Илија Петровић: Каплан Буровић и Арбанаси

Каплан Буровић и Арбанаси

Таман да 8. децембра, на неки минут пре поноћи, кренем на спавање, а јавља ми се Драган Млађеновић, текстом Дејана Бешовића “Албанци нису Илири – Срби старосједиоци Албаније и Космета”, објављеним претходног дана на порталу “Наука и култура”.

Први пасус Бешовићевога текста врло је интересантан за причу о Арбанасима, те га ево у целости:

“Како за Србе и српску историју , али и за читаву европску и свјетску историју намеће се – интернационално изнуђени и горући проблем о Албанцима као лажним потомцима Илира, народу који је живио на Кавказу и у Прикаспију и тек на почетку II миленијума доведен у Европу, најприје на Сицилију у Јужну Италију, па одатле пребачен на Балкан у управо опустошену српску покрајину Зету. Дакле, овдје ћемо научно утемељено говорити о српском вишемиленијумском станишту на Балкану (и у Европи), уз истовремено разобличавање злокобне митоманије у Албанаца – као, наводних, овдашњих старосједиоца и, чак, о њиховом, измишљеном, илирском поријеклу. Када се човјек удуби у историјску науку видимо а то ћемо и научно образложити: они су народ са Кавказа, гдје су миленијумима обитавали све док их арапски калифат није одвео приликом својег освајања земаља у Медитерану и размјестио их по Сицилији, Калабрији и Апулији (јужна Италија)”.

Та “интересантност” мање је битна због Арбанаса којима се Бешовић бави као “лажним потомцима Илира” пребаченим “у управо опустошену српску покрајину Зету”, а много више због обећања да ће “научно утемељено говорити о српском вишемиленијумском станишту на Балкану” и што ће, кад се “удуби у историјску науку… то и научно образложити”. Мора му се веровати на реч јер он је, види се на Википедији, доктор од неке науке, вероватно историјске коју је и сам помињао.

То “много више” исказао је негде око половине свога текста, обрачуном са зборником “Илири и Албанци”, објављеним у некој београдској академији неука, којим су се “врло знани академици потрудили… да се, помоћу археолошких налаза… докаже да су Албанци ту, на Балкану, од памтивијека; и да су они потомци оних бројних илирских племена које је Римска империја поразила и подвргла својој управи 168. године пре н. е.”

Додајући томе да су се “ових протеклих дана… појавиле двије нове књиге, које су у правом смислу – скандалозно фалсификовање историје”; те да “обије опет говоре о Албанцима као наводним Илирима”, др Бешовић је самозадовољно притврдио ставом да је “таму српских научника растјерао водећи свјетски албанолог академик проф. др. Каплан Буровић”.

Због оних који тога момка не познају, Каплан Бу­ровић (1934­-2022), према сопственом “признању”, пореклом је Србин из Пераста (“сви знају да су пореклом из Пераста и да су нам ту гробови право­славних прадедова”), рођен у Улцињу као Кап­лан Ре­су­ли, исламизовани Арбанас па повратник у пра­вослав­ље, под именом Данило (како у једном интервјуу с јесени 2010. године сам каже, “вратио се православљу чиста срца” – www.slobodanjovanovic.org/2010.09.03/intervju.kaplan.burovic), почасни члан Академије наука и уметности арба­на­шких интелекту­а­лаца, а на Википедији представљен као “српски алба­нолог, књижевник, публициста и ист­ра­живач” који је “научну истину о пореклу Арбанаса” раз­ра­ђивао у својим “мно­гобројним студијама” више од пола века, а изнео је “детаљно” у свом делу Ко су Ал­банци, објављеном у Же­неви 2007. године. Како сам каже, иако је “тамо на­учно образложио” своју тезу, они који се баве порек­лом Арбанаса његово име нигде и не помињу, а преко његове “научно образложене тезе” пре­лазе “као да не постоји, или… као поред турског гро­бља”. За такву судбину соптвене тезе он има и крив­це: “Ја знам да им то наређује њихова титоистичка свест, или тито­изам оних под чијом наредбом пишу, под чијом гвоз­деном петом живе, ако не и православни фундамен­тализам, који им је затровао душу и ослепио очи. Али, пошто наука неће да зна ни за веру, нити за политику, мислим да је крајње време да се ови наши научници отресу верског фундаментализма, политике и титоиз­ма, бар кад третирају научне проблеме”.

Пошто је тако “растурио” оне који не мисле као он, а то су искључиво Срби огрезли у “православном фун­даментализму” и титоизму, он објашњава да су се та­к­ви Срби наслонили на сазнања папе Пија Другог, Енеја Сил­вија Пиколоминија (1405-1458-1464), за кога, иначе, хрватски југословенски енциклопедисти кажу да “многе вриједне грађе има у његовим хисторијским списима и да његова дјела садржавају и низ података о хисторији јужнославенских народа”. Насупрот томе, Каплан Буровић представља оно што је сам открио: “Ја сам за­ступао и заступам једну посебну хипотезу, коју нисам измислио, већ је мукотрпно изградио кроз деценије, а на бази научних истраживања и открића светских на­учника, познатих албанолога, па и мојих, личних истра­живања и открића, а са којима су се сложили и највећи албански научници, албанолози”.

Ван сваке сумње, ово последње је најважније: не­што што је Каплан Буровић осмислио, може бити вредно и истинито само под условом да су се са тим “сложили и највећи албански научници, ал­банолози”, што др Дејану Бешовићу даје за право да га проглси са “водећег свјетског албанолога”.

Капланово “албанологизовање” ни по чему не одудара од “научних разлога” које нам је о Арбанасима и Илирима и о томе како се, где и у којим количинама “напредовало” у илироло­гији, 1974. године представио Александар Стипчевић (1930-2015): “Прошло је више од шест година од дана када је у Милану (Италија)… објелодањена моја књига Gli Illiri… Од тог времена до данас (за циглих шест го­дина, дакле! – ИП) илирологија је веома узнапре­до­ва­ла: извршена су многа успјешна археолошка иска­па­ња, одржано је неколико значајних тематских сим­по­зија и конгреса посвећених Илирима, написан је ве­лик број радова о разним питањима илирологије. Посебно је много узнапредовало познавање културе Илира у Албанији, која је све донедавно била врло слабо позна­та стручњацима” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 7 – лат). И све то упркос несумњивој чиње­ници (коју шиптарски аутори сами истичу у хрватској Енциклопедији Југославије, књига 1, 77 – лат) да је до 1941. године “више од 90% албанског становништва у Краљевини Југославији било неписмено” а у Арбанији још и више!

Кад је већ тако, Буровић одмах каже, без образ­ло­жења (биће да му оно није ни потребно, пошто се ради о његовој хипотези, с којом су се “сложили и највећи албански научници, албанолози”), да “Албанци нису ни са Кавказа, нити Илири, па ни мешавина различи­тих старобалканских елемената. Они су један засебан народ, који се, као и сви други народи, мешао и са дру­гим народима, могуће нешто више од својих балкан­ских суседа, што се објашњава њиховом историјом без писма и, до касно, без своје државе. Године 1908. су установили своју азбуку, а крајем 1912. су прогласили своју независност и почели да граде своју прву државу” http://www.novinar.de/2011/02/15/dokumentirano-poreklo-albanaca).

И, пошто су они “један засебан народ”, сазнаћемо од Буровића да су неки Албани, у 4. веку пре Христа, “сишли из Шкотске с осталим Келтима, прешли преко Француске, Швајцарске, Италије и обалом Јадрана стигли до данашње области Мат у Албанији”, одакле су “преко Балкана, Дунава, Румуније и руских степа, стигли до Касписког мора”, али су у међувремену, у неком неодређеном међупростору “остављали делове својих племена, читава братства”. Ово келтско “сила- жење” чудно је Буровићево “откриће”, будући да енг­ле­ски историчар Џорџ Меколи Тревељан (1876-1962) тврди како су Келти баш у то време, “вал за валом”, упадали на енглеско острво, али и да се јужно крило келтских племена “која су првотно живјела у сјеверо­западној Њемачкој и Холандији… настанило у Падској долини (у северној Италији – ИП), докрајчило хеге­монију Етрушчана у Италији, и око 387. прије нове ере опљачкало Рим. Друга су келтска племена продрла у Шпањолску, а опет друга на Балкан. Током истих сто­љећа преплавило је једно сјеверно крило тога велико­га свјетског покрета енглески оток, те је наметнуло његовим становницима келтску власт и келтски језик” (Г. М. Тревелyан, Повијест Енглеске, Загреб 1956, 23-24).

Буровићу као да није познато да никаквих великих сеоба није било, а домишљено путовање шкотских Ал­бана и осталих Келта “преко Француске, Швајцарске, Италије и обалом Јадрана… до данашње области Мат у Албанији”, одакле су “преко Балкана, Дунава, Руму­није и руских степа, стигли до Касписког мора” морала је бити безглава сеоба, сеоба без одређеног циља буду­ћи да најновија мултидисциплинарна истраживања, за­сно­вана на аргументима из природних и егзактних нау­ка, показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неизводљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање би­ла неопоходна огромна количина најразличијтијих жи­вот­них потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене крајеве, није се могла обезбеђивати храна из “домаћих извора”, а врло је вероватно да би оружани сукоби не­познатих и непозваних дошљака са “нађошима” били свуда редовна појава, много жешћи од оних које опи­сује Тревељан бавећи се упадима келтских племена на енглеско острво: “Келтски су освајачи Британије до­ла-­з­или у узастопним валовима појединих племена, која су додуше била између себе сродна, али која су се одно­сила непријатељски једно према другоме… Келти су – вал за валом – улазили у Британију… те клали, поко­равали или тјерали преко цијелог отока… и своје вла­с­тите сроднике, који су били дошли прије њих” (Исто, 24).

Из Буровићевог саопштења да су Албани “сишли из Шкотске с осталим Келтима” ваљало би закључити да су Албани били Срби, пошто су Келти познати као војнички ред у србском народу. Али, не, Буровићу ни то није познато. Он само домишља, пошто каже да “албански језик има много балтичко-словенских (у првом реду литванских!) речи, да је познати аустриј­ски албанолог, академик, проф. др Густав Мајер (1850­-1900) изјавио да је албански језик брат литванског језика… са чиме су се сложили не само многи познати светски албанолози, већ и албански, па и највећи алба­нолог Албаније свих времена, академик, проф. др Ећрем Чабеј” (1908-1980), да су се “Албанци (који се тада си­гур­но нису звали овако!), можда у првом веку старе ере, ставили у покрет из кољевке човечанства, Индије, за­једно са словенским племенима, могуће баш са Лит­ванцима, па – прелазећи преко Кавказа – могуће и поред тамошњих Албана, стигли су на обале Балтич­ког мора, где су дуго живели у симбиози са Лит­ван­цима и спасили се асимилирања њиховим новим покре­том према средњој Европи и обалама Дунава, куда су ишла и многа друга словенска племена, али не и Литванци”.

Колико је Буровић јасан у свом хипотетском до­ми­шљању може посведочити и завршни део претходне реченице, из које ваља закључити да су и Албанци, “ко­ји се тада сигурно нису звали овако!”, једно “од многих других” словенских племена. Када каже да су на том пу­ту стигли до данашње Румуније, да су у свој језик уне­ли “много румунских речи и других румунских каракте­ри­стика, у граматици и фолклору”, да се “албански је­зик формирао у VI веку нове ере управо у Румунији”, да их “монголски Бугари… нису пребацили 679. године наше ере преко Дунава… данас Албанци не би посто­јали”, да је аустријски академик, проф. др Густав Вај­ганд (1860-1930), познат као највећи албанолог свога времена, због неколико трачких речи у арбанашком је­зику Арбанасе прогласио потомцима србских Трача­на, да су се Арбанаси задржали у Тракији стотинак година, да су се тамо “спасили асимилације од сло­вен­ских Бугара”, али су за то кратко време они успели да асимилују многобројне трачке породице, да “албан­ски језик има и бугарских речи, па и граматичких карактеристика, што нам доказује да су ови Албанци дуго живели под бугарском влашћу”, онда се мора до­датно закључити да Буровић своју тезу о арбанашком пореклу “научно образлаже” изузетно компликовано с јединим циљем да она делује научније.

При томе, неке од тих теза, као, на пример, она да се “албански језик формирао у 6. веку нове ере управо у Румунији”, делују толико несувисло да на њих не треба трошити речи, чак и ако би се морало рећи да Буровићеви Ал­банци до 6. века нису умели ни да говоре. Иако сам каже да су се “његови” Албанци задржали у Бугарској “преко сто година”, на другом ће месту рећи да су на данашњи простор, у данашњу Арбанију, стигли у 9. ве­ку, те да би “могуће” било да су за два века, до тренутка када је Георгиос Манијакис дигао побуну против цен­тралне власти у Константинопољу, “где њиховим поз­на­тим енормним множењем, где асимилирањем Алба­ноа, Словена (Србо-Црногораца, Македонаца и Буга­ра), Влаха и Грка… прешли број од 50.000 душа” и да су Манијакисовој побуњеничкој војсци са Сицилија мо­гли понудити помоћ од три хиљаде ратника.

Онима који о Арбанасима пишу друкчије, пре свих Јовану И. Деретићу, академик Буровић упућује замер­ке на основу сопствених хипотетских конструкција. На пример, он поставља питање “како је могуће да у II веку Клод Птолеме – по Деретићу – назове један град Балканске Албаније АЛБАНОПОЛИС… кад су ови Ал­банци… стигли у овој Албанији после 1043, у ЏИ ве­ку”, а превиђа, највероватније злонамерно, да је Де­ретић тај Албанополис означио као преведен назив србског града Београда, данас Берата, у Арбанији. Уз то, он ће још домислити да Албанополис не може бити превод за Београд. “Превод са српског на – који језик” ПОЛИС је грчка реч, али не и АЛБАНО, па ни АЛ­БА! Је ли могуће да је Птолеме комбиновао два језика у једној речи?! И зашто?! Пре бисмо рекли да у топо­ниму Албанополис немамо превод Београда, већ сло­женицу од АЛБАНО (име племена Албано-и) и грчке реши ПОЛИС, која значи град. Односно – ГРАД АЛБАНА”.

Каже тако, а већ у следећој реченици констатује да се тај град у време Птолемејево није звао ни Берат ни Београд, већ Пулцхериополис, назив сложен од једне ла­тинске (pulcher=леп) и једне грчке речи (polis=град), баш по шеми коју не признаје за Албанополис=Бели Град, Београд. Да је имало размишљао о ономе о чему је пи­сао, Буровић се могао досетити да реч pulscher доведе у везу са речју bellus, леп, лепог изгледа, те да и назив Pulcheriopolis протумачи као директан превод речи Бел­град, Белград, Београд.

Све у свему, хипотеза (према речничком тумаче­њу: “претпоставка, постављена за објашњење неке по­јаве, коју треба провјерити и доказати да би постала вјеродостојна научна теорија или научни закон”) коју је у Каплан Буровић у Женеви “научно образложио” и коју љубоморно чува од било каквих приговора са стра­не, понајвише је подилажење савременим “највећим ал­банским научницима, албанолозима” и покушај да се Ср­бима натури “православни фундаментализам”. Нас­т­ра­ну то што он упорно говори о Балканском полу­о­стрву, о Балкану, иако је све до 1808. године то полу­острво било познато искључиво као Хелмско, изведено од речи хлм, хелм, хум. Ново име измислио му је не­ма­ч-­ки гимназијски професор Јохан Аугуст Цојне (1778-­1853) увођењем наводног турцизма Балканско полуос­трво, иако су сами Турци за њега користили назив Еминехдаг, односно Хелм. И иначе, “тобожњи турци­зам Балкан садржи српску симболику Белобога (Бела, Бала)”, широко распрострањену у античко време (Ј. И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса, Први део, Београд 2010, 11).

На крају, није згорега рећи да Буровићева теза о арбанашком путовању (из Индије, преко Кавказа, по­ред Балтичког мора, кроз тада непостојећу Румунију, преко Дунава, кроз Бугарску, до данашње Арбаније), у најмању руку, делује неозбиљно, чак и ако се не каже да су, у 9. веку, “његови” Арбанаси преко Метохије и Косова пропутовали “на невиђено”. Тешко је зами­сли­ти да неко пређе толику раздаљину и не заустави се на тој благословеној земљи, већ похрли у планинско бе­спуће будућег завичаја. И немогуће је замислити да се бар неко из те велике масе Буровићевих путника “око света” тамо не заустави, можда уморан од бесциљног потуцања, можда да себи прекрати муке, можда без посебног разлога.

А биће да се тамо нико није зауставио, макар да “потврди” Буровићеву тезу о њиховом “где познатом енормном множењу, где асимилирању Албаноа, Сло­ве­на (Србо-Црногораца, Македонаца и Бугара), Влаха и Грка”. Насупрот томе, код арбанашког историчара, ономастичара и турколога Сељамија Пуљахе, у књизи Албанци и њихове тери­то­рије, Тирана 1982, читамо да је у пећкој нахији, го­ди­не 1485, турски пописивач забележио 164 арбана­шка имена и 4.910 србских; у нахији Сухогрло (у ис­точном делу Метохијског Подгора) 8 арбанашких и 182 срб­ска, у вучитрнској нахији 5 арбанашких и 287 србских, у приштинској ниједно арбанашко и 91 срб­ско, у лап­ској (подујевски крај) ниједно арбанашко и 52 србска, а у призренској 5 арбанашких и 253 србска имена. Све у свему, у Пуљахиној грађи србска су имена тридесет седам (37) пута бројнија од арбанашких, ни у једној од поменутих нахија није било села са чисто ар­банашким именима, али је зато у пећкој, вучитрнској и призрен­ској нахији било 106 села са чисто србским име­нима (Драгољуб Петровић, Кучко-арбанашко пограничје у свјет­лости ономастике, Дани Марка Миљанова 1993, Збор­ник ра­довa I, Подгорица/Нови Сад 1994, 99).

Каплану Буровићу то би однекуд морало бити по­знато, али из својих “албанолошких” и арбанашких ра­з­лога – да би оправдао сопствену тврдњу о наводном србском “православном фундаментализму” – он то не признаје; лакше му је да Пуљахуа ничим то не образ­ла­жући назове “демаскираним албанским фалсификато­ром историје” (www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=241&cl=34). И то под насловом “Научни проб­ле­ми не решавају се гласањем”.

Све то несумњиво доказује да је Каплан Буровић био “водећи свјетски” арбанашко-академијски шарлатанчић!

Превелика је штета што др Дејан Бешовић навучен на “светска албанолошка знања” Каплана Буровића, почасног арбанашког интелектуалца, није стигао да прочита понешто и од онога што други знају о Арбанасима. Макар толико, за почетак, да они нису “пребачени” у “опустошену српску покрајину Зету” – њих свега пет до петнаест хиљада пристигли су уз побуњене формације византијске војске стационисане на Сицилији, као “помоћне чете”, и не у Зету већ поприлично јужније, у Епир. Први арбнашки трагови у Зети, али само у оној Доњој, око Скадра, срећу се тек крајем 15. века, тако да Селим Пуљаха с разлогом каже да тамо, тада, Арбанаса није било више од једног процента.

Мимо тога, занимљиво је и писање хрватске Енциклопедије Југославије (1984, лат) да је Албанија тако названа по илирском (србском) племену Албанои, што се види из податка да је “у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи света име илирског пемена Албанои и град Албанополис на подручју данашње Арбаније. Стари облик имена био је у употреби најпре у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Албанаца”. Основа за такво писање могла је бити нађена и у наводу писаном пре стварања антисрбске државе Арбаније да “сама пак тако звана данашња Албанија није ништа друго до стара Лабија или Белих људи – Срба – земља (које Грци зову Пелазги, односно бели људи, с умекшаним почетним гласом у речи бели – ИП), а Београд њен звао се негда исто тако Алба, или Лаба, као што нам то сведочи животопис св. Владимира цара српског, ког је (1016. године – ИП) убио на превари бугарски узурпатор Владислав и Самјуил, као што Србљак стр 137. сведочи: ‘Сеј свјати славни кнез доблествени мученик Јован Владимир, возрасте од благочестиваго и благодетелнаго корене, во граде Албији – Београду – пријавшаго владјеније и свјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше’ и т. д. А да пак сви данашњи Арнаути (“они који се нису вратили” из Епира на Сицилију – ИП), или као што се зову Шкипе, ван Гега, приличог дела тако званих Тоска, Барда, Бдјача, – Дајчера – Кастра, Скала и т. д. нису ништа друго, до негда бивши чисти Срби, а сада пошкипљењаци, сведоче, мећу осталим млогим сведоџбама, и остала племена, која и данас говоре више српски, но шкипски, а која имају све обреде и обичаје српске па још и данас имају само чисти српски тип, а не какав друго” (Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских – југославенских земаља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 159-160).