Ја сам амерички доктор који је отишао у Газу. Оно што сам видео није био рат – то је било уништење

Крајем јануара напустио сам свој дом у Вирџинији, где радим као пластични и реконструктивни хирург, и придружио се групи лекара и медицинских сестара, да волонтирају у Гази, који су путовали у Египат са групом за хуманитарну помоћ MedGlobal.

Радио сам у другим ратним зонама, али оно чему сам присуствовао током наредних 10 дана у Гази није био рат – то је било уништење. Најмање 28.000 Палестинаца је убијено у израелском бомбардовању Газе. Од Каира, главног града Египта, возили смо се 12 сати источно до границе Рафа. Прошли смо миљама паркираних камиона хуманитарне помоћи јер им није било дозвољено да уђу у Газу. Осим мог тима и других чланова изасланика из Уједињених нација и Светске здравствене организације, тамо је било врло мало других.

Улазак у јужну Газу 29. јануара, где су многи побегли са севера, осећао се као прве странице дистопијског романа. Уши су нам утрнуле од сталног брујања онога што ми је речено да су дронови за надзор који су непрестано кружили. Носове нам је прогутао смрад милион расељених људи који живе у непосредној близини без адекватних санитарних услова. Очи су нам се изгубиле у мору шатора. Одсели смо у пансиону у Рафи. Наша прва ноћ је била хладна и многи од нас нису могли да спавају. Стајали смо на балкону слушајући бомбе и гледајући како се дим диже из Кан Јуниса.

Док смо се сутрадан приближавали Европској болници у Гази, низали су се низови шатора који су блокирали улице. Многи Палестинци гравитирали су овој и другим болницама надајући се да ће представљати уточиште од насиља. Погрешили су.
Људи су се такође просули у болницу: живели у ходницима, ходницима степеништа, па чак и у ормарима. Некада широке шетнице које је дизајнирала Европска унија да прихвате ужурбани саобраћај медицинског особља, носила и опреме сада су сведене на пролаз са једним фајлом. Са обе стране, ћебад су висила са плафона да ограде мале површине за читаве породице, нудећи делић приватности. Болница дизајнирана да прими око 300 пацијената сада се бори да збрине више од 1.000 пацијената и стотине других који траже уточиште.

На располагању је био ограничен број локалних хирурга. Речено нам је да су многи убијени или ухапшени, а да се не зна где се налазе. Други су били заробљени у окупираним областима на северу или оближњим местима где је било превише ризично путовати у болницу. Остао је само један локални пластични хирург који је покривао болницу 24 сата дневно. Његов дом је био уништен, па је живео у болници и могао је да стрпа све своје личне ствари у две мале торбе. Овај наратив постао је превише уобичајен међу преосталим особљем у болници. Овај хирург је имао среће, јер су му супруга и ћерка биле још живе, иако су скоро сви који су радили у болници оплакивали губитак својих најмилијих.

Одмах сам почео да радим, обављајући 10 до 12 операција дневно, радећи по 14 до 16 сати. Операциона сала би се често тресла од непрестаних бомбардовања, понекад чак и на сваких 30 секунди. Радили смо у нестерилном окружењу које би било незамисливо у Сједињеним Државама. Имали смо ограничен приступ критичној медицинској опреми: свакодневно смо обављали ампутације руку и ногу, користећи Гигли тестеру, алат из доба грађанског рата, у суштини сегмент бодљикаве жице. Многе ампутације су се могле избећи да смо имали приступ стандардној медицинској опреми. Била је то борба у покушају да се збрине сви повређени у оквиру конструкција здравственог система који је потпуно урушен.

Слушао сам своје пацијенте док су ми шапутали своје приче, док сам их возио у операциону салу на операцију. Већина је спавала у својим кућама када су бомбардовани. Нисам могао а да не помислим да су срећници умрли моментално, било од силине експлозије, било затрпаних у рушевинама. Преживели су се суочили са сатима операција и вишеструким одласцима у операциону салу, све док су жалили због губитка своје деце и супружника. Њихова тела су била испуњена гелерима који су морали да се хируршки извлаче из њиховог меса, комад по комад.

Престао сам да водим евиденцију о томе колико сам нових сирочади оперисао. После операције би их сместили негде у болницу, нисам сигуран ко ће се бринути о њима и како ће преживети. Једном приликом, шачицу деце, узраста од 5 до 8 година, родитељи су однели у Хитну помоћ. Сви су имали појединачне снајперске метке у главу. Ове породице су се враћале својим кућама у Кан Јунису, око 2,5 миље удаљеном од болнице, након што су се израелски тенкови повукли.

Али снајперисти су очигледно остали. Нико од ове деце није преживео.
Последњег дана, док сам се враћао у гостињску кућу у којој су мештани знали да су странци, притрчао је дечак и уручио ми мали поклон. Био је то камен са плаже, са арапским натписом исписаним маркером: „Из Газе, с љубављу, упркос болу“. Док сам последњи пут стајао на балкону и гледао у Рафу, могли смо да чујемо дронове, бомбардовање и рафале из митраљеза, али нешто је овога пута било другачије: звуци су били јачи, експлозије ближе.

Ове недеље, израелске снаге су извршиле рацију на још једну велику болницу у Гази и планирају копнену офанзиву у Рафи. Осећам се невероватно кривим што сам успео да одем док су милиони приморани да трпе ноћну мору у Гази. Као Американац, мислим на наше порезне доларе који плаћају оружје које је вероватно ранило моје пацијенте тамо. Већ отерани из својих домова, ови људи немају где да се обрате.

Los Angeles Times, 16. фебруар 2024.

Милан Старчевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: