Ко ли је све против србских добровољаца

Свети србски ратници

Узима се као несумњиво да су србски до­бро­во­љ­ци, ратници на које се војна обавеза није односила, “у раз­ним историјским пе­риодима… били познати под разним име­ни­ма. Па зато имамо хај­ду­ке, ус­коке, четнике, комите, преко­број­не, герилце, устанике и добровољце”.

Свима њима, без обзира на време у коме су живели и на разне начине војевали, исти циљ био је одбрана србскога рода и србске духовности, а једини мотив – родољубље.

А србско родољубље, данас препознатљивије као патр­и­оти­зам, није особина која настаје смишљено, која потиче из области ра­зумског, или рационалног, која се стиче шко­лом, вежбањем, убеђи­ва­ње­м или било каквом другом обуком у одговарајућем тре­нутку, по потре­би. Родољубље је утемељено у Србиновој подсве­сти, у његовом инстинкту или у његовој интуи­ци­ји, оно се у ње­го­ву подсвест утискивало генетски, још у мајчиној ут­роби, а опле­мењивано је мајчиним млеком и успаванкама засно­ва­ним на србском генетском наслеђу, најдубље и најмисао­ни­је изра­же­ном кроз србске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи, док су млади Србчићи и младе Србки­њи­це одра­ста­ли на матерњој мелодији, с тим су напевима у њих урастали и сви предачки митови.

У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопстве­них ми­то­ва и сопствених све­тиња. У мирним условима, Срби као да су скло­ни запуштању сопствене на­ционалне мисли, можда у уве­ре­њу, или надању, да им не прети никаква опа­сност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог од­брамбеног меха­ни­зма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.

У србској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се ду­же или краће време задржавали на Србској Земљи као по­робљивачи, ула­гали су огромне напоре да сузбију србске тради­ци­је и завештања и Србе лише нацио­налних обележја. “Позитив­ни” резултати у том смислу постизани су само у случајевима који су свођени искључи­во на физичко уништење. Једино је полувеков­на комунистичка вла­давина, мање физичким уништењем, тери­то­ријалним цепка­ње­м и “производњом” нових нација на рачун срб­ске, а не­упоредиво ви­ше државном и политичком принудом и иде­олошком поду­ко­м, ус­пе­ла да србску нацију обезличи, одузме јој оно што је у њеном бићу оличавало традиционалне вредности и наметне јој нове култове ко­муни­стичке религије.

Одвело би нас у безизлаз ако бисмо се овде бавили доброво­љаштвом у отпору крсташким ратовима од краја 12. до почетка 15. века, вођеним за рачун ватиканске римокатоличке јереси, ско­ро петвековним хајдуковањем против османског исламизма и дво­вековним аустријским настојањем да “укине” слобо­д­ну србску др­жаву. Ововремену западну фашикратију да и не помињемо.

Стога, зауставићемо се на најуопштенијем приказу србскога добровољачког покрета током друге деценије 20. века.

Добровољци у балканским ратовима

Србском добровољачком покрету током балканских ратова (1912-1913) мало је посвећивано пажње, због чега податке о броју добровољаца и у србској и у црногорској војсци историјска лите­ра­тура у Србији помиње тек узгредно или их, као што то, на при­мер, чине историчари Владимир Ћоровић и Владимир Дедијер, прећуткује.

Ипак, србској војсци се у тим ратовима прикључило најмање 73.200 добровољаца, што прекобројних, што устаника, што чет­ни­ка, што оних са стране. Јер, и страни дописници извештавали су о невиђеном одушевљењу за рат, дубоком патриотизму и свести о великој дужности србског народа. Један од њих писао је да “рад­ници-печалбари који су недељама живели само од хлеба и лука, нису чекали исплату, већ су одмах пошли на збориште”, а други да је “видећи овај дубоки патриотизам и свету ватру која је бук­нула у свачијој души… постао свестан неминовности победе бал­кан­ских народа”.

Што се тиче добровољаца у црногорској војсци, њих је било не мање од 33.000, не рачунајући један неодређено велик број же­на, сестара, мајки и кћери црногорских ратника, које су у црно­гор­ској војсци биле једина “комора” и, врло често, једина сани­тетска помоћ; њиховим су старањем многи рањеници превијени још у току неке од битака, извучени са бојишта и, само захваљујући то­ме, остали у животу.

Додамо ли томе и преко 700 (седамсто) лекара и другог меди­цинског осо­бља са стране, можемо закључити да се у балканским ратовима борило најмање 106.900 србских добровољаца.

Добровољци у Великом рату

Са пребацивањем добровољаца из србских крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава почело је од тренутка кад је постало извесно да ће Аустроугарска објавити рат своме јужном суседу, а највећи део те нове добровољачке масе чинили су ауст­ро­угарски војни обвезници. На њихов смишљени прелазак у срб­ску или црногорску војску само се формално-правно могло гле­дати као на дезертерство. У суштини, њихов прелазак у једну од тих двеју војсака (најчешће у србску) био је дуг свеколиком Срб­ству и ретка прилика да се учешћем у оружаној борби против до­та­дашњих аустријских и угарских окупатора допринесе коначном ослобођењу све Србске Земље, западно и источно од Дрине и се­верно и јужно од Дунава и Саве.

Из једног списа који је 1. новембра 1917. године потекао из канцеларије Добровољачког одељења у Одеси (у служби Срб­ског добровољачког корпуса), сазнајемо да је уочи самог рата и првих ратних месеци, “из освојених босанско-херцеговачких обла­сти прешло на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херце­говаца… И упутише се готово сви… у позадинску службу војске и у грађанске дужности”, а од једног дела формиран је већи број добровољачких одреда и самосталних батаљона.

Знајући да је највише могућности за бежање пружао аустро-­ру­ски фронт и да је највећи број војника у руском заробљеништву потицао из реда оних који су се предали добровољно, “србска вла­да била је нарочито заинтересована да за своју националну идеју придобије те такозване руске заробљенике. Руси су показали ра­зу­мевање за србску ствар, те је допуштено “да се пусте зароб­ље­ни­ци из српских земаља Аустро-Угарске”, спремни за добровољ­но ступање у србску војску, у јединицу познату као Прва србска добровољачка дивизија, у којој се на дан њеног оснивања (16/29. април 1916), нашло укупно 9.904 добровољца, од чега Срба 98,4 посто. Временом, у Одесу пристизао је све већи број добровољ­аца, те је та војна организација прерасла у Србски добровољачки корпус.

Не зна се тачно колико је заробљеника приступило Србском добровољачком корпусу, али се рачуна да их је било 53-60.000. Не­сумњивим се може сматрати да је крајем септембра 1915. го­дине у Србију пребачено нешто више од 3.750, да је у бојевима на Добруџи учествовало око 18.400, те да је на Солунски фронт пре­бачено око 24.760 добровољаца.

Солунски фронт у раној фази

Војне операције у раној фази Солунског фронта биле су пра­ћене великим људским жртвама (приближно 33.000 војника и ста­решина избачено је из строја), тако да је србска војска морала би­ти реорганизована; на самом почетку 1917. године расформи­рани су Трећа армија и сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Наредбом србске Врховне коман­де “укинути” су и “добровољци, наши поданици, способни за војну службу”, што значи да су и прекобројни пукови, и они доброво­ља­чки, престали да постоје. Расформиран је и Добровољачки одред, а његови припадници (распоређени у Дринску дивизију, 28. септем­бра 1916) одмах су стали у први борбени ред и, по природи ствари, били “намењени” за прве жртве.

Како су србске жртве на Солунском фронту биле велике, а Ср­бија остала без сопствене основе за војничку попуну, једина мо­гућност за опстанак србске војске на солунском ратишту виђе­на је у купље­њу добровољаца у исељеништву, пре свега у Сједи­ње­ним Америчким Држа­вама. Да би се придобили потенцијални добровољци, срб­ска влада је средином новембра 1916. донела уредбу о насеља­вању у “новим крајевима”, по којој ће се добро­вољцима додељи­ва­ти др­жавна земља. Будући да се тада рачунало само с војничким пора­зом Аустроугарске а не и са њеним расту­рањем, Србија се сма­т­ра­ла обавезном да, у границама својих мо­гућности, свим добро­вољ­цима из прекодринских, прекосавских и прекодунавских кра­јева, онима који се не би враћали у Америку а не би им било повратка ни у завичај, обезбеди простор за насе­ља­вање и најосновнији услови за заснивање новога дома. У тој одлу­ци назначено је да ће сваком Југословену који из Америке дође у србске добровољачке трупе доделити пет хектара плодне земље у Маћедонији, ради насеља. “Земља је њихова ако остану живи, ако пак погину у борби право својине прелази на наследника, који морају бити: Србин, Хрват или Словенац”.

Почетком јануара 1917. године то право проширено је на све добровољце.

Добровољци из исељеништва

Из расположивих података недвосмислено се може закључи­ти да је током ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године у србску и црногорску војску кренуло најмање 60.500 добровољаца из прекоморских земаља – укључујући ту и најмање 3.700 чланова медицинских мисија. У балканским ратовима учествовало их је најмање 16.200 (међу њима бар 700 медицинара), а у Великом ра­ту (касније названом Први светски рат) најмање 43.900 (укључу­ју­ћи бар 3.000 чланова медицинских мисија, али без око 400 поги­нулих у бродолому “Бриндизија” у арбанашкој луци Медово, на Бадњи дан 1916 – којима се признаје добровољачки статус).

Добровољци и пробој Солунског фронта

Нешто више од половине укупног састава србске војске у за­вр­шним операцијама на Солунском фронту и у његовом пробоју чинили су добровољци.

Јер, од укупно око 140.000 војника у саставу србске војске, а можда и свих 150.000 – према неким “заокружујућим” изворима, у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобо­ђе­ње Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и пре­ко­дунавских србских крајева учествовало је најмање 82.600 доб­ро­вољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су се пре Великог рата налазили под аустријском и угарском окупацијом.

Релативно малобројно учешће војника из Краљевине Србије у пробоју Солунског фронта, непосредна је последица србског по­влачења преко Арбаније и Црне Горе, после војничког пораза у окр­шајима са немачком, аустроугарском и бугарском војном си­лом на самом крају друге ратне године.

Практично, ниво физичке и моралне спремности србских вој­ника био је недовољно висок за све оно што се дешавало током аустро-немачко-бугарске офанзиве у Србији: “Било је и у српској војсци војника, подофицира и официра који су у тренутцима људ­ских слабости напуштали борбу; било их је који су се и предавали непријатељу у борби када другог излаза није било да се сачува жи­вот; било их је који су самовољно напуштали своје јединице, …физички измучени до крајњих граница… подлегли осећањима на­пуштености… потиштени бригама за остављеним породицама, …у нади да ће успети да се пробију кроз обруч непријатеља и да се врате својим домовима, они су полазили у сусрет трагичној суд­бини… По правилу ноћу, они су изостајали за својим јединицама, а затим најчешће у групама састављеним од рођака, суседа и при­јатеља из истога места или краја, кретали својим кућама. Можда је било и оних којима је то пошло за руком; остале је хватао не­пријатељ, убијао као бандите или слао у заробљеништво”.

Непосредно после добијеног рата

Расположење створено пробојем Солунског фронта нагове­шта­вало је да би добровољци свој статус “за после рата” могли уредити без тешкоћа. Најпре, Уредба о добровољцима од 18. де­цембра 1919. предвиђала је да ће се добровољцем сма­тра­ти сваки држављанин новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Слове­на­ца који је у србску војску ступио добровољно, закључно с 18. новембром 1918. године, те да ће се “добровољцима земљорад­ни­цима” разделити плодна земља ради насељења, “тамо где се на­сељавање буде вршило према плану”. Такође, било је одлучено да ће се земља додељивати само оним сиромашним добровољцима који ће је сами обрађивати. Ако би се контролом дознало да се до­дељена земља користи друкчије, она ће се одузети.

Непуна два месеца касније донесена је и Уредба о делимичној експропријацији земљишта великих поседа за јавне интересе и о колонизацији, а крајем августа 1920. године, издата је наредба да се приступи привременом насељавању добровољаца из пасивних крајева “у једну сношљивију ситуацију од ове у којој се сада без зе­мље и без средстава за живот налазе”. После неколико дана дато је и упутство за извршење ове наредбе, а једна од најзначајнијих одредаба предвиђала је да ће се насељавати само добровољци ко­ји су ратовали на Солунском фронту и који о томе имају уверење Министарства за социјалну политику или до 1. априла наредне го­дине прибаве одговарајућу објаву војних власти. Због тога што су и неки неземљорадници већ били запосели земљу пре доноше­ња Уредбе о добровољцима, сви они сматрајући се оштећеним, про­тестовали су. Нарочито бурно реаговали су добровољци из Вој­во­дине Србске који нису доспели до Солунског фронта, већ су сво­је ратовање окончали на Добруџи – често и као рањеници. На про­тестној скупштини они су захтевали “да се и добручанима одмах дели земља за ову еко­ном­ску годину и да и они осете благодати за своје пожртво­ва­ње”.

Да би се избегле могуће непријатности, мини­стар за аграрну ре­форму донео је 23. октобра 1920. године реше­ње којим се зем­ља за насељавање може дати и добровољцима других зани­ма­ња, ако би они изјавили да ће ту земљу обрађивати и својим ра­дом допри­носити уређивању насељеничких колонија.

Крајем јула 1924. године формирана је политичка коалиција антисрбски расположених демократа Љубе Давидовића и Ради­ће­ве Хрватске републиканске сељачке странке, а Давидовићева влада сматрајући то најпречом мером, одмах је кренула са реви­зијом добровољачких уверења и сужавањем и одузимањем доб­ро­вољачких права. Неки дан касније, новосадска Застава то је оценила сасвим природним: “Антисрпски осветни дух покојне Аус­трије најпре кеси своје зубе на оне, који су тој Аустрији ископали гроб. Данашњој влади је зато прва брига, да лупи по глави изда­јице – српске добровољце”.

Нажалост, статус србских добровољаца није ваљано реша­ван ни наредних година. Због тога, на годишњој скупштини Саве­за ратних добровољаца одржаној маја 1938, једногласно је закљу­че­но да се 1. децембра исте године у Београду одржи “велики јав­ни протестни збор добровољаца Југославије због неизвршења за­ко­на о решавању добровољачког питања с тим, да се у негативном случају по овим питањима добровољци јавно одрекну доброво­љачких законских права уз повраћај примљених добровољачких уверења и добијених ратних одликовања”.

Власти нису допустиле да се намеравани скуп одржи, а нема писаног трага о томе да ли је добровољачка организација наста­ви­ла свој притисак на владу.

Накнадни пораз србских добровољаца

А онда, Краљевина Југославија увучена је у нови светски рат и раздробљена. Чим се то десило, Анте Павелић, у времену док је под немачком заштитом стварао своју Независну Државу Хрват­с­ку (НДХ), 18. априла 1941. године донео је “законску одредбу” којом “сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добровољ­ци­ма на подручју Независне Државе Хрватске проглашује(м) дана­шњим даном хрватском народном имовином. Нитко од досада­њих власника и посједника нема право на било какову од штету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено”.

То само као правни оквир, а практични део те процедуре би­ли су усташки покољи србскога живља затеченог у границама но­воуспостављене усташке НДХ; србски добровољци били су мета у свим тим крајевима, делом због тога што су сматрани србским националистима, а делом због тога што је биолошко уништење србског националног бића отварало могућност римокатоличкој јереси не само да увећа своје приходе, већ и да прошири терито­ријалну надлежност.

У том злочињењу нису “попустљивији” били ни Хортијеви Ма­џари; они у после упада у Барању и Бачку, половином априла 1941. године, побили око 3.500 лица, док је број ухапшених, зло­стављаних и оп­љачканих премашио и десет хиљада. Истовре­ме­но, неколико де­се­тина хиљада “недомицилних”, односно оних ко­ји нису рођени у Бачкој, били су протерани; највећом делом, то се односило на срб­ске добровољце из ослободилачких ратова 1912-­1918. године и чланове њихових породица. Од тога, око 42.000 ли­ца пребачено је у међувремену успостављену усташку Хрватску; један део ту је од­мах побијен, а већина је скончала у Јасеновцу.

А да би се одржао (очувао) “правни континуитет” са таквом антисрбском логиком хрватских и маџарских власти, Национал­ни комитет ослобођења Југославије, чији је председник био Јосип Броз, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још тра­јао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао ду­ше­брижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлу­ку је потписао бивши Србин, распоп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова; текст ове одлуке, објављен у Службеном листу Демократске Федеративне Југославије број 13 од 16. мар­та 1945. године, гласи:

“У последње време, без одобрења народних власти примећу­је се враћање и пресељавање колониста (насељеника) који су ра­није били насељени у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини.

Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се излажу трошковима, пошто још нису створени услови за њихов повратак у ранија насеља, то с обзиром на све предње, а да би за­штитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова

Решавам:

1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки одбори указивати и даље сва­ку помоћ;

2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уред­бом, то ће бити благовремено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели”.

Како то пише на једном месту, “тим актом само на Космет спречен је повратак око 12.000 домаћинстава са око 60.000 члано­ва – колониста, међу којима је био велики број ратних добро­вољаца и њихових породица. Истом Одлуком, много већем броју ратних добровољаца и њихових породица забрањен је повратак у Барању и Бачку”.

Мора бити да су колонисти на прави начин схватили смисао те одлуке јер је распоп Влада 4. јула исте године потписао решење (објављено у Службеном листу ДФЈ број 48 од 10. јула 1945) којим се “забрањује до даље наредбе свака продаја, куповина и за­дуживање пољопривредних земљишта, шума, пољопривредних згра­да и објеката, који се налазе на пољопривредним газдинст­вима без обзира да ли су оне власништво појединаца, установа или приватних предузећа”. Онима који решење не буду пошто­ва­ли, запрећено је Законом о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже.

И даље “бринући” о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања зем­ље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и Ко­совско-метохијској области (Службени лист ДФЈ број 56 од 5. августа 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти доби­ли земљу “као награду за услуге ненародним режимима”, нови законодавац смислио је врло једноставну законску одредбу: кори­с­ници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, “губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тапију” или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маће­до­нац или Шиптар, био “политички” емигрант. У новоуспостав­ље­ним “ослободилачким” односима, то је значило да је сваки Шип­тар (макар и тек приспео из Арбаније) или Маћедонац, обичном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добровољачка, да­кле) до 1918. године била његова својина, без било каквих прав­них сметњи постајао власник те земље.

Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, законодавац се досетио да је неки од предратних колониста могао избећи све зам­ке управо поменутог Закона о ревизији, те је формулисао нов За­кон о поступању с напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник Народне Ре­пу­блике Србије број 9 од 28. фебруара 1947). Привидно водећи рачуна о праву, Президијум Народне скупштине Народне Репуб­лике Србије послушнички је обзнанио следеће:

“Колонисти и аграрни интересенти којима је додељена зем­ља у Косовско-метохијској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета ревизијом извршеном на основу чл. 4 и 5 Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересен­тима у Македонији и Косовско-метохијској области од 3 августа 1945 године – губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 го­дине не врате на своја имања и отпочну са обрадом”.

Било је то време кад је велик број некадашњих колониста односно србских добровољаца и аграрних интересената, био не­пи­смен, кад су њихове могућности да сазнају шта то све пише у некаквим службеним новинама – биле никакве и кад многи од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон једино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.

Радило се, заправо, о Брозовом обећању арбанашком кому­нистичком вођи Енверу Хоџи да ће му “поклонити” Косово и Ме­тохију – због чега је и забрањено да се 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а њихова имања “преузело” је око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Кад је 1947. године Енвер Хоџа дошао у Београд по оно што му је обећано, ми­нистар за аграрну реформу и колонизацију Сретен Вуко­сављевић није пристао да потпише наредбу о прогону остатка Срба с Ко­сова и Метохије и тако је остварење тога великог комунистичког пројекта мало за­стало. Друг Енвер вратио се тада празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословен­ске комунистичке олигар­хије а од лета 1999. под непос­ред­ном заштитом западне фашикратије, у наше дане довео до ско­ро потпуног затирања србских трагова на Косову и Метохији.

А онда, у условима продужене хрватс­ке окупације србских кра­јева (и србског народа) у Брозовој Југо­славији, Министарство унутрашњих послова Федеративне Наро­д­не Републике Југосла­вије (ФНРЈ), под Пов. ИВ бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947, доне­ло је ре­ше­ње којим се Савезу ратних добровољаца из србских осло­боди­лачких ратова 1912-1918. године забрањује рад, а имови­на удру­жења конфискује у корист државе. Образложено је то на­водом да је “рад чланова Савеза” током Другог светског рата био “у својој суштини противнародни и издајнички”, чиме је “јасно обележио профашистички карактер ове организације” јер је “са­мо у Црној Гори кажњено преко 15 бивших чланова Савеза… због сарадње с непријатељем”, а у Босни и Херцеговини “више од 12” чланова Савеза због издаје и учешћа “у фашистичким, уста­шким и четни­ч­ким одредима”.

Под ПО бр. 1802/47 од 24. марта 1947. године потврђујући ре­ше­ње свог Министарства унутрашњих послова, Влада ФНРЈ оце­нила је да “околност што је било чланова Савеза, који су били на страни народноослободилачког покрета… нема уплива на просу­ђивање профашистичког обележја Савеза као организације, јер није резултат директива или било каквих акција те организације. Напротив, Савез као организација није ис­пунио свој задатак и ни­је свој рад ускладио са интересима народа, а својим пасивним ста­вом у часу окупације потврдио је свој про­фа­шистички карактер… Пошто је… решењем (Министарства уну­т­рашњих послова) пра­вил­но утврђен профашистички карактер организације, који је у пуној мери дошао у часу и током окупа­ци­је, то нема никаквог уплива евентуални ранији антифашистички став организације”, на који се Савез ратних добровољаца из ос­лободилачких ратова 1912- 1918. године позивао и због чега се жалио.

Србски добровољци осуђени су, тако, на ћутање о себи.

Ћути се о њима и данас, иако већ подуго делује Удружење рат­них добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштова­лаца, у Београду. То се Удружење (обновљено на Видовдан 1969. го­дине, залагањем академика Радивоја Кашанина, србског добро­вољца родом из Барање, и захваљујући разумевању Бранка Пе­ши­ћа, ондашњег председника Скупштине Града Београда), које је, ко зна због чега, избегло да у свој наслов упише реч “србских”, држи спискова сачињених у Савеза ратних добровољаца Краље­вине Југославије, по којима је од 1928. године, од када је донесен нови закон о ратним добровољцима, до априла 1941. године, изда­то 43.628 нових добровољачких уверења, а стара уверења издата од 1919. до 1928. су оглашена неважећим. На том се списку налазе само добровољци који су надељени земљом или су уместо земље добили државне обвезнице на одређену новчану суму.

И у међувремену, и касније, брисани су многи добровољци из чисто административних разлога: највећег броја погинулих добр­о­вољаца нема у спиковима (примера ради, у добровољачкој коло­нији Липар, раније Емушић, међу укупно 257 носилаца доброво­љачких права нашла се само једна удовица, а у Степановићеву, ра­није Марија мајур, међу нешто више од 500 надељеника било их је четири); велик број погинулих добровољаца, младих и нежење­них, није се сма­т­рао нечијим храниоцем, због чега је одмах отпао као добровољац; многи добровољци из прекоморских земаља вратили су се после рата у државу из које су стигли у рат; они који нису до одређеног рока насељени на надељену земљу; они који су остали без на­с­ле­дника; они који нису успели да савладају најраз­личније админи­стративне формалности. При томе мора се имати у виду да се на добровољачка имања није примењивало грађанско право, већ је за њих измишљено посебно “добровољачко право” по коме је сваки добровољац, у сваком тренутку, могао изгубити свој добро­во­љачки статус.

А кад се србски добровољци не броје по административном нахођењу, већ по ослободилачком доприносу током србских осл­о­бодилачких ратова 1912-1918. године, по вишегодишњим истра­живањима овог потписника било их је у балканским ратовима нај­мање 106.900, а у Великом рату најмање 216.200; укупно, дакле, преко 323.000 – око 98,5 одсто Срба.

