају“ и стражарити да „незвани не ступе у наш круг“ чим Путинова Звезда Рускости засија над Одесом и ушћем Дунава.

Поготово што Русија сада ломи ногу сопствене историје на месту где је сломљена са распадом СССР, па под америчком паском криво срасла. И што Русија на фронтовима сахрањује своје украјинске лудорије и из царског и из совјетског периода и убија и свој АВНОЈ и власт Запада над њеним, и уопште – туђим „авнојевским границама“ и смицалицама.

На нама је да Звезда Српскости дочека Звезду Рускости над Одесом и светом ослобођеним англосаксонске доминације. А шта ћемо чекати, и зашто то и за нас има смисла, показује и стратешки манифест тројице утицајних московских геополитичких експерата Дмитрија Трењина, Сергеја Караганова и Александра Крамаренка.

Извините за мало дужи цитат, али се у његовом огледалу боље види и наша перспектива:

„Фундаментална не само геополитичка и геоекономска, већ и вредносна и цивилизацијска природа конфронтације Русије и Запада значи да ће сукоб бити дуг. Или ће Русија одбранити своје право на слободан и безбедан развој у свету ослобођеном америчке и западне хегемоније, или ће САД и њихови савезници успети да елиминишу Русију као независну и интегралну силу.

Нормализација односа са већином земаља Запада не само да је немогућа, већ и неисплатива за нас током наредних 15-20 година.

Запад је још моћна структура али се историјски повлачи. Нормализацију са њим, када дође на ред, мораћемо да водимо са позиција једне од централних сила Светске већине.

Најважнији задатак у догледној будућности је да сарадњу са земљама Светске већине претворимо у свој поуздан и растући ресурс у борби за руску цивилизацију и Руски свет, за правичан и демократски светски поредак заснован на циљевима и принципима Повеље УН.

Због своје културне отворености, Русија је позвана да постане „цивилизација цивилизација“ – универзални ујединитељ. Ово је предност и велика резерва за будућност.

Главни извори нашег развоја и могућности да утичемо на свет налазе се изван Запада.

Циљ спољне политике и спољноекономске активности Русије је да сломи вољу Запада за конфронтацију.

У интересу Светске већине је да изгради широку, вишеструку аутономију од Запада и његових контролисаних институција… У супротном, трошкови предстојећег урушавања западне хегемоније ће пасти на терет земаља Светске већине.

Русија ће као важан фактор у међународним односима обезбеђивати свету политичку и економску алтернативу која је нестала након распада СССР“.

Алтернатива, наравно, не би била могућа без руских хиперсоничних хектара и Путинове и Прилепинове Звезде Рускости.

За Србију и Српску је од пресудне важности да Русија, Кина и настајућа Светска већина – и за нас – „сломе вољу Запада за конфронтацију“.

То ће нам омогућити да коначно изађемо и тамног вилајета познате формуле Стенлија Кјубрика: „Велике државе се понашају као гангстери, а мале и слабе – као проститутке“.

Срби и Звезда Српскости деценијама су били сами наспрам Кјубрикових држава-гангстера, које је на Србију и Српску хушкала и водила његова земља, и не само околних и балканских држава-проститутки. А околне нису пропуштале прилику да се према Србима држе и као локални гангстери, подизвођачи америчких, британских и немачких радова.

За Звезду Српскости су важне и досад научене лекције, а једну од њих дугујемо Николи Пашићу од које су нас били одвојили Титово време и Титови хектари.

Пашић нам је, пре него што се и сам изгубио у водама југословенства, оставио у аманет формулу: „Ослонац у унутрашњој политици на владу са подршком већине народа – Србију у спољној политици неминовно води ослањању на словенску и православну Русију. А оријентација на Аустро-Угарску неизбежно рађа реакцију, господство мањине, конфликт са народом и мере строге и ванредне“.

Ово „на Аустро-Угарску“ можемо слободно заменити „европским путем“ и фацама Бајдена, Урсуле фон дер Лајен и Столтенберга, Марфија и Хила.

Наше је да не дамо своју Звезду Српскости, да је будемо достојни и да је чинимо сјајнијом, а видеће се у том случају са све веће даљине. Не само са околних територија-проститутки.

Звезда Српскости ће нам омогућавати да сами боље видимо и Звезду Рускости и кретање Светске већине. И да – како би рекли Трењин, Караганов и Крамаренко – избегнемо да „трошкови предстојећег урушавања западне хегемоније“ падну превише на терет српских земаља.

Република Српска је већ друга српска државна рука, којом би Светозар Милетић био задовољан, а Црна Гора ће постати трећа јер ће од Звезде Рускости над ушћем Дунава у Црној Гори бити превруће и Монтенегру и НАТО.

И хектари Изетбеговића, Бећировића и Комшића неизбежно ће се смањивати. Као и хектари Марфија и Хила и оних који их наследе у Сарајеву и Београду.

Смањиваће се и хектари формално невидљивог британског паука Стјуарта Пича, али ћемо још неко време имати разлога да више зазиремо од његовог ћутања него од дреке и претњи Раме Исака и Зукана Хелеза, мада Српској ни они не смеју бити испод радара.

Сарајевска Чаршија је узнемирена уздизањем Русије и Звезде Рускости, као што је била када је Омер-паша Латас дошао са султановом војском да Цариграду покори беговат. И дезоријентисана је јер сви муслимански народи, осим Бошњака и Шиптара, виде неки свој интерес у Светској већини и сламању „воље Запада за конфронтацију“ и неоколонијалну доминацију.

Посебно је узнемирава што је Ердоган ближи Путину него Бајдену, Шолцу и Макрону заједно и што су са Турском сада у НАТО и неки хектари мултиполарног света.

И што се Мека, коју је Мустафа Церић премештао у Брисел и Вашингтон, није ни померала са свог места.

Сарајевску Чаршију ипак највише брине и доводи до беса што већина у Републици Српској упорно гласа за суверенисте-патриоте који се и пред њом и пред Бриселом и Вашингтоном држе као што се у недовршеном роману Иве Андрића о Омер-паши Латасу држао војвода Богдан Зимоњић.

Андрић је његову несавитљивост пред моћним сераскером, Србином-потурицом, који је све чинио да га превуче на страну Цариграда, описао овако:

«Прићи му (Латас) не може, а камоли га обманути, подмитити или застрашити. Богдан ништа не даје од себе, нити шта хоће да прими… Омер жели све што човек може постати и бити, а Зимоњић само хоће да остане оно што јесте…»

Република Српска и Српски свет су – остати оно што јесмо и одбранити оно што јесмо.

Чаршија, по којој су америчка и британска амбасада распоредиле своје истурене положаје, предобро зна да из Бањалуке затежу Зимоњићи: ако нећете Дејтонску БиХ – прогласићемо Дејтонску Републику Српску унутар Дејтонске БиХ, а можемо и преко тога…

Умни Милорад Екмечић је опомињао да је србофобија прва траншеја русофобије.

Руски свет ће бити – прва траншеја Српског света.

Траншеја чије и само постојање неће дати да се други, крећући са својих све мањих хектара, против нас мешају, колико су и како су упливисали и наметали протеклих година, нити да насрћу на „наш круг“.

Ово слуте и у Сарајеву за које су Ескобар, Пич, Сарацин, Шмит и Марфи добродошли групни Омер-паша Латас који за њихов рачун удара на Зимоњиће.

Премного је у Чаршији оних којима је њушкање са окупатором у породичној традицији.

Ђуро Билбија/Факти.орг

Бонус видео