ОРГАНИЗАЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Шта су, уствари, Уједињене нације, односно Органи­за­ци­ја ује­дињених нација?

У данима кад се Другом светском рату већ наслућивао крај, будуће победничке силе исказале су јединствену жељу да се ратни су­коб так­вих размера више не дозволи. А потом, 26. јуна 1945. годи­не, у Сан Франциску, на завршетку Конференције Уједињених нација о Међународној организацији, представници педесет зема­ља, нај­в­е­ћим делом из Јужне и Северне Америке (22), уз више европ­ских (13, међу њима и Југославија) и тек неколико (15) из осталог света, потписали су Повељу Ује­ди­њених нација. Преамбулом овога акта дефинисани су циљеви Организа­ције уједињених нација, како следи:

“Ми, народи Уједињених нација, решени да спасемо будућа покољења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње, и да поново потврдимо веру у осно­вна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих, и да обез­бе­димо услове под којима ће моћи да се очувају правда и пошто­ва­ње обавеза које проистичу из уговора и других извора међуна­родног права, као и да радимо на социјалном напретку и побољ­ша­њу животних услова у већој слободи;

И у том циљу:

да будемо трпељиви и да заједно живимо у миру једни с другима као добри суседи, и да ујединимо своје снаге ради одржавања међународног мира и безбедности, и да обезбедимо, прихватањем начела и установљењем метода, да се оружана сила не употреб­ља­ва изузев у општем интересу, и да користимо међународни ме­ханизам у сврху унапређивања економског и социјалног напретка свих народа” (Радоје Радуловић, Људска права и демократија, Нови Сад 1993, 9).

Организација уједињених нација и По­веља о њеном будућем де­ловању били су колико резултат тренутног победничког одушев­љења великих сила, толи­ко и идеал о равноправности свих држава у њеном члан­ству, не само оних с оснивачког скупа, већ и оних које су у ту орга­ни­зацију ушле касније.

Но, на самом почетку, тај принцип равноправности прекршен је одредбама о саставу Савета безбедности и праву великих сила да “брину” о светском миру. “Уместо јединства, наступила је по­де­љеност света, уместо светског мира, наступило је доба малих ло­калних ратова, невиђене трке у наоружању и изузетно изражена политика сукоба ниског интензитета” (Владан Јончић, Повеља ОУН и решавање југословенске кризе у “новом свстском поретку”, Војно дело 3-4/93, Београд 1993, 190-191). Док су на свет­ској политичкој и војној сцени функционисале две велике силе, САД и СССР, делатност Уједињених нација сводила се углавном на изналажење мањих или већих компромиса између тих двеју сила. У тренутку кад је Совјетски Савез нестао са те сцене, Сједи­њене Државе показале су стварну намеру да, под видом изворног система колективне безбедности, успоставе нове односе у свет­ској заједници; оне саме тај нови систем јавно декларишу као сво­ју визију новог света, као “нови светски поредак”, што је само, и искључиво то, други назив за њихову глобалну стратегију и нову војно-политичку доктрину” (Исто, 191).

Лепу прилику да остваре так­ве своје намере, Сједињене Држа­ве пронашле су у непотпуним и непрецизним нормама Повеље ОУН, које им омогућују да, по својим замислима, правно утемеље нове међународне односе.

Темељ новог светског поретка

Суштину и склоп америчких замисли о “међународном праву” најпотпуније је при­казао већ по­менути Ричар­д Гарднер, у раду под насловом Трновит пут у Свет­ски поредак у коме инсистира на уништењу суверенитета свих савре­ме­них држава: “Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље УН и не опуномоћимо светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса. Једном речју, »дом свет­ског поретка« треба дизати од темеља а не од крова. Још непо­средније речено, око појма националне суверености треба ство­рити обруч делими­ч­не али сталне ерозије, чиме ће се постићи мно­го ви­ше него заста­ре­лом техником фронталног напада”.

Међу де­сет Гар­днерових главних услова за уништење сувере­нитета наци­ја и држава (инспиратори новог светског поретка наслањају се, дакле, на правила хришћанске духовности, односно на број Божи­јих заповести), посебно је значајан онај који се у на­шем времену већ остварује: “Неопходно је проширити домен де­ловања оружа­них снага ОУН, на све секторе глобалних светских жаришта… у којима ће такве снаге имати задатак да патролирају интернаци­о­на­лним и осталим демаркационим линијама, уз над­зор слободних демократских избора у свим земљама и уз верифи­кацију спрово­ђења политике оружаног немешања” (Драгош Калајић, На бранику Европе, против новог светског по­ретка, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 77).

Гарднеров, односно амерички циљ у замишљеном пројекту своди се на очекивање да избори буду слободни и демократски, али само под условом да “служе ерозији националног и државног суверенитета, дакле демократије. По аналогији и на основу непосредног искуства може се закључити да тај услов изискује вешта­чко подстицање ратних жаришта као алибија за интервенцију ору­жа­них снага ОУН у служби успостављања свевлашћа господара новог светског поретка” (Исто, 77); тај господар подстиче сукобе, ша­ље друге, а не своје људе, да својим евентуалним жртвама умире сукобљене стране, припреме услове за слободне и демократске изборе и, кад се отуд врате, остану да живе у уверењу да су својим деловањем достигли очекивани демократски углед.

Налик ономе што је познато из времена у коме се Хитлер припремао да се успне на власт: најпре је чланове своје партије усме­равао да чине терор, потом је обећавао нацији да ће он, кад до­ђе на власт, брзо зауставити терор, да би, кад му је власт предата, на­ложио својим присталицама да прекину са терором и тако ње­га, Хитлера, “натерају” да учини оно што је обећао ( Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 30-31).

Време, догађаји и искуство учинили су да се исто то може фор­мулисати и нешто јасније, онако, на пример, као што је 1991. го­дине, на заседању “тајне надвладе света”, учинио банкар Дејвид Рок­фелер, сасвим из банкарског угла: “Савремени свет ће бити са­вршенији и уравнотеженији ако успоставимо једну светску владу. Наднационална власт светских банкара и интелектуалних ели­та има првенство над правом народа на самоопредељење а то је начело које смо и следили током векова” (Др. Калајић, Наведени рад, 77). Или, као што је то, некако у исто време, док се југословенска криза све више ком­пликовала, председник француске владе Франсоа Митеран пред­ло­жио сво­јим савезницима да размисле о хитном увођењу наддр­жав­них и наднационалних “нових европских правних норми” за ре­гулисање евен­ту­алних спорова (И. Петровић, Српско национално вијеће Славоније, Барање и За­па­дног Срема, Нови Сад 1994, 101); што ће рећи да “ве­лики” одба­це ме­ђународно право и почну да односе у свету уређују према соп­ст­ве­ним стратешким циљевима, од случаја до случаја.

“Нове одговорности”

Баш таквој политици био је окренут Први самит држава чланица Савета безбедности УН, одржан кра­јем јануара 1992. године; тамо је “главни” био амерички председ­ник Џорџ Буш Старији који је истакао “да по­сле ‘колапса импе­ри­јал­ног комунизма’ и хладног рата, Уједи­ње­ним нацијама треба ‘удахнути нови живот како унутрашњим ор­ганизационим рефома­ма, тако и новим одговорностима које тре­ба да добију у глобал­ном систему, док се француски председ­ник Митеран заложио за напуштање политике по принципу »моћ је правда« и за оспособља­вање УН да служе очувању мира. У Декларацији Самита ис­так­нута је потреба за развојем превен­тивне дипломатије, јер се у вре­ме радикалних промена мора бити привржен колективној без­бед­ности, стварању и чувању мира, разо­ружању и контроли ору­ж­ја, као и потреби за стварањем глобал­ног система међународних од­носа… Насупрот претходним ставо­вима, лидери земаља у раз­во­ју наглашавали су, на истом самиту, да заостајање њихових зе­маља мо­же представљати извориште но­вих сукоба и криза, што је и до са­да био случај, а то значи да новог поретка нема” (Момир Стојковић, Промене у међународним односима и “нови свет­ски поредак”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 44-45).

Вербализмом о “новом животу” и “новим одговорностима” Буш је, заправо, истицао кључну улогу Сједињених Држава у свет­ској организацији, чији су не само домаћин у Њујорку већ и нај­већи финансијер, а “глобални систем” он је истиха препоручивао непосредном америчком вођству. Биће да је Бутрос Гали, тада­шњи генерални секретар ОУН, добро разумео какво значење има­ју поједини од изложених ставова, те је уопштено приметио како је “ово један од најкритичнијих тренутака модерне историје у којем контуре светског поретка нису још јасне”. Пошто му је касније, “за време великог одмора”, потанко указано на оно што му није било довољно јасно, Бутрос Гали је крајем исте године додао да је “време апсолутног и ексклузивног суверенитета окончано” (Драган Симеуновић, Настанак и профилирање нових национал­них др­жава као последица успостављања “новог светског поретка”, Вој­но дело 1-2/93, Београд 1993, 109; М. Стојковић, Наведени рад, 44-45), чиме је, практично, подржао и ставове и логику ве­ликих и најјачих. Тим својим “новим сазнањем”, Бутрос Гали је ис­казао своју спремност да цео систем Организације уједињених нација, нарочито улогу Савета безбедности у њој, прилагоди “пре­доминантној функцији у очувању мира и безбедности на начин који одговара новој улози САД у новом светском поретку”. И, кад је већ тако, онда треба сматрати разложним што “одлуке које се доносе у Савету безбедности могу бити неправедне, у социоло­шком и политиколошком смислу, али из позиције међународног правног поретка њих доноси надлежни орган, па оне, из позиције Повеље Уједињених нација, имају легалност у међународно­прав­ном погледу” (М. Стојковић, Наведени рад,­ 50). Овај последњи закључак сасвим се уклапа у мисао друга Маркса (1818-1883, рођеног као Мордехај Леви, у јеврејској породици која је 1824. године прихватила протестантизам) да је “свако право неправо”, али кад је оно у интересу најјачег, онда не може бити сумње у његову правичност.

Почетком 1990. године, Организација уједињених нација доспе­ла је, дакле, до тога да се о њој прича на сасвим неуобичајен на­чин. Под насловом “Уједињене нације сазријевају”, уредници бос­тон­ског листа Глобе, Глобус, поздравили су спремност Уједиње­них нација да прихвате извесне новине у свом раду, те да са пуном одговорношћу и озбиљношћу почну да следе “иницијативе САД за кажњавање агресора”. Таква пракса УН приписана је позитив­ним променама у понашању Совјетског Савеза као некадашњег америчког непријатеља и победи коју су Сједињене Државе ост­ва­риле у хладном рату. Један Глобусов новински извјештај конста­тује да је руска “осуда ирачке инвазије (на Кувајт) омогућила Сав­јету безбједности УН, дуго парализованог због ривалства супер­сила, да врши критичну улогу” у реаговању на агресију. Са своје стране, уводничар Тајмса поздравио је “изванредну промјену вјет­ра”, као знак да су се Уједињене нације најзад уозбиљиле и да су председнику Бушу омогућиле да настави свој “племенити напор” за стварање “Новог свјетског поретка како би рјешавао конфли­к­те мултилатералном дипломатијом и колективном безбједно­шћу”. Вашингтон пост оценио је да су Уједињене нације “изненада”, после “дугог ривалства… између Сједињених Држава и Совјет­ског Савеза и његових савезника”, пристале да, “као промашај и форум за демагогију Трећег свијета”, буду распуштене и потом пре­творене у агенцију за бригу о светском миру.

У тим раним годинама, кад је првобитну концепцију УН као чувара мирољуби­вог света срушио хладни рат између Сједињених Држава и Совје­т­ског Савеза, “замисли о Уједињеним нацијама су се урезале у свјет­ску свијест преко мргодних совјетских амбаса­дора који бљују ве­то (иако се зна да су Американци неупоредиво више пута посеза­ли за том “справом” – Британци су на другом, Французи на дале­ком трећем, а Совјетски Савез на четвртом ме­сту – 62, 51) или журно напуштају састанке Савјета безбједности”, док чланови тре­ћег света “окрећу Генералну Скупштину у форум пискаве, ан­тизападне реторике”.

А један коментатор у Посту записао је да “за вријеме дугих година хладног рата совјетски вето и непри­ја­тељство многих народа Трећег свијета учинила су од Уједињених народа објекат по­руге код многих америчких политичара и гра­ђа­на. Али у данашњим измијењеним околностима, оне су се пока­зале да су ефика­сан инструмент свјетског вођства и, потен­цијал­но, агенција која може да утиче и на мир и на законске регуле у немирним регио­нима” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 257-258). Из америчког угла, дакле, хлад­ни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза водио је само Совјетски Савез; Савет безбедности УН био је блокиран због ривалства суперсила Совјетског Савеза и Сједињених Држава, али је та блока­да стизала искључиво из Совјетског Савеза; иако су хладнора­тов­ске снаге биле конфронтиране на линији између Истока и За­пада, савезнике је имао само Совјетски Савез; због тога што је то­ком хладног рата Совјетски Савез представљао какву-такву про­ти­в­тежу Сједињеним Државама, Уједињене нације биле су “обје­кат по­руге код многих америчких политичара и грађана”; Уједи­њене на­ције су постале су вредне пажње тек кад су пристале да по­стану америчка “мировна” агенција и инструмент светског, одно­сно америчког вођства.

И, да би се Уједињене нације спасле “поруге Трећег света”, мар­та 1990. године, у једном извештају америчком Конгресу о стратегији националне безбедности Трећи свет описан је као веро­ватно место будућег сукоба у коме ће се САД појавити као “за­интересована страна”: “У новој ери ми предвиђамо да ће наше вој­не снаге остати битно потребне за глобалну равнотежу, али ма­ње проминентне и на друкчији начин. Видимо да вјероватни захтјеви да користимо наше војне снаге неће обухватити Совјетски Савез (који је већ тада био пред распадом – КоА), већ можда Тре­ћи свијет, гдје ће се нове способности и приступи захтијевати”. Тај “нови приступ” демонстрирао је Роналд Реган, амерички председ­ник, упућујући 1996. године у Либију америчку морнарицу и вазду­хопловне снаге да бомбардују цивилне урбане циљеве, вођен на­ме­ром “да се допринесе међународном миру на одређеном прос­то­ру, слободи и прогресу у којем наша демократија и други слобо­д­ни народи – могу да цветају” (Н. Чомски, Наведени рад, 51)

Без обзира на то што поједини важни а опрезни теоретичари (социолози, философи или историчари, свеједно) тврде да се на нови светски поредак гледа “с неутемељеном пежоративношћу или атавистичким страхом” (Др. Симеуновић, Наведени рад, 103), поменутом синтагмом обеле­жава се “успостављање неприкосновене политичке, економске и војне доминације САД и групе високо индустријски развијених зе­маља Запада, окупљених у неким међународним органи­зацијама економског, политичког или војног карактера или око њих, над скоро свим осталим земљама света. То се манифестује настоја­ње­м да се остваре њихови стратешки циљеви (војни, политички и еко­ном­ски), као и интереси њихових савезника, вођењем спољ­не по­лити­ке претежно с позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља, уз помоћ не само досад »поседованих« војних, еко­номских и политичких институција и међународних организаци­ја него и инструментализацијом чак и ОУН, које су до зачетка ус­по­стављања »новог светског поретка« биле нормативно наме­њене општој користи свих земаља чланица” (Исто, 103).

По свему, данас,али и одавно, Уједињене нације – као организациона форма – јесу америчко служинче.

Текст је писан за књижицу Илије и Драгољуба Петровића “Демократија с наличја”, Србиње/Београд/Ваљево 2006, стране 300-305, а сада се нуди зарад подсећања на времена и при­лике у којима је настајао и (зло)употребљаван некада звучан и обећавајући појам “Организација уједињених нација”.

Васељенска