(Овде може стати и једна не баш неважна напомена:

Што војни списи не садрже довољно података о учешћу срб­ских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, заслужан је, делом, и труд високих војних команди да за­туре трагове о њиховој бројности и тако “очувају” ратничку уло­гу редовног армијског састава, али и своју сопствену).

Скоро сви добровољци, преко 99 одсто, били су у свом зави­ча­ју земљорадници; тек по изузетку, међу њима се нашло нешто занатлија и тек по који интелектуалац. С овима последњим друк­чије није ни могло бити, ако се зна да је Арчибалд Рајс, велики пријатељ србског народа, непуних десет година касније записао да је интелигенција у србском народу “постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа народна својства. Пре великог рата она још није била заразила омладину, па је чак и универ­зи­тетска омладина, будући чланови ‘интелигенције’, још била родо­љубива… Надувана ‘интелигенција’ се током рата истицала кука­вич­луком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за пред­ст­ав­нике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим бранио­цима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завид­љи­вија него пре рата… Одморна, захваљујући забушавању током ра­та, ‘интелигенција’ је искористила тај умор оних који су гра­дили величину своје земље… Истинске вредности српских зема­ља… истиснуте су”.

Ових година

С обзиром на злехуду судбину која их је задесила у Брозовој Југославији и чије трагичне последице још увек нису успели да от­кло­не, Срби имају много разлога за незадовољство политичким ре­зул­татима своје војничке победе над Аустроугарском и њеним са­везницима. Посебно морају бити незадовољни србски добро­вољ­ци познати некад као свети србски ратници а понегде као Верници Отаџбине, којима не би суђено да истину о себи виде за­писану и чују за живота.

Односом ововремених власти у Држави Србији пре­ма срб­ским до­бро­вољцима морали би бити незадовољни не само њихови по­томци, већ и сваки Србин који србски мисли и који је забринут за опста­нак србскога рода – ако ни због чега друго а оно због тога што је тај однос умногоме упоредив са логиком усташко-хор­ти­јев­ско­-бро­зовском.

По несрећи, србски добровољци су за ту власт и даље профа­шисти, она не хаје за бројне предлоге да као правни следник оне Југославије која је добровољце “произвела” у профашисте – то административно решење поништи. Мојој маленкости дало се да први пут, половином септембра 2014. године, предложи председ­ницима Републике и Владе да “Влада Репу­блике Срби­је, правне наследнице некадашње брозов­ске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, пони­шти ре­ш­ења која су њене прет­ходнице доносиле, како следи:

1. Решење Министар­ства унутра­ш­њи­х по­слова ФНРЈ, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца про­глашен профашистичком ор­га­ни­зацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни ор­ган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ос­ло­бо­ди­лачких ра­то­ва 1912-1918. године на цитирано решење одбила као нео­сновану и тиме потвр­дила, као коначно, да се Савезу ратних доброво­ља­ца забрањује рад а његова имо­в­и­на конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. го­дине, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секре­таријат Владе ФНРЈ оба­вестио Мини­стар­ство унутрашњих посло­ва ФНРЈ.

Предлажем, на крају, да Влада Републике Србије пре­дузме ме­ре како би се створили услови да решење Уставног суда Репу­блике Србије број IУ-238­/89 од 16. маја 1991. буде при­ме­њено, супротно ставу Министар­ства финансија Републике Ср­би­је ис­ка­зано 10. фебруара исте године да ‘правне последице деј­ства наве­деног закона на гра­ђа­не којима је по на­ве­деном основу одузета имовина нису откло­ње­не, тако да за сада не постоје прав­не могућ-­но­сти за повратак наве­дене имовине’, нарочито до­брово­љач­ких домова грађених средствима србских ратних до­брово­љаца”.

У којој мери званична историјска наука у Срба и државни врх у Србији потцењују и обесмишљавају србски добровољачки по­крет 1912-1918. године, казују бар два примера:

Први, пре седам-осам година, на Филозофском факултету у Београду “удељен” је док­то­рат историјских наука извесној особи која блебну (и остаде жива) да “анга­жо­ва­ње добровољаца из Аме­ри­ке, иако без реалног значаја за успех војних напора Ср­би­је и Црне Горе, постаје важно у поли­тичком, моралном и симбо­личком смислу… а на крају број добро­вољаца није премашио 10.000”;

И други, кад су се пре три и по године, “руководства Ср­бије и Републике Српске договорила… о обележавању заједничког пра­з­ника – 15. септем­бра, дана када је пробијен Солунски фронт”, празника названог Дан срб­ског јединства, слободе и националне заставе, Председник Републике Србије изјавио је да “да­нас сла­ви­мо дан пробоја Солунског фронта, када су се, 15. септем­б­ра, војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније и то­ком ратног сукоба изгубили педесет одсто својих сабораца, при­кљу­чи­ли добровољци из других српских крајева. Било их је десет од­сто из Херцеговине, Босне, Лике, Кра­јине, Баније, Кордуна, свих де­ло­ва где су Срби живели. Србин није могао да прихвати оба­везу да ратује против Србина и при­кључио се уз нашу једину црвено­-пла­во-белу заставу, која нас и данас уједињује… Ако смо јединст­ве­ни, сложни, уједињени, ми Срби, а ово није само државни праз­ник, већ свесрпски, можемо да превазиђемо све недаће, победимо све проблеме, осигурамо и гарантујемо будућност наше деце”.

Лепо речено, али зато, уз “заборавност” да се ради о “профа­ши­стима”, нетачно у делу који се тиче и срб­ских добровољаца и србских губитака “кроз пакао Ал­баније и током ратног сукоба”.

Тешко је објаснити због чега је помињао десет одсто “при­кључених” добровољаца јер је 2014, као Пред­сед­ни­к Владе Репу­блике Србије, игнорисао пред­лог овог потписника да се поништи брозовско решење (са потписом јадног Србина Александра Ран­ковића) из 1947, којим су србски добровољци из ослободилачkих ратова 1912-1918. године прогла­шени профашистима.

Кад је већ тако поступљено 2014, друкчије није могло проћи ни писмо председницима страначке Скупштине, Републике и Вла­де, као и свим министрима, послато 14. септембра 2023. уз пору­ку да “по ко зна који пут под­се­ћам на сра­мотан став Републике Ср­би­је према србским добро­вољцима из србских ослободилач­ких ратова 1912-1918, про­глашеним 1947. профаши­стима” – добро­во­љ­цима чије је “профа­ши­стичко” дело узето пре три године “за наводни дан србскога јединства и заста­ве”, Њима је постављено и питање “чиме се можете оправдати за такво непочин­ство и како ли ће о вама судити генерације – ако до тада Србство опстане јер ко ће се усудити да га добровољно брани, зна ли да тим чином по­стаје профашиста –, које ће можда доживети да неко па­метан, достојанствен, истинољубив и мудар, са србских доброво­љаца, тих Верника Отаџбине и Светих Србских Рат­ника збри­ше љагу нанесену у комунистичко време а врло пажљиво него­вану и то­ком ваше владавине”.

Као да су докторских “десет хиљада” и председничких “десет одсто” настали по рецепту позајмљеног од Србског Црвеног крста коме није сметало да после Великог рата из­веде кус и, нај­бла­же речено, непромишљен и непристојан закљу­чак да је “било у Србији 543 чла­на медицинских ми­сија од којих 100 лека­ра”. Али, такво размишљање није за Србски Црвени крст представљало не­ку новину, будући да је из њега потекао и податак о доприносу “чак” 415 чланова медицинских мисија у балкан­ским ра­тови­ма.

Cамо зарад поређења: маленкости овог потписника дало се да прикупи имена 3.460 чланова страних медицинских мисија у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, од тога око 1.100 добијено је из архива у Глазгову/Шкотска.

А и то је далеко од стварнога броја јер нема података о са­ставу бројних медицинских мисија са стране, као што се ни у број­ним познатим мисијама не помињу имена медицинских сестара, болничара и пратећег особља у њима. Зна се, примера ради, да је Универзитет из Торонта/Канада послао две мисије с укупно 50 лекара и профе­со­ра, 73 болничарке и 173 ли­ца у по­моћним службама, али су безуспешни били покушаји да се дође до њи­хових имена; чак је и србски конзулат у Торонту избегао да помогне.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: