Је ли живо Србство црногорско

0
србије, српски

Је ли живо Србство црногорско

Кад је Народна странка, најстарија политичка групација у постброзовској Црној Гори, крајем новембра 2021. године избри­сана из регистра политичких странака, овај потписник присетио се да је Новак Килибарда, њен “почетни” челник, уверавао да се стра­начко чланство окупило на идеји да и Црногорци припадају Срб­ству, али се убрзо показало да како у свему постоји нека “разлика у диферен­ци­ји”.

Текст који следи исечак је из писане верзије подужег интервјуа сним­ље­ног уочи Преображења Господњег 1999. године а емитованог 4. сеп­те­м­бра, у емисији Монитор Радија Све­ти Ге­оргије из Бање Лу­ке. Десетак дана касније, текст је понуђен двама озбиљ­ним србским издава­чи­ма, али је на оба места “пажљиво” одбијен.

Мада и сам свестан великих опасности по Србију и Црну Го­ру и, ваљда, по србски народ ових двеју “сестринских” република пред налетом римокатоличке јереси и ислама, новог светског поретка и зло­чи­на већ виђених под тим и таквим заштитним знацима, Кили­бар­да ће могу­ћ­ност за опстанак заједничке државе видети искључиво из црного­р­ског угла: “Без Србије – никад, под Србијом – никад”.

Може бити да Килибарда о овом начелу није гласно раз­ми­шљао док су Србија и Црна Гора правиле концепт југо­сло­венске савезне државе, али се не може, и да се хоће, превидети ус­тавно начело да председник Републике и председник Савезне вла­де не мо­гу бити из исте државе-чланице. Од самог рођења препо­лов­љене Југославије видело се да су нека уставна решења краткога да­ха. Не само што обе чланице имају председника своје републике, већ су и многе друге ствари указивале да је Савезна Република Ју­госла­вија пример најлабавивије федерације, кон­фе­де­ра­ције такоре­ћи, и да се њено устројство, осим по броју чланова, не разликује много од устројства нешто раније пропале брозовске Југославије. “Оне” Ју­го­славије је не­ста­ло, али су оста­ла начела на којима је тај конфе­де­рацијски анти­срб­ски монструм растао и опстајао. Остале су, нарав­но, и главе којима се такав на­чин размишљања допадао и које се задуго неће моћи тога отре­сти. Данас, као што смо то могли рећи и док је Трећа Југославија била у повоју, њихову логику могли бисмо назвати “црногорски синдром”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Црногорски синдром производ је, делом, и тог конфе­де­рацијског антисрбског монструма. Остала је црногорска наци­ја, до стравичних димензија развијен је мит о над­моћности црно­гор­ства над осталим светом, нарочито над Срби­ма, а (кон)фе­де­ра­ци­ја је ретка прилика да многи ситни гла­ва­ри по Црној Гори очу­вају свој део власти и да га чак увеличју на рачун народа, и “соп­стве­ног” и “онога другог”. За савремене “пра­во­верне” Црногорце небит­но је што су њихови не тако далеки преци били несумњиви Срби и што, са мало епског претеривања, скоро да још увек можемо сре­сти живе сведоке који памте како су Црној Гори припајана брдска и нека друга племена. Савремене “црно­горству­ју­шче” Црногор­це, оне који одбијају да буду чак и “наводно срп­ског поријекла”, за­лу­ду је подсећати на двојицу знаменитих цетињ­ских владика и њихо­во схватање Србства и Црногорства.

Тако, на при­мер, Петар Први, свети Петар Цетињски, уо­чи би­т­ке на Мар­ти­ни­ћи­ма 1796. године позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца ври­је”, а који ме­сец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена срб­ског и наше дражајше вољности”.

За Петра Другог, Црногорци су “дичне горе србско племе”, “на­род срб­ске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црно­гор­ском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “све­ти храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. годи­не тражи од србске владе дозволу за насељење Црно­го­ра­ца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново при­бје­гло” и тако по­стало “огледало србско”; једну своју песничку збир­ку он је уп­ра­во тако и насловио: Огледало србско.

