Исповест српског добровољаца са фронта: И када сам пао, ниси ме смрти у руке дао.

И када сам полако почео чак и сам да одустајем од себе, видео сам те, био си ту, Господе, држао си ме за руку. Ниси ме дао, Господе! Са чиме сам то заслужио?

Господе, сећаш ли се оног дана када ми је дрон откинуо ногу?

Гурнуше ме у шахт и разбежаше се. Ти само, Господе, знаш ту бол, а гласа пустити не смем да бих сакрио траг. Знали су и тада где сам. Над мном круже грабљивице птице, ја подвезујем ногу које нема. Чујем експлозију удара од ивицу шахте. Дајем себи инјекцију у мраку, а вену тешко проналазим. Стежем зубима појас панцира да савладам бол, да не пустим глас, срце прескаче, скидaм панцир, стежем бројаницу, губим дах… нема ме… бела светлост.
И видим те јасно, Господе, држиш ме за руку, ту си. Само Ти и ја. Гледамо се очи у очи. Немам шта да кажем. Падам на колена пред Тобом у сузама… бела светлост.
Долазим себи, бол је све јача, помоћи нема.

Отписали су ме!

Свестан сам, искрварићу! Молим те, Господе, бар тело да ми нађу, јер неко ме кући чека. Губим појам о времену, више сам у коми него што сам свестан. Слике драгих људи ми пролазе кроз главу, а на једва помичућим уснама Оче наш.
А тако сам много хтео, много тога планирао, много тога започео, изгледа да немам времена за то!
Помислих, помолих се и затворих очи. Нисам био љут ни тада на Тебе, Господе, Ти то знаш. Само Те замолих да ми чуваш оне које волим.
Њу посебно!

Али одједном, бар се мени чинило да је одједном, касније ми рекоше да сам у шахти без воде и хране био пуних седам дана и без ноге, осетих туђе руке на себи. Поливају ме водом, долазим себи.
Жив сам!!!

Воде ме у неко склониште, око мене непознати људи, али су наши. Санирају ми рану, али ни инјекција немамо, понестаје их, хране немамо, ни воде. Сам себи сечем месо које виси на нози како бих санирао рану. Бол је све јача, осећам да сам све слабији. Од свега одустајем, од Господа никада. У руци бројаница и молитва на уснама. Помолим се и чини ми се да бол нестаје.
Након седамнаест дана, извлаче ме. Воде у болницу.
Први контакт са мени драгим лицима.
Срећан што их видим. Гледам их, причају, али их не чујем, у себи захваљујем Господу што сам ту, где јесам.
И након свега, схватим да је и ово пут који ми је Господ дао и којим морам корачати. Мој је какав год да је и тај крст који носим и који ћу носити.
Невоља ти дође као сито кроз које прође муљ и отпад, а остане оно што ваља. Остану они прави пријатељи који су ти и у невољи. Који се моле и пале свеће.
А ја верујем да су ме управо те молитве одржале у животу.

Зато хвала од срца свима који су бринули за мене, који су писали и питали. Хвала и онима који се радоваше мојој смрти, али мораћу вас разочарати. Жив је Брзи.

Драга браћо и сестре у Христу, нека вас драги Господ чува и видимо се ускоро.

Поздрав за све чланове канала Восток Вести.
Хвала свима који су били уз мене и поменули ме у молитвама.

Ваш брат Брзи.

Восток