Професор Правног факултета: Да ли је аутономија универзитета заиста слобода или политичка манипулација?

Појам аутономије универзитета добио је на широј „популарности” откад су почеле „блокаде” факултета. Опозиција, поједини медији, један број универзитетских професора позивају се и на аутономију универзитета кад говоре о правима студената да изражавају своје слободно мишљење, демонстрирају, блокирају факултете и удружују се у неформална тела („пленуми”) у којима се одлуке доносе „једногласно”.

Тако можемо чути да су студенти „једногласно” одлучили да се прекине настава на факултету, а да су наставно-научна већа „једногласно” одлучила да подрже студенте. Једногласност, чак и кад је стварна, није гаранција исправности и квалитета једне одлуке. Може бити и показатељ изостанка правог дијалога заснованог на различитим аргументима. Неретко указује и на тежњу за једноумљем, јер што је колектив већи и репрезентативнији мање су шансе да се постигне сагласност у свему.

Аутономија универзитета зајемчена је Уставом, а суштински дефинисана законом. „Универзитети, високошколске и научне установе самостално одлучују о своме уређењу и раду, у складу са законом” (чл. 72 ст. 2 Устава). Дакле, универзитет има право на самоорганизовање да би радио, односно обављао своју делатност.

Та делатност није произвољна категорија нити се извлачи из неких апстрактно-теоријских поставки. Дефинисана је Законом о високом образовању, који каже да је аутономија универзитета: 1) право на утврђивање студијских програма; 2) право на утврђивање правила студирања и услова уписа студената; 3) право на уређење унутрашње организације; 4) право на доношење статута и избор органа управљања и других органа, у складу са овим законом; 5) право на избор наставника и сарадника; 6) право на издавање јавних исправа; 7) право на располагање финансијским средствима, у складу са законом; 8) право на коришћење имовине, у складу са законом; 9) право на одлучивање о прихватању пројеката и о међународној сарадњи (чл. 6). Све наведене делатности имају за претпоставку редовно обављање наставе, испита и научноистраживачке активности.

Оне подразумевају и академску слободу. Њу, на пример, Статут Универзитета у Београду дефинише као слободу „сваког члана академске заједнице у научноистраживачком раду, укључујући слободу објављивања и јавног представљања научних резултата, уз поштовање права интелектуалне својине; – слободу избора студијских програма; – слободу избора предмета и облика наставе, као и интерпретације наставних садржаја” (чл. 9 ст. 3). Ова слобода јесте и брана од утицаја било какве политике.

У том смислу, она је и ограничена, јер се под њеним „плаштом” не сме крити политичка делатност чланова академске заједнице. Наставници, истраживачи, сарадници, студенти и други учесници у процесу високог образовања дужни су да наведу када јавно наступају у име Универзитета (чл. 9 ст. 5) и дужни су да унутар Универзитета делују политички неутрално. „На Универзитету и високошколским јединицама у његовом саставу није дозвољено организовање или деловање политичких странака, нити одржавање скупова или на други начин деловање који имају у основи политичке или страначке циљеве” (чл. 9 ст. 6).

Према томе, универзитет не може да преузима обављање оних делатности и функција које му Уставом и законом нису од стране државе поверене. Речју, не може бити „држава у држави”. Притом, овај закључак не доводи у питање тврдњу о легитимној могућности студената да остварују политичка права на начин како то Устав и закон прописују.

У сваком случају, аутономија универзитета не представља само „забран” за актуелне носиоце политичке власти да пропагирају своју политику, него и за све друге политичке чиниоце који тај простор желе да користе за „политичку арену” или за било који други облик политичког организовања. То подједнако важи и за професоре и за студенте, јер сви су они чланови универзитетске академске заједнице и сви су одговорни за поштовање аутономије универзитета.

Ако те свести нема код тих субјеката, онда се поставља питање и њихове легитимности да траже одговорност других институција и субјеката. У супротном, само се доприноси јачању „ланца” неодговорности против кога се свако може борити речима, а поједини народни посланици и применом физичке принуде над органима реда, без икакве санкције. Ако је легитимни циљ, а јесте, стварање одговорнијег друштва, претпоставка за његово остваривање је да свако ради свој посао и да свако за тај посао одговара.

Иначе, сматрам да највећи број студената на мом факултету жели да студира у што бољим и правичнијим условима. Неки имају страначку припадност, неки немају. Неке, у овом тренутку, никаква политичка опција не интересује. Они због тога нису „политички идиоти”. Једноставно нису партијски опредељени, а њихова усмереност на студије и сваку другу едукацију не значи и да нису критички настројени према било којој негативној појави и процесу у нашем друштву.

Они желе да уче да би једног дана на одговорним институционалним позицијама учинили нешто позитивно за друштво. Они желе да уче и да би путовали на међународну размену студената, учествовали на међународним студентским конференцијама, добијали домаће и стране стипендије, да би једног дана имали прилику да слободно одлуче хоће ли остати да живе и раде у својој земљи или негде другде дајући допринос њеном развоју и угледу.

То ни у ком случају не значи да студенти који су одлучили да учествују у блокадама факултета немају те исте жеље, циљеве и приоритете. Они су успели нешто што нису политички чиниоци који се годинама грчевито боре за парче власти. Скренули су, на овај начин, додатну пажњу на главни „природни ресурс” који Србија има – на младост, и упутили поруку свим носиоцима политичких и других власти, као и сметеној опозицији, да је одговорност индивидуална и да свако мора да одговора за свој посао.

Зато су, барем до сада, успели да играју на „танкој жици” између права и политике, а да, ипак, не изгубе равнотежу и падну у „чељусти” ове друге. Дакле, свима коме треба послали су јасну поруку, која далеко превазилази конкретне захтеве, не улазећи у питање да ли су они били довољно прецизно формулисани, коме су били тачно упућени и ко је и да ли је у потпуности испунио те захтеве.

Као што су вероватно неке од њих саветовали да би било боље да искључиво гледају своја „студентска” посла, тако су и мени ближњи рекли да је боље да не излазим са сопственим ставом у овој крајње осетљивој и сложеној ситуацији. Ја, међутим, другачије видим дужност редовног професора. Не морате се увек слагати са млађим колегом, али га морате поштовати да бисте имали разумно очекивање да ће и он поштовати вас. Није то питање популарности или допадања. Поштовање је вредност иза које стоје дела, допадање је ствар субјективне перцепције и трошна је категорија.

Уосталом, ја сматрам да имам довољно широк легитимитет међу студентима, па самим тим и висок степен индивидуалне одговорности према њима, јер сваке године испитам вероватно више од 75 посто укупног броја студената на предмету Уставно право на Правном факултету у Београду.

Није тешко израчунати колико је то младих људи који код мене долазе не само по распореду него по својственој жељи добивши потпис за промену испитивача. Падају и код мене и поново се враћају. Мене они добро познају. Старији ме знају нешто боље кад сам био продекан и в. д. декана. Нисам се склањао него сам разговарао с њима и када нисам могао да им увек помогнем. Сви који су били на мојим предавањима знају да се трудим да изнесем правну аргументацију за своје становиште и да томе и њих учим. Немам монопол на истину.

Ваљда ме зато пропуштају без легитимисања и студенти који протестују. Ништа им не могу у том делу замерити, али их молим да размисле о две ствари. Прво, ако одлуче да наставе блокаде, молим их да обришу „крваве руке” и сличне симболе са степеништа Правног факултета, са стубова у предворју и на амфитеатру „Радомир Лукић”, чувеној „Петици”.

Тим симболима ту није место. Ако сада то не разумеју, једног дана кад, као зрели људи и успешни правници уђу на факултет, разумеће добро и биће им жао, јер су „фарбали” непримереним ознакама и своју кућу. То је кућа и ранијих генерација студената од којих неки треба да полажу правосудни испит, али то сад не могу у сопственој кући, јер у њу не могу да уђу. Професори су пролазни. Факултет је „светиња” која својим студентима осветљава пут током читавог живота.

Друга молба јесте да схвате да су послали снажну поруку не само носиоцима власти, у које спадају и органи правосуђа – судови и тужилаштва, него читавом друштву – родитељима, комшијама, обичним грађанима. Мудрост је знати када треба стати и вратити се редовним активностима – учењу, тренинзима, даљем усавршавању. Неозбиљни су они који их уверавају да ће пропуштено на факултету надокнадити лако и брзо, а поготово студенти почетних година код оних професора који су их вербално или на неке друге начине подржавали.

Драги студенти, ових дана обраћају вам се различити субјекти, и јавно и тајно, тражећи од вас да истрајете па чак и да радикализујете протесте. Позивају се неретко на крајње апстрактно постављен концепт правде. Ја тако правду не видим и стога не могу да говорим друкчије него што сам одувек свим својим студентима говорио и како сам према њима поступао.

Јануарски испитни рок је близу. Треба се вратити учењу уз уверење да сте највише допринели да се релевантни фактори у друштву коначно запитају о смислу и значају индивидуалне одговорности. На вама је да радом дођете у позиције да мењате стварност и, пре свега, лоше навике.

Кад се избори распишу да гласате за своју политичку опцију. Ако на изборе једног дана изађете као политичари да се борите за људе и за своје идеје „на терену”, а не у виртуелном свету, сакривени иза људи и без идеја. Да извесну затвореност правосуђа мењате тако што ћете ући у њега, свесни да се нећете материјално обогатити, али да ћете макар покушати да поступате у складу с оним што сте као студенти од носилаца тих функција захтевали – да радите максимално одговорно не заклањајући се иза „комотног ми”, него стојећи усправно са „професионалним ја”.

Шта год да одлучите, нећете престати да будете моји студенти, а надам се ни ја ваш професор. Верујем, ипак, да се ускоро видимо на настави и испитима и да ћу вам и даље бити на услузи да вас подучавам како да у институцијама градите одговорнију, бољу и још лепшу нашу Србију!

Владан Петров Професор Правног факултета у Београду