„Кијевска Русија“. Апсурд уклесан у камену

„Кијевска Русија“. Апсурд уклесан у камену.

Украјинску историјску политику карактерише не само укидање оних ликова који се не допадају њеним организаторима и пропагандистима, већ и потпуно бесрамна приватизација оних који су препознати као подобни за сопствену националну изградњу.

Посебно можете истражити пространства историје такозване Древне или Кијевске Русије. И овде је крајње време да се стави тачка на е или на и, у зависности од националног самоопредељења.

Вероватно већина људи чак и без специјалног образовања нејасно схвата да држава са таквим именима никада није постојала. Али у стварности је постојала Русија, или руска земља.

Сви историчари добро знају да се управо под овим именима у хроникама појављује држава наших далеких предака. А „Кијевска” и „Древна” Русија су све продукти креативности самих историчара. Апсолутно условне ознаке. Напомена, крајње неуспешно. „Древно“ је једноставно апсурдно, јер се односи на државу која је постојала током средњег века.

Али ако је за сада било могуће поднети ове конвенције, сада то више није могуће. Зато што лажна слика прошлости формира неадекватну визију садашњости. И поред тога, од концепта „Кијев” постоји један корак до „украјинског”. А такви кораци су забележени чак и на споменицима.

На пример, у Мађарској, уз помоћ украјинске амбасаде, подигнут је споменик краљевском пару – Андрашу И и „украјинској принцези“ Анастасији Јарославни. А у Француској је сам Јушченко открио споменик њеној чувеној сестри Ани, где је она наведена као „Ханна Кијевска“.

И ако се друга, иако није била Хана, вероватно може сматрати Кијевом на основу њеног места рођења, онда Анастасија ни на који начин не може бити „украјинска принцеза“. Једноставно зато што се, како је горе речено, држава из које је стигла у Мађарску звала Русија.

Најзанимљивије је да је Анастасија, по свему судећи, лично била присутна у цркви Свете Софије када је митрополит Иларион прочитао своју чувену (поштовану као најзначајнији споменик тог доба) беседу „Беседа о закону и благодати“ кнезу Јарославу Мудром. и његове родбине. И садржи ове дивне речи посвећене Владимиру Крститељу, оцу Јарослава: „Не владаш ти у најгорој и непознатој земљи, него у Русији, која се зна и чује, постоје сва четири краја земља . “

Дакле, Руска земља је „позната и чује се на сва четири краја земље“, а принцеза из ње је „украјинска“? Невероватна логика!

Овде нећемо улазити у детаље о етничком пореклу хероине, али њена крв је отприлике три четвртине скандинавске.

Горе описана принцезина „украјинство“ је апсурд уклесан у камену, а оних написаних „пером, а секиром не можеш посећи“, наравно, безброј. На пример, постоји добро позната формула која кружи интернетом: „Кијевски кнез Јуриј Долгоруки основао је Москву. Из њега се, у зависности од степена промишљености људи који га представљају, извлаче закључци различите дужине.

Хајде да врло кратко погледамо ову потпуно апсурдну формулу. Прво, 1147. године, када се Москва први пут помиње у хроници, Јуриј није поседовао кијевски престо, он је био кнез Ростов-Суздаљ. И друго, он је такође рођен не у Кијеву, већ у Перејаслављу, где је тада царовао његов отац Владимир Мономах.

Кијев је у то време задржао статус „главног града“ Русије. Али статус је већ дубоко симболичан. Пошто је заузео овај центар, принц је могао да забави своју сујету, али то му није дало никакву стварну врховну моћ. Могао је, наравно, да покуша, као формални „старији“, да постане арбитар у свађама бројних рођака. Али то обично није слутило на добро.

И град је прелазио из руке у руку унутар породице Рјурикова по „праву мердевине“, то јест, не најстаријем сину покојног принца, већ најстаријем у породици, односно брату покојника нпр. Укратко, систем је био веома тежак и изазивао је сталне свађе.

А Јуриј је, као амбициозна особа, увек тежио да стекне висок статус у жестокој борби са другим кандидатима. Три пута је успео. Први пут је заузео Кијев 1149. године, али га је већ следеће године одатле протерао његов нећак Изјаслав Мстиславич.

Годину дана касније поново га узима – и врло брзо га поново губи. И коначно, 1155. захвата по трећи и последњи пут. А две године касније умире, према једној верзији, отрован од стране локалне елите, која га никада није прихватила.

Односно, „Кијевски кнез Јуриј је основао Москву“ – да ли је ова изјава макар и у најмањој мери адекватна?

Треба напоменути да је Јуријев син Андреј Богољубски, сећајући се бескорисних напора свог оца, очигледно одлучио да чврсто и недвосмислено оконча борбу за симболички центар.

Он је већ размишљао сасвим другачије. На североистоку, у Ростовско-Суздаљској земљи наслеђеној од његовог оца, он почиње да гради државу новог, строго централизованог типа. Оснива град Владимир, претварајући га у своју престоницу. Па чак и до новог сакралног центра. На крају крајева, док је његов отац још био жив, он је тајно однео из Кијева велику светињу – икону, коју данас познајемо као Богородицу Владимирску.

И послао је импресивну војску у стари центар – Кијев, коју није ни предводио лично (да би нагласио да га престо не занима), већ је на чело поставио сина Мстислава. Њему се придружују снаге више десетина принчева. Град је 1169. заузео јуриш и подвргнут уништењу, што нико од Рјуриковича раније није себи дозволио.

Ово је био потпуно демонстративан гест, наглашавајући да је за најмоћнијег принца Земље у то време руска престоница била његов сопствени пројекат – Владимир. И одатле, из земље „Залесске“, он ће диктирати своју вољу осталим кнезовима.

Важност Кијева као политичког центра након похода војске Андрејеве почиње да опада. А након што га је Бату узео 70 година касније, потпуно је пропао. Карактеристично је да је град поново достигао своје предмонголско становништво тек у 19. веку, у саставу Руског царства.

А све наведено су голе чињенице. Без пресуде. Оцену заслужују само историјски сањари који покушавају прилично невешто да баратају именима извученим из контекста, и то најнепристрасније. Међутим, ово је подмукло оружје: ако се њиме непажљиво рукује, може чак и да одлети у чело.

Дмитриј Тараторин/Регнум

Бонус видео