У великој превласти хрватског писма у Србији данас не виде се ни Срби ни српска држава

Српски лингвисти, после “стручног” затирања 90 одсто српске ћирилице у Србији у корист хрватског писма, сетите се зашто то с противуставним двоазбучјем не смете поновити у најављеном новом српском правопису. Ова тема из наслова била је у почетном плану предвиђена да се обради укратко, у тридесетак редова на шлајфни величине А4, али тај план од тридесетак редова куцаног текста морао је пропасти јер трагичну судбину српске азбуке и Срба у Србији било је немогуће описати на том  малом  простору а да текст о томе има увод, разраду и закључак.   

Сва досадашња релевантна истраживања и на основу њих процена и најпознатијих лингвиста (као што су однедавно почивши Д. Петровић, а затим и С. Танасић, М. Ковачевић, али и моја маленкост која се српским писмом и његовим вишевековним планским непријатељским затирањем и замењивањем латиницом бави у својих 17 обимних књига) показује да је у Србији преостало да се изгуби ових преосталих десетак процената ћирилице па да Србија постане потпуно латиничка земља с националним писмом Хрвата – народа који је преузео српски језик  из Вукове реформе српског језика у 19. веку, али га није хтео преузети са српским националним ћириличким писмом у коначној Вуковој верзији од познатих 30 слова, него им је Људевит Гај саставио, на основу позајмица из чешке о пољске латинице, посебну абецеду од 26 једнознака и четири двознака. Од та четири Гајева латиничка двознака (ђ-dj, љ-lj, њ-nj, џ-dž – који одступају од Аделунговог принципа да сваки глас има по једно слово, по један  знак, како је то Вук доследно применио у српској ћириличкој азбуци, Хрвати су у време рада српског лингвисте Ђуре Даничића на месту „тајника“ у ЈАЗУ у Загребу, када је започео рад на JAZU-овом Rječniku hrvatskog ili srpskog jezika у последњој четвртини 19. века прихватили Ђурин једнознак đ уместо dj, па је тако данашња хрватска национална абецеда остала несавршенија у три двознака у односу на све српске ћириличке једнознаке који су и од стручњака у свету процењени као „најлепше, најједноставније, најсавршеније, најчитљивије, најподесније за језичке потребе, али и најлековитије од свих других писама по немачком истраживачу за очи и по енглеском неуропсихијатру за психу људи.

Иако је тако високовредносно (пр)оцењено, српско писмо није се спасло од смишљеног непријатељског политичко-идеолошког и насилног деловања српских непријатеља и окупатора с намером да Срби замене такво српско писмо физичким насиљем, па чак и забрањивањем тог српског писма више пута у историји писаним уредбама, наредбама и законима у Првом и Другом светском рату нарочито. Најоштрији пример забране српске ћирилице догодио се последњи пут у НДХ-у 25. травња – априла 1941. Zakonskom odredbom o zabrani ćirilice и Provedbenom naredbom Zakonskoj odredbi o zabraani ćirilice.

После ослобађања од окупатора и укидања забрана српског писма све до Броза Срби су успевали да врате живот српском писму 

У свим тим забранама српске ћирилице ћирилица није трајније замењена, него су те забране зависиле од политичких околности када су доношене и оне су укидане онда када су Срби били потребни српским непријатељима у сукобима с другим непријатељима, па да би се Срби придобили, била им је укидана забрана њиховог писма. Тако је, ипак, ћирилица преживела међу Србима као једино њихово писмо у трајању око хиљаду и нешто више година. Само је један мањи део Срба којима је мање милом, а више силом наметнут католицизам с неизбежним преласком с ћирилице на латиницу неколико векова користио латиничко писмо, све док није под налогом Брозове комунистичке владавине  у 20. веку тај део Срба католика био утопљен у хрватски национални корпус. Латиничко писмо код Срба католика олакшало је католичење и хрватизовање Срба католика. И све касније наметање и православним Србима хрватског латиничког писма уместо ћирилице било је нераздвојно од насилне планске асимилације Срба углавном у хрватски национални корпус. 

Најуспешније и досадашње најдуже латиничење Срба догодило се у време комунистичке доживотне владавине Јосипа Броза (1945-1980). У то време су Срби од чистог ћириличког народа претворени већински у латинички народ. То се догодило тако што српски народ не само да није питан да одлучи о свом писму, него му је чистом очигледном фаворизацијом латинице над ћирилицом у време двоазбучја замењивано у јавности писмо и без посебне законске забране ћирилице. У полатиничавању Срба у комунистичкој и социјалистичкој Југославији Јосипа Броза није скривана фаворизација хрватског латиничког писма, у чему су сви Срби који би се речју опирали тој фаворизацији трпели теже последице не смао политички него и животно, егзистенцијално. Суровост у фаворизацији хрватске латинице била је толико јака да су се многи Срби плашили и да спомињу ћирилицу, а камоли да њоме пишу свој  језик. Тако су споља и изнутра насилно изазван крај Југославије Срби дочекали с непуних 40 одсто ћирилице у општој употреби. У Србији је и државна администрација била готово у потпуности напустила српско писмо и прешла на хрватско.

Та је политика у полатиничавању Срба била комбиновано насиље и обмањивање српског народа злоупотребом српских лингвиста да је „свеједно којим писмом пишу Срби“, да је српска ћирилица заостало писмо“ с којим „не можемо у свет“, па је и српски језик био потцењиван и енглески језик је придобијао постепено примат, а руски језик (који је такође ћирилички) био је све више избациван из школа и замењиван енглеским. Истина, енглески језик је постао најчешће коришћен језик у свету, али је код нас политика ишла и на то да се сматра како је потребно и у српском језику заменити српски ћириличко писмо хрватским латиничким писмом. 

У том вишедеценијском свакодневном полатиничавању Срба, нарочито после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику (у Матици српској, 1954) и формално записаној лажној „равноправности латинице и ћирилице“  у Тачки 3. Договора злоупотребљени су српски лингвисти (неки невољно, неки и вољно) да шире пропаганду у корист хрватског писма тако што су објашњавали да је то корисно за Србе и њихов језик, да је то „богатство двоазбучја“, па се рачунало у „богатство“ када Срби замењују своје писмо, јер је „свеједно којим писмом пишу свој језик“. Обману и глупост српског „богатства двоазбучја“ који су међу Србима ширени и подстицани тачно 70 година после Новосадског договора најпре смо раскринкали у Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (основано 2001. године), а затим су то раскринкавање прихватили од нас у „Ћирилици“, касније и у новооснованом Удружењу „Српска азбука“ (главни оснивач Н. Видић 2010) и раскринкали од познатијих лингвиста први Б. Брборић, потом Д. Петровић и за сада експлицитно само још академик И. Клајн (сва тројица, нажалост, почивши) који су објаснили да је то „баласт“ и штетно оптерећење за сваки, па и српски језик, и да то – да је стварно богатство – тешко би запало баш Србима од толиких других народа у Европи и свету. Ми у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ то смо најбоље схватили – као намет српском наивном народу преко политике и српске сербокроатистике која још влада у изради српског капиталног лингвистичког дела кроз задржан ранији преименован назив српског језика „српскохрватски“ у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика  – који и даље под тим називом израђују лингвисти у САНУ-овом  Институту за српски језик. И сад видимо ту глупост и аномалију: Институт за српски језик израђује и објављује нове томове Речника (непостојећег) српскохрватског, а не српског језика. Изгледа као да у САНУ влада Јосип Броз кога је чувени лингвиста Александар Белић, док је био на челу те академије, морао изабрати за „почасног члана“. То би било таман као када би Српска православна црква с данашњим Патријархом Порфиријем на челу изабрала актуелног папу за свог „почасног члана“. Шта су све чинили страх од комуниста, антисрпска политика и жеља да се сачува власт с фотељом!

Потпуна, 90-процентна пропаст ћирилице стигла је Србе у Србији данас првенствено захваљујући стручњацима за српским језик 

Тек је политичар Слободан Милошевић, иако је и  он био комуниста и Југословенски оријентисан, вратио српско писмо ћирилицу макар у државну администрацију у Србији и после њега се ћирилица макар ту редовно користи у Србији после крвавог убијања Југославије од свих споља и изнутра, осим од Срба. Једино су је они хтели сачувати, што је можда и, с једне стране, логично, јер су једино Срби за њу платили својим милионским жртвама. 

И када је крваво убијена Југославија у којој су Срби били највише протеривани у Србију или у друге земље по свету заједно с њиховом ћирилицом – многи смо се надали да ће се српска лингвистичка наука и струка, пре свега, али и сви други у врху културе и интелигенције пробудити и отрезнити од југословенства, сербокроатистике и „богатства двоазбучја“– догодио се наставак тихог па све бржег прогона прогона српске ћирилице из српског језика у Србији. У многим областима после почетака владавине ДОС-а убрзано се губила ћирилица из банака, продавница, нестајала је, тј.  није је било на ТВ-екранима нових телевизија, није је било у новим издавачким кућама књига и  новина, све мање је била заступљена у предузећима, у рекламама је готово нестала сто посто, све ју је мање било у етикетама на производима. Тако је српско писмо у Србији доживело нови  тежи и бржи слом чак него у антићириличкој комунистичкој Брозовој Југославији. Почели смо да се, као држава и државници, надамо пријему међу „Европљане“ (као да смо из Тунгузије, а не својом старином у Европи у којој је српски народ у неким областима чак предњачио у цивилизацији и култури чим смо се успели највише својим жртвама ослободити од Турске империје када је она почела да побољева на Босфору. И када смо за слободу били спремни да дамо више него икада у својој историји. И успели смо да напредујемо брзо у сваком погледу све док се није појавио фашизам и светски ратови. Наша ћирилица, одувек „свето српско писмо“ заблистало је у Србији и свуда међу Србима изван  Србије. Истина, треба захвалити Турцима што нам они нису прогонили нашу ћирилицу, чак су је дозвољавали и коришћена је и на Порти. А онда је „културна Европа“ повела рат против Срба и њихове ћирилице 1914. па 1941. па, затим  у „братским ратовима“ за убијање Југославије после 1991 до 1995. ћирилица је убијана и са Србима поново прогоњена. Прогања се и данас од свих с којима смо живели. Чак се слабо, веома слабо држи и међу најбратскијима новоцрногорцима (најновијој нацији на Балкану и у најновијем језику – „црногорском језику“.

После доласка ДОС-а на власт у Србији чак је и тадашња влада Србије почела да у својим извештајима користи поново хрватско писмо у српском језику.

Тада је нас десеторо 2000. година видело да нестаје свака шала у надањима да ће ћирилица у Србији у пуни живот вратити и опстати, па смо основали Удружење „Ћирилица“. Мислили смо да ћемо лако и брзо подсетити српске лингвисте пре свих других шта се, зашто и како лоше догодило српској ћирилици и да ће сви стати на нашу страну да заједнички спасемо српско писмо да оно добије статус какав има свако друго писмо у сваком другом језику не само у Европи него и у свету. Мислили смо да ћемо то успети кад су нас већ напустили сви други који су прогонили ћирилицу и да је нећемо сами прогонити, него ћемо јој лако пун, стопостотни живот у српском језику обезбедити.

Нажалост, било је схватања једино у „обичном народу“, како се то каже. Очекивали смо масовно учлањење у неполитичну „Ћирилицу“, али нисмо били ни разочарани. Јављали су се људи. Учлањивали су се људи. Јавио се велики број професора српског језика (највише оних који раде у средњим и основним школама), па инжењери, понеки свештеник и други људи разних струка, ређе неки од песника (учланио се велики родољубиви песник Добрица Ерић, који се зачудио када су му наши људи споменули чланарину). Придобили смо најпре двојицу врхунских лингвиста (Д. Петровића, М. Пижурицу, Д. Ћупић нам се сам јавио за учлањење и није пристао да му не узмемо новац за чланарину,  М. Ковачевића смо, као личног петодеценијског пријатеља лако придобили да се учлани. Од других врхунских лингвиста мало ко се јавио за чланство, али смо од многих имали изречену подршку. На известан начин подржавао нас је и И. Клајн, академик, велики лингвиста, вишегодишњи председник Одбора за стандардизацију српског језика – иако је он био заступник оба писма јавно, а интимно, па чак и у изјавама да Срби треба да се ослободе баласта „богатства двоазбучја“ тако што би прешли на хрватску латиницу и у њој постали, као сви други, једноазбучан народ, али у хрватској латиници. Додуше, он је био међу онима који се није саглашавао с истином да је то хрватско национално писмо, него да је је оно „српскохрватско писмо“. Подржавао је наш рад и објавио је сваки наш текст из “Ћирилице” у Матичином „Језику данас“, док је он у њему био главни уредник. А то није била безначајна подршка. Тако је за „Ћирилицу“ чуо сваки лингвиста. После њега уредници у новом Матичином „Језику данас“ одбили су да објаве сваки наш текст понуђен из „Ћирилице“ и не дају више да се Удружење „Ћирилица“ ни спомене. Смета им што говоримо истину да хрватска латиница – није српско писмо. А да заиста није, одважили су се у наше време да говоре и познати лингвисти (недавно преминули велики лингвиста и добар историчар Д, Петровић, затим академик С. Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика и лингвиста М. Ковачевић. Од других лингвиста ретко ко се још усуђује да каже ту истину.

Има их више оних лингвиста и филолога који истичу и даље обману да су „оба писма наша“, да је то „наше богатство“, да – „ако кажемо истину да је то хрватско национално писмо, Хрвати ће нам узети дубровачку књижевност на латиници“, а, нажалост, они или нису чули или не верују да се српске књиге на хрватском писму у библиотечким каталозима у свету већ „књиже“ још од 1992. године у хрватску културну баштину јер нису прихваћена наша настојања да званично присвојимо хрватску латиницу и да српски језик, као бивши српскохрватски, региструјемо у свету и с хрватском латиницом. То не успева да пробуди и освести наше сербокроатисте у решењу питања писма Срба у српском језику. Хоће и даље двоазбучје које је довело ћирилицу до минимума од десет процената у Србији данас. 

Морамо рећи истину. У Србији и међу Србима изван Србије ћирилице је било више чак и под Брозом чија је власт плански зачела у Србији постепену замену српског ћириличког писма хрватским националним латиничким писмом. Ћирилице је у Србији процентуално било неупоредиво више него данас и у време турске окупације. Тада је вековима Турцима било важније само материјално искоришћавање и пљачкање Срба да би одржавали своју империју, а није им било стало до одузимања Србима других националних вредности, па ни српског језика и српског ћириличког писма у језику. Они су српски језик на ћирилици дозвољавали коришћење и на њиховој Прти, центру турске империје. Међутим, западним окупаторима Срба после Турака било је важно и укидање и замењивање српског писма у српском језику и уништавање других српских духовних вредности као што је немачки окупатор у време Хитлера уништио бомбардовањем све старе и нове српске књиге на српском језику и ћириличком писму заједно са зградом Народне библиотеке Србије. 

Зашто је баш данас најмање српског писма у српском језику у Србији?

1. Зато што се најпре стручно и научно у српској лингвистици и српском правопису у вези с решењем питања писма није ништа мењало из Брозовог времена и планског прогона ћирилице и њеног планског постепеног замењивања највише уз помоћ лингвиста, што најбоље показује и још важећи Правопис српскога језика у издању Матице српске која се у вези с писмом српског језика понаша исто као у време постојања Новосадског договора (1954), кад је формално српски језик преименован у српскохрватски и(ли) хрватскосрпски с формалном, а не стварном, „равноправношћу писама латинице и ћирилице“, унете у трећу тачку тог договора. (Тај се договор сасвим друкчије у вези с писмом спроводио у Хрватској и у Србији и другим републикама у којима су живели и још понегде живе Срби који нису физички сви убијени или изгнати. Хрвати нису никада спроводили „богатство двоазбучја“, јер су свој језик писали само својим писмом и данас га пишу, а они су, само дванаестак година после потписивања Договора у Новом Саду поништили тај договор већ 1967. године, а Срби га данас спроводе у доброј мери и никада нису у језичким институцијама, па ни у самој Матици српској оценили погубност тог договора и по српски језик  и, нарочито, по српско писмо.)

2. Зато што су српски лингвисти 1993. године у Правопису српског језика задржали решење питања писма исто као у српскохрватском језику чиме су ојачали инерцију у затирању српске азбуке, која је плански спровођена после Новосадског договора све до данас. То решење питања писма није промењено ни у „реконструисању“ тога правописа у организацији Одбора за стандардизацију српског језика у сарадњи с Матицом српском (која је издала „реконструисани“ правопис без икакве „реконструкције“ решења питања писма у двоазбучју, тачно као што је избегнута реконструкција надстрешнице на згради Железничке станице, случајно или не случајно, баш у Новом Саду, где је објављено и последње издање правописа, па је од нереконструисане надстрешнице убијено чак 15-оро људи и две особе тешко рањене па, нажалост, неће бити никада више спремне за самосталан живот. Ћирилица је због „нереконструисаног двоазбучја“ много теже по нацију и њену будућност пострадала – чак 90 одсто по свим истраживањима и проценама најпознатијих лингвиста данас.

3. Зато што су српски лингвисти били предводници (испред власти и народа) у циничном простачком багателисању уставне обавезе с народног референдума о нераздвајању српског језика од ћириличког писма у јасно усвојеној од већинског дела народа (грађана) одредници која гласи експлицитно за матично српско писмо посебно у српском језику и у посебном, другом ставу за друге језике и њихова писма у овој формулацији у два става (један за матични српски језик и матично ћириличко писмо и други став за мањинске језике и њихова мањинска  писма): 

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“ 

Дакле,  посебан закон Устав исправно предвиђа само за мањинске језике и њихова писма зато што само законом (у складу с Уставом, како се наводи) мањинским језицима и писмима може да се одреди припадајуће им место и по међународним правилима и захтевима. За српски језик и ћириличко писмо ничим није у Уставу ограничена употреба, па није ни предвиђен јер није потребан посебан закон који би наводио где се може изоставити у Србији српски језик и ћириличко писмо у српском језику. А пошто су лингвисти у Правопису цитирали у фусноти на стр. 15. уставну неограничену ничим обавезу за писање српског језика ћириличким писмом, а онда су то игнорисали и погазили на стр. 17. уводећи за писање српског језика и туђег, хрватског латиничког писма као параписма или алтернативног писма с допуштеном заменом ћирилице показали практично и буквално антиуставни, антисрпски и антићирилички цинизам исмејавши на тај начин гласање и већинску одлуку народа у вези са српским писмом. (Да има нормалне успостављене одговорности за овакав поступак само српских лингвиста и само у Србији, српски лингвисти би били строго кажњени, а не би аутор тога противуставног, те суштински противнародног решења питања писма у српском језику био новчано награђен покрајинском новчаном наградом и од других лингвиста данас поновним избором у трочлану поткомисију   (М. Пижурица, А. Милановић и В. Савић) која ће поново решити на исти начин питање писма, као водећи члан или кормилар тог тројца), што је – да ће тако бити – већ потврдио М. Пижурица у личном обраћању нама у „Ћирилици“, а тешко ће се усудити да му се у том решењу супротставе ни А. Милановић ни В. Савић из два разлога – Пижурица има предност као дуже времена редовни проф. од обојице наведених чланова те поткомисије, а другу предност има зато што он од обојице наведених професора има већи ауторитет због искуства у редиговању још важећег Правописа. А и чињеница је што се у наведену двојицу професора не можемо надати исправном решењу питања писма српског језика и зато што се никада и нигде до сада ни они нису изјаснили да ли су за једноазбучје српског језика, које је уставна обавеза од 2006. године и пракса из свих других језика у Европи и свету. Према свему томе, тешко је надати се да ће они бити против наставка „богаћења” Срба двама писмима, све до последњег ћириличког слова у српском језику у Србији.

4. Зато што су Срби једини народ коме српски лингвисти нису данас обезбедили знање које је њихово писмо, па у школи и даље српски ученици уче да „само Срби имају два писма и да је то њихова предност и не знају, онда, ученици да та таква уникатна српска „предност“ обезбеђује све мање српског писма у српском језику у Србији. А многи обманути у народу чак мисле и кажу: „Ако изгубимо ћирилицу, остаће нам наша латиница“, јер су профеесори Р.  Маројевић и филолог П. Милосављевић са Д. Певуљом учили и усмено “омиљавали” Србима и из њихових књига да хрватска латиница није хрватска, него да је то „српска латиница“, а П. Милосављевић је чак, противно сведочењу и самог Вука за живота, преименовао хрватску латиницу у „Вукову српску латиницу“. (Будибогснама од оваквог дела српске науке о језику и писму. Јер, још су у мањини српски лингвисти и у(с)покојени: Д. Петровић, и, хвала Богу, још живи С. Танасић, М. Ковачевић, уз нас из удружења „Ћирилица и „Српска азбука“ – који знамо истину да хрватско латиничко писмо није нико од Срба сачињавао за српске потребе, јер нико нормалан не би сачињавао друго писмо да конкурише и замењује актуелно – важеће савршено српско ћириличко писмо.)

5. Доказ да су српски лингвисти стопостотни кривци као стручњаци и професионални, плаћени од народа, радници на нормирању и чувању српског језик и његовог (свакако само ћириличког) писма за данашњи тешки полом српске ћирилице у српском народу и да им се данашња власт, као раније што је то чинила Брозова власт, не меша више у њихову науку јесте и тај што данас српски лингвисти криве  почесто власт што је „мало ћирилице“ у Србији, а никако да им падне на памет да су они главни заштитници ћирилице јер су само они учили школу и за то постали стручњаци да чувају српски језик и српско писмо како то чине сви други стручњаци у сваком другом језику који не уводе, као српски лингвисти, уз своје писмо и туђе параписмо. (То би било исто као када би Вучић данас увео у овај део слободне Србије неку туђу војску као паравојску да би тако чувао овај остатак Србије као што лингвисти држе у српском језику параписмо да би тако богатили и чували српски језик и српско писмо.

6. Зато што су неки српски лингвисти а првенствено заступник двоазбучја у Правопису српског језика Мато Пижурица, по инструкцији англисте Р. Бугарског, прихватио тешку бесмислицу да се употреба само српског језика и писма дели на службену и јавну, противно Уставу и нормалном мозгу, уместо на службену и приватну, личну употребу у ситуацији када сви други народи у свакој употреби па и личној користе једно писмо у свом језику, јер писмо се нормално везује на колективно национално право, а не индивидуално. Тако се М. Пижурица сетио како да „опере“ своју ранију одлуку о правописном пропису да оправда неуставно двоазбучје с хрватским писмом 2010. године и да унапред „опере“ себе од такве планиране одлуке и прописа и у најављеном новом српском правопису.

7. Зато што су законодавци 2021. године сачинили Закон о јавној употреби српског језика и ћириличког писма, а посланици у Скупштини Србије усвојили пре више од три године 15. септембра 2021. године, у коме се уставна обавеза и нее спомиње, а тај закон је превише чудноват и зато што у њему немају сви грађани и друштвене асоцијације и предузећа немају обавезу да српски језик пишу српским (ћириличким) писмом, него су подржани лингвисти да не морају сви у Србији да пишу српски језик српским писмом, него могу да изаберу неко друго писмо, а чак постоји неравноправност грађана и асоцијација у новчаној накнади или награди ако се одлуче да српски језик ипак пишу српском ћирилицом. Тако ће бити стимулисани само они грађани који у привилеговани да не морају писати свој језик својим писмом. Таква законска чудноватост постоји само у Србији и нигде више на свету. Такав закон није могао бити у пракси лако спровођен и зато није за три године донео никаквог ефекта за српско писмо, те је практично боље да није ни доношен. Хрвати дуго нису имали Закон о хрватском језику, тамо је донет после доношења овог закона у Србији, а није тамо ни морао бити усвајан, јер су Хрвати и без тог  закона стопостотно свој језик писали хрватским (латиничким) писмом, јер су њихови лингвисти то решили у свом правопису у коме нема двоазбучја, паа сваки Хрват непогрешиво зна које је његово писмо, док Срби још то не знају јер су лингвисти у Србији увели два писма (српско и хрватско) па Срби у школи и даље уче да “имамо два писма”, па мисле да су “оба писма наша”. Зато Срби пишу оним писмом које је смишљено доведено на пиједастал у јавности у 90-процентну предност, због чега се Србија више не увршћује у стварности као ћириличка земља и народ, какви су били пре Новосадског договора (1954) уназад преко десетак векова.

Закључак

Крајње је време да се српски лингвисти у својим институцијама које народ плаћа из своје приличне сиротиње данас одмах пробуде и схвате зашто ниједни други лингвисти у Европи а и шире по свету не чувају своје језик, свој народ, своје писмо уводећи свом писму туђе писмо у улози параписма или алтернативног писма, па да зато ниједан други народ нема никакав проблем са својим писмом у свом језику, а то имамо још само ми (Срби) и зашто је у Србији све мање српскога писма.

Српски лингвисти, пре свега у Одбору за стандардизацију српског језика треба да пронађу предлоге које им већ двадесет и четири године упућују чланови Удружења „Ћирилица“ (од 2001), али и чланство „Српске азбуке“ (од 2010) да једном колективно схвате како је и зашто југословенска, посебно комунистичка, политика упорно сатирала српско писмо, како су Срби остали у српским новинама, књигама, на ТВ-екранима,  у продавницама, свуда у јавности без српског ћириличког писма, зашто је и како превладало хрватско национално писмо у Србији па се од њега у Србији не виде ни Срби ни српска држава и њен језик на његовом, српском писму. У чију и какву корист то раде српски лингвисти задржавајући „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (актуелни Правопис, стр. 17), омогућујући тако инерцију из времена Јосипа Броза у наставку замењивања и ових постојећих једва десетак преосталих процената ћирилице у Србији –  матичној држави (требало би да буде) српског многострадалног народа који је најскупље плаћао у целој историји своју слободу, слободу свог српског језика и слободу српске ћирилице која није никада била толико угрожена као данас.

Напишите, српски лингвисти, у новом српском најављеном правопису као што су то записали сви  други народи од својих лингвиста за своје језике и писма: „Српски језик се пише српским ћириличким писмом.” И слично додајте, као што су написали Хрвати за своје писмо: „Све оно што су Срби објавили у прошлости неким другим писмом, па и хрватском латиницом, и то припада српској културној баштини.“ 

Једино тако, сасвим сигурно, бићете у складу са свим другим лингвистима у њиховом раду и једино тако ћете (са)чувати српски народ, српски језик и српско писмо и Срба на чији се културни, цивилизацијски и животни идентитет данас најжешће удара с многих страна. Једино тако ћете бити у складу с лингвистичком науком, са српским народом и његовој обавези из Члана 10. Устава Србије. И немојте поново цитирати уставну (народну) обавезу у Члану 10. у вези с матичним српским језиком и ћириличким писмом, а већ на следећој страни погазити уставну обавезу и решавати питање писма као што се то чинило у српскохрватском језику.

Ред је да се српски лингвисти коначно ускладе с лингвистичком науком и општом праксом у нормирању језика и писма како су то предлагале њихове колеге Б. Брборић (у тексту „За суштинску једноазбучност“, Нова Зора, 5/2005, стр. 164-170), Драгољуб Петровић (видите његов предлог који око три године чами у Одбору за стандардизацију српског језика да се правописно нормира српски језик у ћириличком једноазбучју), прихватите колективно обновљену експлицитно исказану истину Д. Петровића, С. Танасића и М. Ковачевића да латиница није српско писмо, па пошто није, шта ће она као алтернативно писмо или параписмо у српском језику да замењује српску ћирилицу и да је избацује из српског језика и води је у затирање, што је све засновано на темељу објашњења у 17 објављених „Ћириличиних“ књига и неколико књига Удружења „Српска азбука“. Међу тим књигама су књиге “Ћирилице” и ”Српске азбуке” оне с речитим насловима: Српски језик под окупацијом латинице, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу, Издаја српског писма и Издаја српске ћирилице, Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења, Срби на туђем писму, Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Какав рат за српски језик и ћирилицу, Ћирилицоцид и Српски ћирилицоцид, и да наведемо још само Силовање ћирилице:  Поводом двадесет година рата „Ћирилице” за ћирилицу уз опструкцију од српских лингвиста и власти у Србији (2001-2021).

Аутор у име “Ћирилице”: Драгољуб Збиљић (професор српског језика, писац 17 објављених књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ и, практично, у име „Ћирилице“, с Браниславом Брборићем, коаутор нормалног актуелног уставног решења питања нераздвојне употребе српског језика и ћириличког писма из 2006)