Тако је некада било, а у нашем времену, један круг црно­гор­ски расположених Црногораца, оних из такозваних инте­лек­туа­л­них кругова, труди се да из основе промени уобичајена схватања о Црногорству и Србству ових владика црногорских, нарочито вла­ди­ке Рада. Чини се то на један крајње примитиван начин, та­ко да се у првом тренутку све окретало на шалу. Као, они писци из Цр­не Горе којима су читаоци били недоступни јер из њихових со­чи­њенија нису имали шта паметно прочитати, труде се да стану уз бок Његошу и да макар тако буду примећени. На први поглед мо­гло је бити и тако јер је Његош почео да се проглашава “црно­гор­ским” песником, да се ставља у антологије “црногорских” књи­жевника, да се сврстава у едиције десет, туце или петнаест нај­зна­чајнијих “црногорских” писаца и да му се књиге штампају у “критичкијем” из­дањима.

Да би се код необавештених читалаца избегла било ка­ква сумња у Његошево национално (србско) опредељење, те да би се могао стећи утисак о његовом “тврдом” црногорском национа­л­ном осећању, из његовог песничког дела, у “критичкој” обради, ме­њан је сваки стих који је “мирисао” на Србство. Ишло се до­тле да је од оне његове већ поменуте песничке збирке постала само Огле­дало, Огледалце, кажи мени ко је најружнији; незадовољници су своје мишљење о Његошевом “нео­чеки­ваном” преласку у црногорство свели на коментар да би се из но­во­објављене збирке могло закључити да је Његош био манекен.

Она друга незадовољничка страна, Црногорци који су се тру­ди­ли да сузе оквире србске књижевности тако што ће из њих изба­цити Његоша, могла је у међувремену наћи разлоге и за друкчија незадовољства. Тако ће, на пример, и помињање Хер­це­го­вине у би­ло каквој вези са Црном Гором изазвати додатне сумње и стра­хо­ве. Биће довољно да Момир Булатовић само на­го­ве­сти да “наш интерес, ни историјски ни традиционално, није да живимо у држав­ној заједници само са Србијом”, па да се многи Црногорци озбиљ­но забрину за свој статус. Јер, евентуално уједињење Црне Горе и Херцеговине сасвим би пореметило за­те­чени однос србско-црно­горских снага у Црној Гори. Херцеговци из данашње србске Хер­це­говине далеко су од било какве помисли да би се од њих преко ноћи могли направити “национални Црно­го­рци”, макар и “ванре­д­ним унапређењем” у Црногорце, као што су то успели да од себе начине нешто старији стари Херцеговци из Ник­шића и околине, Пиве и Дробњака… Повећани број несумњивих Ср­ба у Црној Гори могао би довести у питање “националну” вред­но­ст пре неку деценију ро­ђене црногорске нације, због чега је упут­није било очувати достиг­нути степен антисрбског на­цио­нал­ног црногорства него доживе­ти некакво сумњиво “национално” уједињавање. А Булатовић је једи­но имао на уму да евентуално будуће заједништво Херцеговине и Црне Горе не треба усло­в­ља­вати било каквим савезом било којих држава, већ да би на такав чин ваљало гледати као на могућност за­једничког живота, по жељи Херцеговаца, пре свега, али и уз при­станак Црногораца: “Уколико би, рецимо, Херцеговина, наша ис­то­ријска тежња и вјековни усуд, показала жељу и демократски из­разила свој став да жели да живи с нама, у држави Црној Гори, и са њом заједно у Југославији, ми немамо ниједног разлога да не ува­жи­мо чиње­ни­цу да су погледи наших прађедова, наши витални жи­вотни интереси и дан-данас окренути не само пут Србије него и пу­т Хер­це­говине, а да смо тијесно и блиско везани и са краји­на­ма”.

Прочитајте још:  Римокатоличка црква наставља да живи у категоријама средњег века

Био је то, наиме, тренутак кад се и Булатовићу чинило да би србско питање могло бити решено опстанком двеју новоство­ре­них срб­ских држава са западне стране: Србске Крајине и Србске.

Истовремено, и у вези са тим, забринутост у “црногорском” делу Црне Горе почела је да прераста у страх од могућег кашње­ња са коначним и неопозивим (започетим) одвајањем од србских корена. Наиме, током ратних година у првој половини деведе­се­тих, ни водећи Херцеговци нису били приправни да жртвују не­ка­к­ву своју “посебност”, чак ни уз спремност Црне Горе да се одрек­не концепта грађанске државе и постане србска држава, од­н­осно држава србског народа. Заточницима црногорске само­бит­но­сти била је неприхватљива таква варијанта, исто као и могућ­ност да Цр­на Гора задржи постојећи статус а Херцеговина уђе у Југосла­вију као део већ створене Републике Србске, скоро пот­пу­но “ограни­чу­јући” Црну Гору са западне стране. У обе ове варијанте они су видели крај Црне Горе као државе и Црногораца као нације, а Славко Перовић, вођа црногорских либерала, за­бри­нут и Була­то­ви­ће­вим размишљањем и херцеговачким не­при­ста­јањем на непо­ср­ед­но уједињење са Црном Гором, изјавио је да би и у једном и у дру­гом случају Црногорци потпуно нестали и да би им у будућој држави срб­ског народа, “савезу србских држава”, било чак “оспорено пра­во да буду у властитој држави национална мањина јер су, навод­но, српског поријекла”.

Иако се у време кад је смислио ону своју поруку (“Без Србије – никад, под Србијом – никад”), Килибарда није сматрао про­тив­ни­ком Србије и Србства, друга њена половина није се могла ту­ма­чити друкчије него као саставни део “црногорског синдрома”. Он и сам признаје да је све то стварни израз “црногорске препо­тен­тно­сти”, и да би се лако могло десити да “од нове државе не буде ништа”.

Није требало много времена да би се тако нешто десило и да би се све то видело, као на длану – понајпре као пер­со­нални кон­фликти центара социјалне моћи.

Мада југословенски проблеми, нарочито србски, нису били слу­чајни и нису се могли везати само за личност Слободана Ми­ло­шевића, најпре председника Србије, потом председника Југо­сла­вије, све опозиционе струје у Србији и Црној Гори биле су уве­рене у супротно. Занемаримо ли глад за влашћу свих тих опо­зи­ци­она­ра, али и ставове црногорске власти према федералној држави, у први план морале су избити црногорске страсти којима су идео­ло­зи црногорске супрематије много година раније дали назив “над­моћ људскости”. Та се “надмоћ” онда дефинисала, а ни­је друкчије ни данас, само и искључиво у односу на србски народ.

Могло се у једном тренутку учинити да је заврзлама око из­бо­ра црногорског председника ствар личне нетрпељивости и ли­чних сукоба двојице председничких кандидата, али се убрзо по­ка­за­ло да је у игри нешто сасвим друго: ставови према “једнакости” Црне Горе у савезној држави. Да би се прикрио прави смисао по­бед­ни­ч­ке политике тадашњег црногорског председника, у први план ис­ту­ре­на је прича о наводној демократизацији југо­сло­вен­ског дру­штва. У целој причи подразумевало се да је власт у Црној Гори де­мо­кратска, а да се препреке за постизање демократије у читавој Ју­гославији налазе у Србији. По тој теорији, србски народ у Србији је­сте за демократију, али он до ње не може доћи јер га у томе оме­та постојећа власт. Чак, ни са влашћу у Србији не би било про­блема, да није једног јединог човека, југо­сло­вен­ског пред­седника. Та се теорија ни по чему није разликовала од “демо­крат­ског” става Сједињених Америчких Држава и неких држава с ев­ро­пског Запада према Србима и њиховом ранијем председнику – ма­ла разлика појавила се у оживотворењу те тео­ри­је, односно у по­трази за одговором на питање како сменити југо­сло­венског председника.

Парадоксално звучи, али је очигледно да америчка “демо­кра­тија” праћена “демократијом” европског запада, за многе поли­тич-­ки узор и неправазилазан домет у области људских сло­бо­да, почи­ње да бива основна опасност за слободу и човечност, једнако као што је то пре осамдесетак година био фашизам, или пре сто и нешто година германски империјализам. Другим речи­ма, циљ савремене западне “демократије”, у међувремену препознате као фашикратија, подупрте сопственим агресив­ним финансијским и војним потенцијалом, истоветан је са тота­ли­таризмом тих двају светских поредака давно већ бачених на смет­лиште људске историје.

За разлику од земаља западне “демократије”, које су распо­ла­гале огромном војном и економском снагом, и које су ту снагу мо­гле употребити против Југославије, против Србије, против срб­ског народа, црногорска “демократска” власт могла се осло­ни­ти само на медије под својом контролом: на новине, на радио и, по­на­ј­више, на телевизију. Уз непрестано понављање исте приче о “срп­ском бауку” спремном да подјарми црногорску “демо­кра­ти­ју” и уз постепено јачање полицијских снага намењених заштити исте те “демократије” од наводне србске агресије, у црногорској јавности почео је да се рађа отпор замишљеној опасности. У неким краје­ви­ма тај отпор био је јачи, у другима слабији, али те разлике ни­шта нису сметале да се и у оквиру истог племена, у кругу исте по­ро­ди­це, између браће, између очева и синова, појаве огромне и скоро непремостиве разлике у тумачењу најављене “опасности”. Исти­на, породичне политичке разлике или несу­гла­си­це нису избијале у јавност, али је зато дошло до излива анти­срб­ског “одушевљења” на спортским борилиштима. Као “чудо неви­ђе­но” забележила су гласила из Србије да су црногорски “нави­ја­чи” извикивали добро познату паролу “Србе на врбе”. Нису Црно­горци у томе били ни­мало оригинални јер су паролу о Срби­ма и врбама само преузели од својих хрватских суседа, а они, опет, од Словенаца који су 27. јула 1914. године, кад је аустроугарски завојевачки поход на Срб­и­ју био свршена ствар, испевали “сти­хове”: “Топовима поздрављамо вас Србе / Хладни дом вам дижемо уз врбе”.

Па кад је на свим странама пропраћено једно “изненадно” потпуно по­мрачење Сунца, ни црногорска државна телевизија није могла да пропусти тај ретки догађај – приказ “са лица места” они су сво­јим гледаоцима зачинили и извештајем како су грађани Србије до­живели те тренутке: показали су најпре четири мајмуна у каве­зу зоолошког врта, а затим једно стадо оваца на испаши.

У међувремену, један добродушни Србин из Војводине Срб­ске скокнуће до Црногорског приморја (у срећним временима познато као Србско приморје), на годишњи одмор, и отуд ће се вратити препун утисака – било је лепо, има свега, бен­зи­на има на пумпама, ни трага од неке нетрпељивости према Србима. Он ће испричати да су га полицијске патроле од уласка у Црну Гору до Подгорице заустављале седам пута и да му је прт­љаг исто то­лико пута темељито претресан, једнако као и њего­вим сапутни­цима из аутобуса; у томе није видео никакву нетрпе­љи­вост, јер му је на мору било лепо, има свега, бензина има на свим пумпама…

Прочитајте још:  Политичка коректност се на Западу изродила у својеврсну инквизицију

Недавно србско искуство са дојучерашњом хрватском, сло­ве­начком, шиптарском и муслиманском “браћом” казује да су “брат­ски” односи у бившој југословенској државној и на­ци­она­л­ној зајед­ници заиста били “јединствени” и да се распад те заје­д­ни­це од по­четка одигравао по устаљеној шеми: од југословенске заједнице још је понешто остало, и нема разлога да се сумња у њен крај, уз поштовање “рецептуалних” различитости националних свести.

Бујање “црногорске националне свијести” одвија се, већ дуго, по шеми добро нам познатој из Хрватске. За почетак, срб­ски је­зик калеми се извесним малобројним и небитним провин­ци­ја­ли­з­мима, а нова творевина назива се “црногорским језиком”. По­тис­ку­је се ћирилица а уместо ње, апсолутну предност добија лат­и­ница. Србско порекло данашњих припадника црногорске на­ције прећут­кује се, а свако подсећање на ту чињеницу схвата се као ув­реда за црногорску националну свест. Верска припадност Србској право­славној цркви одбацује се у корист секташких “пра­во­сла­ва­ца” при­правних на унију са римокатоличком јереси. Спас од “балка­ни­зма” тражи се прибежиштем у фашикратски Запад. И тако даље.

Ипак, за разлику од Хрвата који у потрази за “својим” вели­ка­ни­ма без зазора својатају Србе рођене на простору да­на­шње Хр­ва­т­ске, Црногорци су спремни на одрицање од оних Срба рођених у Црној Гори или у Брдима, или у Старој Херцеговини, који сво­јим делом нису спремни на “унапређење” у “националне Црногор­це”. Тако, на пример, Хрватима не смета да за Хрвата прогласе Нико­лу Теслу, сина србског православног свештеника, али ће “најрадикалнији” Цр­но­го­р­ци одбацити владику Рада, србског песника Петра Другог Петровића Његоша. Неће се по томе ништа разликовати од “со­ци­јалисти­ч­ких” муслимана из Босне и Херцеговине, који су се по­т­ру­дили да Његоша избаце из школске лектире, због тога што је опевао ис­трагу потурица у Црној Гори с почетка 18. века и што је тако по­стао “идеолог” наводног етничког чишћења на штету непостојеће “му­сли­ма­н­ске нације”; Црногорци ће не могући да му одузму Срб­ство и “унапреде” га у “националног” Црногорца, пре­ћу­тати да су се не­кад клели у Његоша и проглашавали га, макар и епски, у “на­ј­мудрију светску главу”. Тако ће им бити лакше јер немајући Ње­гоша као граничну вредност у својој ли­те­ратури, отварају ши­рок простор за надгорњавање постојећих и будућих списатељ­ских ве­ли­чина црногорске нације и црногорске књижевности.

Црногорци, дакле, неће више да буду Срби, хоће да буду друк­чији од Срба, мада још увек не знају тачно у чијој би се и каквој ко­жи најбоље осећали. Без обзира на такву недоумицу, они ће се за­довољити било каквом варијантом, уз једини услов да то преобраћеништво буде до краја антисрбско, са довољно мржње према Ср­би­ма и према свему што је србско.

Баш онако како су се према свом (добро упамћеном) србском по­ре­к­лу и србском православљу односили некадашњи србски му­сли­мани и србски римокатолици и како се данас држе, мрзилач-­ки, најжешћи Бо­шња­ци и Хрвати.

Пре нешто више од тридесет година, у једној телевизијској емисији из бео­град­ског студија, дао сам свој одговор на питање откуд толика мржња између Срба и Хрвата. Нема разлога да овде не буду поновљени неки од тада изречених ставова. Рекао сам том при­ли­ком да не постоји мржња између Срба и Хрвата, постоји само мржња Хрвата према Србима. Да би се овај проблем лакше схва­тио, ваља знати да Срби никада у својој историји нису ни ратовали про­тив Хрвата, они су ратовали против бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих разлога напустили православље и прешли у римокатоличанство. Као што је то случај и са исламизованим Србима и свима нама знаном изреком да је потурица гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “лични” рат са својом доју­чера­шњом србском браћом. Ови злосрећни преобраћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи. Прихватили су римокатолицизам, али њи­хово “хрватство” стално је под сумњом јер и Хрвати и Срби зн­а­ју о коме се стварно ради. Њихова презимена и даље су србска, а и мно­га имена. Бројне такве породице, нарочито оне које које су порим­љене тек коју генерацију раније, задржале су породичну сла­ву до данашњег дана, а добар део њих зна и своје ста­ро породично ста­бло. Због свега тога, због још увек неизбри­са­них трагова о свом пореклу, ти “нови Хрвати” мрзе и једне и друге, и Србе и Хрвате. Мрзе Хрвате јер још нису дости­гли њихов ниво ни у римокато­лич­ком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повремено на­го­ниле појединце или веће и мање групе да избегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и православци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје бивше браће. Све док такви сведоци посто­је, “хрват­ство” тих нових Хрвата и даље ће бити под сумњом. Сум­ње ће нестати тек уколико сви србски сведоци њиховог преобраћеништва буду уклоњени. Мржња тих нових Хрв­ата само је “теори­ј­ска” под­ло­га сваком хрватском геноциду над србским народом.

О свему томе писао је Анте Старчевић, један од “отаца домо­вине” тамо њине (отуд, ваљда, и изрека да “где је много отаца, и деца су килава”), пореклом из Старога Влаха (области у сливу Мо­равице и Увца, северно од Лима и источно од Дрине), по мајци Ср­бин, зачетник хрватске расистичке мисли и основне тврд­ње да Хр­в­ати постоје као господствен народ, народ који тре­ба да влада, и посто­је Срби, као подложнички, послушнички и ропски. Стар­чевић је и аутор теорије из које проистиче да је чо­век са­стављен из три ета­же; прва, најнижа, животињска је етажа, друга етажа је душевна, а трећа је духовна. Према тој теорији, Хрвати ни­су чак ни емоци­онални, они су духовни народ, док су Срби на нивоу жи­вотиње. Ста­рчевићеви антисрбски “фило­соф­ски” по свему ра­си­с­ти­ч­ки ста­вови “допуштају” хрватском народу да се према Србима по­наша као према људима који нису само инфе­риорни, него су и на нивоу животиње, због чега су и инстру­мен­ти које изабиру за уништа­вање србског народа тако при­ми­тив­ни и изјед­начени с ин­струмен­тима којим се уништавају животиње. Зна ли се то, биће раз­умљи­ви­је откуд државној теле­ви­зији Црне Горе “иде­ја” да до­живљај србских грађана за време потпуног помрачења Сунца по­тражи у понашању мајмуна у кавезу зоолошког врта и стада ова­ца на испаши. И схватиће се на­пор националних Црного­раца да се од­рекну свега што их је вези­ва­ло за србске корене: срб­ског имена, србске вере, србског језика, србског писма, србске про­шлости, срб­ске Црне Горе…

Црногорска мржња према Србима не разликује се у основи од хрватске или муслиманске мржње, барем за сада и за још једно краће време. Разликоваће се само у погледу вере, будући да “де­мо­кратски” свет из очекиваног црногорског уточишта неће бити вољан да их прихвати оптерећене комунистичком “религијом”. Не би им било остављено довољно времена за повратак у пра­во­слав­ље, макар само накратко, еда би се одмах њега одрекли пре­ла­зе­ћи у унију или директно у римокатоличанство. Због тога су се они пре коју годину нашли у “аутофекалном секташком православ­љу” из кога би до окретања Риму довољан био само један миг. Из Рима, наравно.

Прочитајте још:  Како се Немачка позива на „нови поредак“ на Балкану

Ономе делу “сумњивих” србских Цр­но­гораца и црногорских Срба у Црној Гори, којима тако нешто не би било по вољи, преостало би само да се у што краћем року запуте у избег­ли­штво, у Србију – а куд друго. Ономе делу црногорског становништва које своје ствар­но расположење не показује баш најотвореније, биће остављено да само изабере “коме ће се приволети царству”: већина ће се оп­ределити за “црногорску варијанту”, док ће они пре­остали насто­јати да у једном догледном времену “утопе” своју имовину и пређу источну границу “неодвисне” црногорске др­жа­ве, границу која је била укинута пре сто и нешто година – кад су се две србске краље­ви­не ујединиле -, границу која је пре скоро тричетврт века, на на­челу “братства и јединства”, успостављена као “административ­на” по живом ткиву србске државе и србског народа.

Не упуштајући се у количину и вредност црногорског до­бит­ка, о евентуалном отпору цр­но­горском сепаратизму да не говоримо, из свега што се буде де­си­ло лако је извући закључак да ће Србија бити на највећем губитку. Наравно, не због тога што ће јој недостајати бивши фе­де­рацијски партнер, него због свега онога што ће Србију пратити у наредном периоду:

1. Од укупно око 519.000 “националних” Црногораца по­пи­са­них 1991. године, у Србији их је живело око 140.000 (у Београду 36.300; у Војводини Србској 44.800; на Косову и Метохији 20.300; у осталим дело­вима Србије 38.600). Распадом брозовске Југославије највише је из­мењена демографска структура у Србији, будући да су скоро сви избегли Срби, Црногорци и Југословени (ови последњи безмало све Срби) из бивших југословенских република своје бо­ра­ви­ште на­шли у Србији. На тај начин, број Црногораца у Србији знатно је по­растао, приближно на око 200.000, док је њихов број у “матич­ној држави” заустављен на око 380.000;

2. Изласком Црне Горе из југословенске федерације остаће у Србији велика национална мањина “националних” Црногораца. Имајући у виду ону препотентност коју им признаје и бивши Ср­бин Новак Килибарда, национална мањина од око 200.000 Црно­го­раца представљаће велико оптерећење за политички живот у Србији, неупоредиво веће од оног које јој повремено приређују остале мањине;

3. Један добар број “националних” Црногораца настањених у Србији, у тренутку федерацијског расцепа мораће се сматрати странцима, будући да ће скоро сви они имати црногорско др­жа­вља­нство. Логично би било да свима њима, као страним др­жа­в­ља­нима, престане радни однос. У истом том тренутку, мораће се по­ставити и питање каква ће бити судбина њихове непокретне имо­вине на подручју Србије;

4. Без обзира на то што се “национални” Црногорци у Србији налазе на бројним водећим местима у политичкој власти, у науци, култури, просвети, здравству, војсци, полицији, привреди, на свим тачкама у друштву, дакле, њима ни по чему неће одговарати ста­тус националне мањине; они ће инсистирати на признавању “ма­њи­н­ских права по највишим европским стандардима”. У таквом незадовољству, барем према искуству са Хрватском и Босном и Херцеговином, здушно ће их помагати “демократска” црногор­ска власт и разне “демократске” институције заинте­ре­со­ва­не за што брже дробљење већ распете Србије;

5. Званичној Србији неће ни пасти на памет да ремети било шта у статусу “националних” Црногораца у Србији, због чега ће се сва­ка помисао о стварању националне државе србског народа претв­о­рити у илузију, тако да ће “мултиетничност” у Србији подстицајно и неум­ољиво деловати на њено даље разбијање;

6. А може бити и других невоља.

Уза све тешкоће и све невоље које ће ову значајну др­жа­в­но­правну промену пратити, Србија би могла очекивати и једно нак­надно, врло значајно, али можда сасвим некорисно историјско ис­ку­ство. А да је среће, и да су њени научењаци који се баве ис­то­ријском науком и до сада радили свој посао “како царски ваља и требује”, то накнадно искуство било би јој сувишно. У Србији би се, наиме, већ добро знало на којим се принципима Срби деле а не умножавају, и како Србску Земљу распарчавају ње­ни заблудели синови, уместо да је штите “у комаду”.

Може се то некоме чинити чудним, али судбина србског на­ро­да, не од данас или јуче, везана је за његово историјско памћење. Србски народ, без обзира на то што сваки његов при­пад­ник воли да се бави историјским темама и да о њима прича као велики по­знавалац, не зна своју историју. Да је зна, не би се де­ша­вало да ис­те грешке понавља ко зна по који пут. Да зна када је и у чему гре­шио, не би му се дешавало да губи време тражећи излаз из нево­ља, слич-­них или истоветних, које су га и раније сналазиле. Поред тога, у новије време, србском народу потура се теза да се не треба бавити прошлошћу, већ да се треба окренути будућности. И зачудо, мно­ги Срби, нарочито они који воле за себе да кажу ка­ко их не ин­тересује којој националности који човек припада, да је за њих сва­ки човек исти, да су они интернационалистичких схва­тања, и томе слично, најлакше прихватају ту врсту подвале. Њима је лако ува­ли­ти теорију о излишности историје и о залудњим при­ча­ма о прошло­сти једнога народа, иако те и такве теорије стижу управо од оних који о пореклу итекако воде рачуна, ако не своме, а оно о порек­лу, или педигреу, паса, коња, мачака, и слично. Па, кад је већ не­оп­ходно да један мондијалистички и “демократски” Србин води ра­чуна о пореклу некаквог свог авлијанера, морамо се запитати ка­ко ће тај исти Србин бити незаинтересован за порекло своје, своје поро­дице и свога народа.

Србима би добро било да схвате важност историје и да, за по­че­так, науче да се она, ипак, понавља. Ништа се битно у по­след­њих неколико деценија и векова није изменило у ставовима оних који исказују територијалне и асимилаторске претензије према Ср­бији и србском народу.

Нажалост, историјска наука у Србији ћутала је о свему томе а ћути и данас. Во­деће личности у тој науци већ су поодавно забата­лиле њен на­ци­о­нал­ни смисао и отворено се окренуле германској тези да су Словени, према томе и Срби, на Балкан дошли тек то­ком 6. и почетком 7. века, незнано откуд. Било је потребно тој шко­ли да изгради теоријски основ за уни­ште­ње србског народа и широко отвори простор за продор соп­ст­ве­ном народу према исто­ку, за оно што се уобичајено зове Дранг нацх Остен и са чим се срб­ски народ само у 20. веку су­ко­б­љавао бар три пута.

Научници потекли из србског народа сма­тра­ли су да се таквој теорији не треба супротстављати, те се ми сада налазимо ту где смо.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *