Неистине о ћирилици проф. др Александра Милановића

У “Новостима“ од 10.12. 2024. објављен је интервју проф.др Александра Милановића под бомбастичним насловом „Срби се одрекли ћирилице зарад Југославије“, дат новинарки Љиљани Бегенишић.

И до сада смо могли читати у „“Новостима“ и „“Политици“ – код којих је све у латиници осим дневних издања – разне неистине и глупости професора лингвиста, којима се јавност припрема за потпуну латинизацију србског народа, па и оно да требамо чувати ћирилицу али не на штету латинице. Али овом изјавом А. Милановић је превршио сваку меру, оптуживши србски народ да је добровољно одустао од своје ћирилице. Он и остали лингвисти, уз часне изузетке, хтели би да оперу струку од издаје ћирилице наметањем неистине да је латинизација неки стихијни, непланирани и невођени процес, а истина је сасвим другачија. У време србско-хрватског језичког заједништва под другом Титом, којег је проф. др Мато Пижурица навео у правопису као разлог проглашења и латинице србским писмом у истом, вршено је државно и свакојако друго насиље над ћирилицом. На пример, повучене су из употребе ћириличке писаће машине и престала је њихова производња, а на ТВ Студио Београд није било ћирилице чак ни у школском програму! Овај интервју је мина са одложеникм дејством, како би у народу лакше био примљен останак хрватске латинице и у новом србском правопису.

Изјаве А. Милановића пуне су невиђених бесмислица и неистина, које не приличе унивезитетском професору, а пошто су опасне по ћирилицу осећамо се обавезним да на то реагујемо обраћањем факултету на коме он прима плату. Припремамо књигу „Нема Срба без ћирилице“ у којој ће бити објављен и овај допис, а исти ће бити достављен и свим другимм државним факултетима у Београду, уз тражење да одговоре. Биће

објављено како је који факултет реаговао, као и списак оних којим нису ништа одговорили, уз навођење имена декана.

Такође ћемо овај допис проследити и колегијуму ректората Универзитета у Београду, јер се судбина ћирилице не би смела препустити неодговопрним професорима са Филолошког факултета у Београду. Од колегијума ректората ће се тражити да прво буде уклоњена латиничка табла са улаза у зграду Универзитета, а онда и да буде враћена ћирилица на Универзитет у Београду, сагласно члану 10. Устава Републике Србије, тако што ће бити ћирилички сви универзитетски уџбеници који буду штампани у будућности, и што ће бити ћириличко и све остало што се користи у наставном процесу.

Текст ће бити понуђен за објављивање порталима НАУКА И КУЛТУРА и БОРБА ЗА ИСТИНУ, који су једини до сада хтели да објављују истину о издаји ћирилице, а такође ће бити дељен студентима Филолошког факултета у Београду.

Посебно је опасан предметни јавни наступ А. Милановиоћа, јер је он у комисији за писмо Одбора за стандардизацију српског језика за израду новог правописа, а пошто је рекао да је задовољан са радом Савета за српски језик очигледно је да ће и по новом правопису бити стандардна два србска писма – ћирилица и латиница. Такође је опасно што лингвисти упорно ћуте о томе да ли ће правопис бити усклађен са Уставом, а веома су гласни у тражењу спаса за ћирилицу на другој , погрешној страни – само законском принудом.
Прво о наслову предметног текста у “Новостима“.

Није истина да су се Срби одрекли ћирилице зарад Југославије, него је истина да се ње одрекла србска „елита“, укључујући и лингвисте. Супротно тврдњи А. Милановића, србски народ се изјаснио за ћирилицу на референдуму за Устав 2006. године, а његова воља је преточена у Устав, чланом 10. који гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

На питање новинарке „какви су резултати рада Савета за српски језик“, А. Милановић је одговорио:

„Сматрам да су резултати највидљивији у области заштите уставног статуса ћирилице и у одбрани стандардног језика од уплива родно осетљивог језика, и на ове сегменте нашег рада сам заиста поносан.“

На одбрану стандардног језика од уплива родно осетљивог језика Савет за српски језик може и треба да буде поносан.
Што се тиче ћирилице, ту њему и осталим лингвистима припада само највећа срамота. Благо је рећи да није истина да су лингвисти, па и Савет за српски језик, имали било каквог утицаја на утврђивање уставног статуса ћирилице, или да су од некога бранили тај статус. Дошло је време да се мора рећи да је А. Милановић изрекао лаж по питању писма, јер је постало неподношљиво то тродеценијско понављање лингвиста како они много брину и раде за ћирилицу, а истина је да увођењем двоазбучја у србски правопис раде за хрватску латиницу. Ево како изгледа њихово „научно“ поштење:

1. Данашњи уставни статус ћирилице утврђен је 2006. године кад Савет није ни постојао.

2. Професори лингвисти ни те 2006. године нису допринели утврђивању постојећег уставног статуса ћирилице, него је то учињено захваљујући срећној околности што је тада министар културе био србски родољуб Драган Којадиновић, а исти такав је био и његов помоћник лингвиста мр Бранислав Брборић, који је једини из лингвистичке струке прихватио став удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад да ћирилица може да опстане само као једино србско национално писмо.

Мр Брборић је истовремено био и секретар Одбора за стандардизацију српског језика, али је знао да садашњи уставни статус ћирилице не може бити прихваћен од стране професора лингвиста, па питање ћирилице није ни стављао на дневни ред Одбора, него га је игнорисао.

Противно лингвистима, одлука да се о питању писма, као политичком питању, изјасни народ на референдуму за Устав 2006. године обелодањена је на скупу ЋИРИЛИЦЕ пред многобројним ТВ камерама у присуству министра Којадиновића и мр Бранислава Брборића, чиме су професори лингвисти били стављени пред свршен чин.

3 Професори лингвисти нису се мирили са поразом, па су се пет година двоумили да ли да тадашњу правописну норму са два србска писма ускладе са уставним прописом о једном писму у србском језику. На крају су се охрабрили ставом тада моћног Ненада Чанка да треба мењати уставни статус ћирилице јер није правописан, па су се супротставили уставном пропису остављајући у Правопису српскога језика Матице српске и хрватску латиницу као друго србског писмо, уз дрско образложење ун самом Правопису да је она остатак из србско-хрватског језичког заједништва.

4 Док професори Филолошког факултета остају верни латиници чувајући је двоазбучјем у правопису, истовремено негују и свој подмладак латинских јаничара који већ имају своје Друштво младих лингвиста, у чијем логу су помешана ћириличка и латиничка слова. Један од њих је рано и докторирао, и као професор у 13. Београдској гимназији овако је одговорио ученику на питање зар он не би требао да на табли пише србски језик ћирилицом: „Слушај младићу, боли мене дупе за ћирилицу. Важно је само то да се нас двојица разумемо.“

5 Осим што су се лингвисти већ били осрамотили тиме што су били против данашњег уставног статуса ћирилице, и што правопис нису ускладили с Уставом ни после 18 година од његовог усвајања, они су наставили да се срамоте тиме што обесмишљавају уставни статус ћирилице предлогом поделе употребе писма на службену и јавну. Дакле, они тиме не „заштићују уставни статус ћирилице“, чиме се поноси А. Милатовић, него га руше. Наиме, кад хоће да се законом подели употреба писма на службену и јавну, они тумаче да је службена употреба само оно што „пише“ држава, а све остало је јавна употреба у којој ћирилица није обавезна. Погледајмо како о томе мудрује главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица, који је данас такође члан комисије за писмо, у

своме делу „Прилог дефинисања службене и јавне употребе језика и писма“, представљеном у САНУ 28. октобра 2013.:

„Спадам у оне који су на разликовање службене и јавне употребе пристали. Не невољно, него уверено.“

Дакле, зна он да су неуставна два србска писма, али је пристао да крши Устав. Да ли због жала за братством са Хрватима под Хрватом Титом, или под притиском врха државне власти који се определио за Запад и латиницу, па лингвисти раде оно зашта их он плаћа, сасвим је свеједно.
Ево како лако мења уверења М. Пижурица, односно колико она вреде.

Године 2001. основано је удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, јер је била угрожена ћирилица, па се зато и он учланио. На првој годишњој скупштини истог рекао је да рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвисточком еснафу, а онда у просвети од основне школе до универзитета. Значи, ћирилица је била толико угрожена да је требало „ратовати“ за њу. Али кад је видео да није добио подршку од других професора, осим Драгољуба Петровића, напустио је удружење и до данас је његов противник. А кад је девет година касније написао у правопису да је и латиница србско писмо, још је дописао да верује да два писма не могу штетити ћирилици све док она не буде угрожена. Дакле пре осам година ћирилица је била угрожена па се учланио у ЋИРИЛИЦУ, а сад одједнокм није угржена. У јавности је још говорио да су два писма србско богатство, а на ту неистину је морао јавно реаговати главни рецензент истог правописа академик Иван Клајн. Он је рекао да два писма нису богатство него баласт, те да ће се Србима поново догодити једноазбучје, али не у србској ћирилици, него у хрватској латиници. Пошто је И. Клајн био ортодоксни сербоакроатиста, као и А. Белић и П. Ивић, радосно је додао и то да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимско писмо.

Дакле, судбина ћирилице као србског националног символа, као показатеља и носиоца србске националне самосвести, доказано је у рукама малог броја неодговорних професора лингвиста, па је потребно да се према томе одреди Филолошки факултет у Београду.

Јавно показано „уверење“ М. Пижурице да треба кршити Устав Србије зарад очувања владавине двоазбучја, што значи хрватске латинице, супротно је јавно показаном уверењу академика Срете Танасића и проф. др Милоша Ковачевића да латиница није србско писмо, и да употребу писма не треба делити на службену и јавну. Истина , они то рекоше тек у задње време, чиме су подржали став удружења ЋИРИЛИЦА и СРБСКА АЗБУКА, стар дуже од две деценије.. Али се ни они не усудише да предложе усклађивање правописа са Уставом уклањањем из њега хрватске латинице.

Из наших многих писања могао је М. Пижурица сазнати да је “Политика“ објавила 1990. године текст професора права и социологије академика Радомира Лукића под насловом „Против посебног закона“. Наиме, академик је препознао намеру лингвиста да се сруши уставни статус ћирилице као јединог србског писма тако што би се законом утврдило где је обавезно коришћење ћирилице. Да је академик жив он би данас текстом у “Политици“ подучио лингвисте да је неуставно одређивање законом где је обавезна ћирилица, јер је то решено чланом 10. Устава Србије, у коме нема ни речи о некаквој јавној употреби језика и писма. Истим чланом Устава прописано је да ће се законом уредити само употреба других језика и писама, а што се односи на националне мањине (националне заједнице).

Истину да су ћирилицу издали лингвисти, а не србски народ, потврђује и текст академика Лукића у “Политици“ из 1970. г, под насловом „Лингвисти се оклизнули на ћирилици“. То им се може опростити јер се десило у Југославији, али им се не може опростити то што три деценије касније у Србији путем правописа руше ћирилицу хрватском латиницом.

Видели смо да је избор писма политичко питање, па се зато србским народ на референдуму за Устав из 2006. године определио за ћирилицу. Али лингвисти дадоше себи за право да одлучују о судбини ћирилице уместо србског народа. Они то чине тако што питање писма тумаче као стручно и научно, а том лажном науком дали су „научну“ подлогу председнику државе да може игнорисати „уставни статус ћирилице“ тако што га неће никад ни споменути, а камоли да обећа народу да ће он бити спроведен у живот, Али није пропуштао прилику да каже оно што је смртоносно по ћирилицу – да је наша и латиница.

Лингвисти већ 18 година подривају уставни статус ћирилице учењем србског народа правописом да он има два писма. Последица тога је широко раширено уверење у народу да није штета ако нестане ћирилица, јер ће нам остати „наша латиница“. Зато је брига лингвиста за ћирилицу у двоазбучју лажна. А кад би она била искрена, и кад би они имали имало стида, избрисали би хрватску латиницу из србског правописа. Сумњамо у искреност њихове бриге за ћирилицу, јер је резултат те бриге у оквиру двоазбучја једноцифрени постотак ћирилице.

Пошто се Савет за српски језик осрамотио по питању ћирилице, оно треба да се решава на Одбору за стандардизацију српског језика тако што би се он изјаснио о ставу С. Танасића и М. Ковачевића да латиница није србско писмо, и да употребу писма не треба делити на службену и јавну Ако Одбор подржи њихов став аутоматски следи брисање хрватске латинице из србског правописа. У случају да ти професори не добију подршку, не преостаје ништа друго него да се чине протести пред САНУ, Институтом за српски језик САНУ, Филолошким факултетом у Београду и пред Матицом српском.

Најбоље би било да лингвисти само избришу хрватску латиницу из србског правописа, и да је више не бране као до сада уз помоћ “Новости“ и “Политике“, које никад нису поставиле питање лингвистима зашто је и хрватска латиница у србском правопису ако нема и ћирилице у хрватском правопису. А ако лингвисти ипак неће да уклоне хрватску латиницу, онда би било реално, „научно“ и поштено да онај по ћирилицу бескорисни Сабор у Вуковом завичају назову Гај-Вуковим, јер је похрваћени Немац Људевит Гај саставио за Хрвате латиницу, које у србском видокругу има више од 90 постотака, јер лингвисти , председник државе и интелектуална „елита“ у целини говоре да је и она србска. По њима, она је са својих више од деведесет процената још и много србскија од ћирилице.

Ако би србски професори ипак почели размишљати србски, требају понудити предлог закона о језику и писму којим би била поништена оба постојећа закона. Њиме не би било утврђено где је обавезна ћирилица у србском језику, јер је то решено Уставом ( свугде ћирилица осим у
приватној комуникацији), него би било регулисано само питање употребе других језика и писама. Такође би тим законом биле прописане казне за непоступање по члану 10. Устава Србије у погледу обавезне употребе ћирилице у србском језику, као и казне за непоступање по закону у погледу употребе других језика и њихових писама.

Казне не требају бити драстичне, и треба прописати да закон ступа на снагу најмање годину дана од његовог доношења. Није главна функција закона да примора Србе на писање ћирилицом, него да они и њиме буду упознати које је њихово писмо, а не само правописом. Па кад Срби сазнају да је њихова само ћирилица, знаће се да је издао србство онај ко је своју фирми исписао латиницом, ко њу користи у пословању, или ко је користи на интернету.

Ово обраћање није могло бити краће, јер је за љуту ћириличку рану потребна и љута трава!

С поштовањем! Председник:
Немања Видић, дипл.инж.