Чији су “наши” интелектуалци
“ Историја није само прошлост једног народа, то је и његова будућност”.
Србкињица која верује да ће то и академици схватити
ПИШЕ: Илија Петровић
Из Хрватске енциклопедије сазнајемо да је “Декларација о називу и положају хрватскога књижевног језика, изјава састављена 9. III. 1967. у Матици хрватској, коју је потом прихватила већина хрватских културних и знанствених установа и потписао већи број јавних и културних дјелатника. Њоме се захтијева равноправан положај хрватског језика у југославенској федерацији, слободно обликовање хрватског језика у складу с хрватском традицијом те пуна афирмација хрватског језика у свим сферама живота… у школству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији, кад год се ради о хрватском становништву, те да службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.
Позивајући се на начело “националног суверенитета и потпуне равноправности југославенских народа”, састављачи ове Декларације истакли су не само “право сваког од тих народа да чува све атрибуте националног постојања”, већ су “знаствено открили” да “међу тим атрибутима одсудно важну улогу има властито национално име језика којим се хрватски народ служи, јер је неотуђиво право свакога народа да свој језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичне варијанте или чак у цијелости припада и неком другом народу”.
У Декларацији не пише, али Хрвати не крију да је њихов књижевник Мирослав Крлежа (1893-1981) “искористио угледни положај унутар Комунистичке партије и особно пријатељство с Јосипом Брозом Титом за заштиту самобитности хрватског језика: без Крлежине би заштите Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика била тешко остварива замисао”.
Као одговор на то, група писаца окупљена у Удружењу књижевника Србије “не улазећи у историјске и научне видове проблема”, потписала је “Предлог за размишљање” којим признаје “легитимним и неотуђивим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика”, што значи да се право на које се позивају хрватске институције мора проширити “и на све језике народа Југославије, и на све националне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирилицу, и правописе”. Само по себи, то би подразумевало и обавезу да се “из званичне употребе избаце називи хрватско-српски и српско-хрватски језици”.
Наравно, хрватски “доноситељи” декларације нису овоме имали шта приговорити, али је проблем нађен у књижевничком захтеву да се у уставе република Србије и Хрватске “унесу прописи који обезбеђују свим Хрватима и Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима, право на употребу свог националног језика и писма у општењу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе”.
По природи ствари, такви прописи поништили би основни смисао хрватске Декларације да “службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали”, морају употребљавати новостворени хрватски књижевни језик, односно да су Срби у Хрватској лишени не само права на употребу србскога језика и ћириличкога писма, већ и сваке могућности да, у таквим условима, очувају сопствене националне и духовне особености. Јер, таква каква је, хрватска “Декларација о положају и називу хрватскога језика” настала је са нескривеним циљем хрватског политичког руководства да се србско национално биће у Хрватској затре у корену.
У тренутку у коме се појавио србски “Предлог за размишљање”, свега тога постао је свестан и врховни заштитник хрватске “Декларације”, познат као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне (1892-1980), те је пожурио да извади кестење из ватре:
“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку идеју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили припремајући Декларацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.
Павле Ивић (1924-1999). “Огорчени хрватски народ” после те неграматичке и извандијалекатске поруке утихнуо је, није се знало да ли стварно, да ли привремено, а да ни Срби (“великосрби и унитаристи”) више не би таласали, Павле Ивић, универзитетски професор, члан десетак научних друштава и академија по свету, најзначајнији и најутицајнији србски лингвист новијег времена, написао је, пре ће бити по задатку него сопственом иницијативом, књигу (научно-популарни оглед) Српски народ и његов језик, Београд 1971, страна 327, са више карата.
А тамо, своје виђење разних романизација, словенизација и бројних других арбанизација представио је једним опширним саопштењем чији кључни став гласи да језичке чињенице не потврђују “сазнање” византијског цара Константина Порфирогенита (905-959) да су Срби (и Хрвати) у данашње своје крајеве дошли после 626. године, “умећући се између других Словена већ насељених на Балкану” .
Без обзира на Ивићев напор да се Србима и Хрватима бави паралелно, те да предмет његовог интересовања буде “српскохрватски” језик (а не србски, иако наслов његове књиге обећава непосвећеном србском народу да се из ње може подучити и сопственом језику и сопственој прошлости јер језик не иде без историје), он ће рећи да се ради “о очигледним иновацијама из доцнијих епоха”, неодређено којих. Ипак, избегавајући да се бави Словенима “већ насељеним на Балкану” пре но што су Порфирогенитови Словени из бечкоберлинске (нордијске) школе тамо “уметнули” током некакве наводне “велике сеобе народа”, све то он своди на недоумице, сумње, хипотезе, самодоговоре… а расправу са њима, и са самим собом, протегнуће на бар петнаестак страна (од 14. до 30). Учинио је то да ли у страху од трвења са службеном “науком”, да ли “из опрезности”, да ли по задатку “одозго”. “Декларацијом о положају хрватскога језика” већ је био наговештен обрачун са Србима, а била је покренута и “албанолошка” лавина; недостајало је само да могуће србско расположење за било какав отпор буде умирено “с највишег научног нивоа”.
Иако пише књигу о србском народу и његовом језику, Ивић се више бави доказивањем да србског народа није ни било, још мање његовог језика; били су, како он то пише, само Румуни и Арбанаси.
Из целе те приче овде ће бити представљено само неколико Ивићевих најзанимљивијих академичких ставова којима покушава да објасни нешто чега нит’ је било, нит’ ће када бити и да по сваку цену успостави односе ко зна за чији рачун:
– Већина нерумунских испитивача мисли да румунску постојбину треба тражити “у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источну Србију и северну Бугарску”;
– “Остаће нам као највероватније место старе постојбине Албанаца источна Србије, дакле предели који су у раном средњем веку могли сачињавати онај међупростор између двеју грана Јужних Словена”;
– “Доцнији развој морао је комбиновати два-три процеса: постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у североисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области)… Није вероватно да је ту одлучно било ширење немањићке државе ка југоистоку. Ради се о пастирским кретањима још у старијем периоду…
– “Уверљивост теорије о дугом задржавању несловенске тампонске области између двеју грана Јужних Словена зависи, наравно, од тога колико има стварних трагова албанског и румунског етникума у том простору”, односно да ли има трагова њихових језика у топонимији по Косову и Метохији и по источној Србији и у данашњим србским дијалектима;
– “Претпоставља, “с разлогом”, да су Маџари “своје прве значајне додире са Словенима имали још у пролазу, на тлу Румуније, и да су тамо преузели словенске речи (чудно, заиста, да се стране речи “преузимају у пролазу” – ИП) у источнојужнословенском гласовном облику”;
– Претпоставља да будући Јужни Словени нису имали заједничких одлика док су живели заједно, “негде тамо”, али су зато успели да “заједничке одлике” развију кад су се нашли на различитим местима;
– “Зна” да су бројни топоними по источној Србији румунског порекла, док се арбанашки утицај огледа у топонимији по Косову и Метохији и неким суседним крајевима, али без сигурних потврда на истоку и североистоку, у крајевима, дакле, који су, према Ивићевим претпоставкама, били арбанашка постојбина;
– У србским дијалектима нема много румунских и арбанашких елемената, али се, да би цела конструкција добила на веродостојности, помињу такозвани балканизми, односно структуралне особине “какве се иначе не налазе у српскохрватском језику, али их има у румунском, албанском, новогрчком, бугарском и македонском”. Сви су, дакле, утицали на “српскохрватски” језик само не Срби.
И, не удубљујући се много у Ивићева размишљања о србском народу и његовом језику, читалац мора запазити да је он скоро све своје ставове, констатације, закључке, претпоставке о безусловној зависности србског језика од румунског и арбанашког засновао на проценама, домишљањима, сумњама, нагађањима и сличним недоумицама, у форми којом је требало засенити простоту:
– “материјал је употребљив само уколико се може показати, бар са знатном мером вероватноће”; “хронолошке процене”; “могући правци миграционих струја”; “недостају сигурни докази који би потврђивали”; “посматрање географске карте сугерира утисак”; “таква анализа искључује сваку вероватноћу да су се ствари баш тако догодиле”; “проблемски чворови које наша хипотеза не разрешава једноставно”; “кад би то био случај… наша би хипотеза била недвосмислено доказана”; “остаје отворена могућност”; “има разлога и за претпоставку; “све ово није сигурно, али се не може искључити”; “не може се искључити евентуалност”; “и сам географски положај ствара понеку недоумицу”; “и то се некако може “помирити с нашом хипотезом”; “ако прихватимо”; “у тој перспективи не изгледа неприродно”; “само у таквом случају вероватно бисмо очекивали”; “било би логично да су продужили и даље ка југу”; “не можемо искључити могућност”; “тако се у нашој анализи аргументи и противаргументи слажу једни на друге и узајамно разводњавају”; “постављена хипотеза недовољна је да би се објаснило”; “најједноставније би било прогласити одговорним географски рељеф, али то би било најмање реалистично”; “нема доказа да је илирски и трачки свет дошао у додир са Словенима”; “уз све ово треба ставити извесну ограду у вези с Албанцима”; “наша машта лако може помоћи да схватимо”; “није вероватно… уколико га је било”; “међутим није сасвим извесно”; “на први поглед изгледа сасвим логично”; “и поред све уверљивости хипотезе… она се може примити само са понеким допунама и оградама”; “ми имамо све разлоге да претпоставимо”; “ово не искључује шансу”; “то није много и чак није довољно да нас убеди, али нема бољег кандидата да нас убеди”; “ако је тачно све ово што смо овде претпоставили”; “исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника”; “уверљивост теорије зависи највише од трагова румунског и албанског етникума у том простору”; и тако даље.
Но, ако је био крајње “несигурног знања” у овој књизи, Павле Ивић није био такав као рецензент за књигу Говор Баније и Кордуна, Нови Сад-Загреб 1978, свог лингвистичког сарадника Драгољуба Петровића (1935). На рецензентски захтев, из рукописа те књиге избачен је закључни одељак под г) Однос према хрватском језичком изразу, који је гласио:
“У понеком детаљу овај проблем надовезује се на онај претходни (о одсуству прецизних података о географском простирању свих оних речи које би могле бити спорне по своме пореклу у одређеном говору – ИП), али су његови основни аспекти, разуме се, много шири и комплекснији, посебно због тога што се у њима често преплићу и они моменти који нису лингвистички. Када тако говорим, имам на уму све оне неспоразуме око савременог српскохрватског књижевног језика који су оштрије избили почетком 1967. а кулминирали 1971, када су неке хрватске културне и научне институције развргле Новосадски договор из 1954. године ‘сматрајући га беспредметним и наважећим, јер га је повијесна збиља већ оповргла, управо као и Бечки договор прије њега’.
У оцену тога ја се овде не упуштам, али истичем чињеницу да су њиме, у свој својој оштрини, постављени неки нови проблеми. Међу њима може један бити и формални – онај који се тиче наставе језика – али и суштински, будући да није сасвим јасно дефинисана супстанција којој дата форма одговара. Када је, наиме, у Хрватској напуштен термин ‘хрватскосрпски језик’ и узет само хрватски, Срби у Хрватској поставили су питање свога језика и свих оних елемената који у једном неадекватном термину могу бити садржани. Убрзо је тај сукоб добио мирније токове, али с обзиром на то да је у њему остало још доста отворених питања, мислим да се о једноме од њих овде може изложити неколико опсервација.
Из тенденције да се ‘враћањем у прошлост на основу целокупне културне баштине створи национални тип језика са што већим лексичким фондом који би показао различност хрватског књижвног језика према српском књижевном језику’, проистиче констатација да се књижевнојезички израз Срба у Хрватској, према томе и на Банији и Кордуну, у таквој перспективи мора појавити као сасвим специфична целина. Будући да је тај израз чврсто органски повезан са својом ијекавском штокавском основицом источнохерцеговачког типа, разумљиво је што би се у њему испољиле све оне разлике према регионалним чакавским и кајкавским корпусима према којима би се окренуо хрватски књижевни језик. А чињеница је да се, у овом тренутку, у говорној пракси једне велике српске зоне у Хрватској кајкавски и чакавски утицаји рефлектују само у занемарљиво ситним траговима.
Овде додајем неколико појединости: ћедан (искривљено: тједан, у северозападном Кордуну, поред редовније седмица или осмица), офензива, поутјецали, опћина (поред општина). Лексеме крух, зрак, цеста, иако је и са њима оперисано као са ‘национално маркираним’, много су шире распрострањене. По једном сам забележио научник (ученик у привреди, шегрт) и кемија. Иначе, редовно је крст, огледало, сијалица, (х)иада; нормално је гвожђе, гвоздени; називи месеци су: јануар, фебруар и даље, а само је понеки старији информатор знао да постоје и сијечањ, вељача, али кад их је требло све побројити, тражили су помоћ од својих млађих и писменијих укућана.
И да се на томе зауставим, уз још једну начелну напомену: тешко је у овом тренутку говорити о томе коликога су домашаја и сродности међу оваквим двама идиомима, и разлике међу њима, као што није сасвим извесна ни сврха таквих ситних рачуница, будући да ће се оба развијати по логици својих унутрашњих законитости и притом се и даље међусобно прожимати, као што је до одређенога степена и досад био случај”.
Овим редовима, такви какви су, академик Павле Ивић у улози рецензента (такорећи цензора, као одговорног не само за тачност, већ и за идејну подобност онога што је написано и што би требало објавити) исписао је замерку бар двема својим “мислима”:
На самом почетку: “Сувише политике, изоставити”.
Негде у средини, уз помињање кајкавских и чакавских утицаја: “Овај материјал је добар али га треба друкчије интерпретирати. Нпр. само оволико: Јасно је да у Хрватској нема говора ближих књижевном језику него што су то говори српског становништва. С друге стране, ако је реч о варијантним обележјима, ти говори одступају од тзв. западне варијанте књижевног језика у знатном броју појединости… Овај списак је важан, разрадити га савесно, а за политичку полемику није ни место ни тренутак”.
Тешко да би академички браниоци управо цитираних или препричаних Ивићевих условних, погодбених, сумњичавих, претпостављених, исконструисаних, домишљених, произвољних и разних других магловитих ставова садржаних у његовој књизи намењеној “ширем читалачком кругу” (да их разумеју и “неструч-њаи”), као и замерки неким “политичким” формулацијама у “(ре)цензурисаној” књизи научне природе, могли лако оповргавати оно што у њима пише.
А што би га и бранили, кад су и они учили исту школу коју и Павле Ивић, и они су, мада о другим темама, размишљали и “гордо посртали” на исти начин. Како то на једном месту каже Јован И. Деретић (1939), обновитељ србске историјске школе, “тај феномен издаје сопственог народа, какву је србском народу приредио један део његових водећих интелектуалаца, не познаје ниједан други народ ни у Европи ни у осталом свету. Тај се феномен мора прецизно изучити и објаснити… Јасно се види да се ради о једној великој антисрбској завери, која се спроводи већ неколико векова. У центру те завере профилише се Ватикан, а његове главне полуге међу Србима били су католици: Константин Јиречек, Игњат Барић, Ћиро Трухелка, Александар Стипчевић, Божидар Ферјанчић, Петар Скок, и други. Ништа мање нису били опасни њихови србски и православни ученици и послушници, као што су: Стојан Новаковић, Светозар Марковић, Иларион Руварац, Љубомир Ковачевић, Станоје Станојевић, Јован Цвијић, Владимир Ћоровић, Јевто Дедијер, и други. Или наши савременици, као што су: Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Павле Ивић, Драгослав Срејовић, Василије Крестић, Никола Тасић, Радивоје Радић, и слични.
Сви они, такозвани нордисти, присталице нордијске историјске школе, односно германске историјске школе којом се диригује из Ватикана, својим већим или мањим доприносом, директно су одговорни за већину садашњих србских државних, националних и културних проблема”.
Откуд посртање. Догађај који је одлучујуће утицао на “мисаони” и делатни однос “интелектуалне елите” у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању, био је Берлински конгрес 1878. године. Тада, да би Србији била призната (удељена) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се Срби одрекну своје националне историје и прихвате “научна” правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада “увођени у ред” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том “новом таласу трезвености и политике реализма” морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; њихови предводници и најзначајнији заточници те нове “научне” логике били су Стојан Новаковић (1842-1915) и Иларион Руварац (1832-1905).
По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са све новијим “критичким” причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности. Ту исту логику, и у нашем времену, сада још жешће, “препоручују” исти ти србски непријатељи, а интелектуалци потекли из србског народа здушно се труде да је наметну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто путем најразличитијих “теоријских” притисака на подсвест србских људи, нарочито путем средстава масовног општења.
Стојан Новаковић. У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по рецептури нордијске школе), коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић, на крштењу Константин, написао је студију под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, објављен је већ 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње Српске академије наука и уметности.
Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском изреком тимео хоминем униус либри, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена.
Иларион Руварац. Под непосредним утицајем беч-ко-берлинске школе у историјској науци која није одударала од германских интереса западне социјалне демократије у односу на србски народ, био је и Јован Руварац, у монаштву наречени Иларион, од 1874. године архимандрит манастира Гргетега.
Већ пре замонашења (1861), он је у новосадској Седмици, књижевном додатку Србском дневнику, објавио један научни рад (1856) под насловом Преглед домаћих извора старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај спис, хрватска Енциклопедија Југославије, у ауторском тексту Ђорђа Сп. Радојичића (1905-1970), историчара и историчара књижевности, за њега ће рећи да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, а посебно ће бити похваљен због тога што је “нарочито био жесток у нападима на Пантелију Срећковића (1834-1903), професора српске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије (наука). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава”.
Љубомир Ковачевић (1848-1918), једно време и главни секретар Србске краљевске академије, крајем Првог светског рата саветује војводи Живојину Мишићу (1855-1921) да србску границу према Хрватима повуче на србску штету, читавих сто педесет километара “у позадину”, према истоку, железничком пругом од Осека до Шамца.
Наиме, кад је у Загреб требало да отпутује потпуковник Душан Симовић (1882-1962), онај кога знамо из 27. марта, као изасланик србске Врховне команде код тамошњег Народног вијећа, војвода Мишић, иначе Ковачевићев земљак, уз формалности везане за уручење акредитивног писма за Народно вијеће, изрекао је још неколико пригодних речи о тренутним војним и политичким приликама:
“У име команданта Савезничке источне војске, генерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о примирју с Мађарском с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд (7. новембра – ИП). Демаркациона линија ићи ће и то: на истоку линијом Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад; на северу линијом реке Мориш до Сегедина-изнад (северно од) Суботице-Баја-Печуј-Барч; на западу реком Дравом до Осека-жељезничком пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке”.
На Симовићево питање зашто између Драве и Саве, са циљем да се скрати фронт, није узета линија Барч- -река Илова-Јасеновац, Војвода је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију (ону од Осека до Шамца – ИП), тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не”.
У складу са добијеним инструкцијама, Симовић је при предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, формулисао став србских војних и политичких кругова према уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца имајући у виду, пре свега, да је Србија у рату дала милион и по жртава за ослобођење своје србске браће изван Краљевине, због чега плодове своје војничке победе она не може препустити непријатељу, нити може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би тај живаљ узела у свој састав: “По праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском” – рекао је Симовић – “Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осек-Ђаково-Шамац) као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.
Србску западну границу о којој је говорио војвода Живојин Мишић, исту ону коју је у загребачком Народном вијећу “исцртао” потпуковник Душан Симовић, успоставио је, дакле, академик Љубомир Ковачевић који, према тумачењу његових биографа “југословенске” школе, “као историчар стоји поред Илариона Руварца на челу борбе против традиционалних схватања и романтичног патриотизма у српској историјској науци”.
Управо дати пример потврђује да србски војници и политичари нису увек били превише самоуверени, самосвесни и сујетни, како се обично мисли, већ да су се при доношењу значајних одлука ослањали на људе од високог научног угледа. Нажалост, и ван сваке сумње, исто се тако потврђује да водећи србски интелектуалци, људи од замишљеног “високог научног угледа”, у судбинским тренуцима тешко препознају националне интересе сопственог народа.
Јован Цвијић (1865-1927), географ и антропогеограф, тврди да су културне елементе патријархалне цивилизације динарски Срби преузели “од старих Илира, Трачана, Келта”, али он то чини пажљиво избегавајући историјску истину да су Илири и Трачани стара србска племена, а Келти “само” војнички ред у србском народу.
Томе следи и потпуно произвољан и крајње бесмислен закључак да је исти тај србски народ имао и једну не баш цивилизацијску “навику за исељавање”. Било му је то потребно да би неуком србском свету подметнуо и образложио основни став нордијске школе о наводној “великој сеоби народа” која обухвата целокупно становништво једне велике области и иза које у тој области не остане ни живе душе, чиме се пружа прилика неком другом народу, или племену, да се, ко зна због чега, насели у тако испражњен простор. После тога, он ће још произвољније закључити како се “у неком крају” развија “склоност или хук за исељавање”, нарочито тамо где су већ дуго деловали историјски, психолошки или економски разлози “у том смислу”. Каже тако, пошто још није био рођен кад је искована србска народна мудрост да – “ко се сели, тај се не весели”.
Иначе, Цвијић се не бави премного Илирима, али заслужује да се овде забележе нека његова запажања. Примера ради, као траг римске управе у данашњим србским крајевима он види велик број латинских речи у србском језику, нарочито због тога што је “вероватно… полулатинизовано становништво, претапајући се доцније у Србо-Хрвате, утицало, поред осталог, на њихове физичке и психичке особине, нарочито латинизовани Илири на динарске Србе”. Писао је тако јер је пропустио да прочита шта је Павле Соларић (1779- -1821), србски лингвиста, географ, археолог (са тим својим знањима и историчар!), у књизи “Римљани словенствовавши” (на савременом србском: Римљани словенских обележја, Нови Сад 2018, у издању потписника ових редака), Будим/Угарска 1818, писао о утицајима које је на римске досељенике, будуће Римљане, имала затечена србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери. Онако како је то, у књизи Меине Ансицхт дер Гесцхицхте, Мој поглед на историју, још 1814. године објаснио Немац Петер Франц Јозеф Милер: “Од изворног (србског) језика створен је други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију”, али никада као народни језик.
Досељени Словени, односно Срби, који су се ширили “по Полуострву поглавито лаганом и готово неприметном инфилтрацијом или најездом, асимилујући и потискујући аутохтоно становништво, то јест многобројна трачка племена на истоку, илирска, а јамачно и заостала келтска у западном и централном делу Полуострва”, продрли су чак до Пелопонеза, а преплавили су такође и “знатан део данашње Арбаније”. По Цвијићевом тумачењу, Словени из “готово неприметне најезде” прилагођавали су се новим земљописним условима тако што су “асимиловали аутохтона племена као: Илире на Западу, трачка племена на Истоку, македонска у центру”, не објашњавајући помоћу којих трикова су малобројни и неприметни досељеници успели да се прилагоде и асимилују многобројне староседеоце; ни у примисли му није да успостави било какво сродство међу њима, чак ни онда кад изричито констатује да је у долинама Рашке, Ибра, Таре, Пиве и Лима “становао један део Срба, који је био асимиловао највише романизованих Илира и можда Келта”. То на једној страни, а на другој, Цвијић и не примећује да његови закључци подразумевају да Илири, Трачани и Келти нису били “нестали” кад су се Срби, у 6. веку, појавили у крајеима јужно од Дунава и Саве; сасвим супротно виЦантологу Радивоју Радићу (1954) који је Илире “нестао” током 3. века. И, даље, ако су ти неприметни досељеници тако лако успели да асимилују аутохтоне Илире на Западу, те ако су преплавили знатан део данашње Арбаније, мора се поставити питање да ли је ишта Илира преостало како би се, у нашем времену, на њиховом наводном постојању, исконструисала теорија о илирском пореклу будућих Арбанаса. Нажалост, у томе послу помагао је и Цвијић који је Тројанске планине на северу данашње Арбаније “озваничио” под именом Проклетије, небулозном тврдњом (будаластом, такорећи) да је “познато да су Арбанаси потомци старих Илира, донекле поромањени за време римске владавине, затим измешани са Словенима, нарочито у току Средњега Века”.
У међувремену, кад су се већ Срби одрекли својих илирских корена, на илирску подлогу, добрим делом и уз благослов разних србских иларионовића, накалемили су се Арбанаси, а на илирску прошлост и културу почели су да се наслањају и Хрвати (бивши Срби, у међувремену поримљени) и Словенци.
Станоје Станојевић (1874-1937). Да је заиста тако, доказ се може наћи и у још увек некорисном признању (које, по прилици, званични историчари у Србији још увек нису успели да прочитају) историчара и енциклопедисте Станоја Станојевића, објављеном уз појаву прве свеске Архива за арбанаску старину у Београду (1923), да “док смо ми били мали и слаби и политички и културно, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари”. Додао је томе и да “временом смо ми успели да своје науке узмемо сами у своје руке”, али је прећутао да се узимањем “своје науке у своје руке” сачувао не само њен несрбски већ и антисрбски дух.
Бошко Петровић (1915-2001). Међу обичним светом, али и међу ретким припадницима историјске науке у србском народу, рађало се и постепено сазревало уверење да се у “критичком” тумачењу србске историје налази и понешто фелерично и, стога, штетно. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Сремској Митровици, није случајно организован један велики научни скуп посвећен браћи Руварац: Илариону, Димитрију (1841-1931), историчару, и Кости (1837-1964), књижевнику, нарочито оном првом, Илариону, кога је филолог Ватрослав Јагић (1838-1923) назвао “врховним поглавицом српске историографије 19. вијека”. А тамо, могли су се о њему чути и неки врло критички тонови.
Могло се неком учинити да би то био и почетак неког општег покрета против Илариона и његових наводно критичких а стварно штетних и антисрбских ставова. Томе “неком” више је одговарало да се ништа не мења у већ успостављеном односу критичких и других снага. И тај “неко” најпре се видео у Матици српској, тој старој, бар по дефиницији: националној институцији створеној да брине о србским пословима од Пеште до Црне Горе, а у свом такозваном националном деловању заустављеној већ на првом пешачком прелазу у Улици Маице српске у Новом Саду, пред сопственим седиштем. Одмах се, нимало случајно, огласио председник Матице српске Бошко Петровић, али не отвореном одбраном Иларионових ставова, већ једним својим литерарним делом, причом Тага мних Иларион.
У свом белетристичком виђењу Иларионовог наводно критичког историописања, Бошко Петровић у међувремену именован за доживотног почасног председника Матице српске, надмоћно сугерише очекиваном читатељству своје мисаоне прозе:
“Архимандрит Руварац ради своје минуциозно (а шта код њега није минуциозно, из прекопавања, проверавања сачињено, из ноћи, шетњи, ћутања?) и, упркос неодгонетљивим временским хијатусима (празнинама – ИП) компактно и оштро историјско саопштење… И богзна по који пут опет, не одолева да, критички разматрајући и заједљиво комбинујући, у оно што се казује, помиње или тврди, а што је стварно било ко зна како и кад, не уплете и себе сама… Сваки час разрачунава се са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства… Расправља се са маџарским и немачким ауторима, латинским и папским булама, Србима преписивачима (по правилу нехатним и нетачним) старих записа…
А резултат шта је? Најчешће, само какав ситан, го, сумњив, пушљив податак из далеког времена. Само један каменчић који ваља додати другом, а друкчијем и незгодном. Каменчићи, шљунчићи, пиљци у празнинама између векова – а колико ли их је!”
Пишући тако, Бошко Петровић одриче било какву стварну потребу да се расправља са маџарским и немачким ауторима, списима на латинском језику и папским булама јер је све то, ваљда, тачно и неспорно. Вреди само расправљати са “нехатним и нетачним” Србима, али чему и то ако ће се ишчепркати само некакав “пушљив” (а можда: пишљив) податак. Бошко Петровић сматра Иларионов рад “минуциозним”, што ће рећи: подробним, исцрпним, тачним, савесним, бриж-љивим, иако ће његов академијски и матички садруг (и наследник на председничком месту) Чедомир Попов (1936-2012), и универзитетски професор приде, уз местимичне похвале за “велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге” Руварчеве, све то назвати “неуредношћу брзописца и аљкавог радника”.
Ако већ није био вољан да расправља са “нехатним и нетачним” Србима, разумљиво је што су се марта 1991. године србске (не)прилике налазиле изван његовог видокруга. Ти дани биће у историји србског вишестраначја забележени као време у коме су предводници парламентарне мањине покушали да на власт дођу “на улици”, мање политичким а више популистичким пучом. У страху да би такви страначки сукоби у Србији могли користити искључиво управо пробуђеном експанзионизму хрватског усташтва, Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема “имајући на уму све аспекте трагичног положаја српског народа на свим његовим историјским просторима”, у ноћи између 6. и 7. марта затражило је од руководстава свих србских политичких странака и њихових присталица, свих србских духовних, културних и научних институција, свих Срба и свих њиних умних представника, ма где живели, “ да нађу један заједнички минимум српских националних интереса око којег би се све српске странке и сви српски људи могли објединити… Ако се то не учини сада, одмах, питање је да ли ће за то више икада бити прилике. Српска матица једина је и последња нада свим Србима који… имају несрећу да живе изван њених злосрећних административних граница”.
Како се прилике у Србији нису смиривале, Српско национално вијеће предложило је 12. марта да се оснује Савет националног спаса, форум умних и мудрих Срба, људи од угледа, посленика чије дело служи на част србској култури и цивилизацији. Задатак Савета био би да изнађе онај већ помињани заједнички минимум србских националних интереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли окупити, да делује изванстраначки, да његовом челу стоји Патријарх Србски, те да се његови чланови први пут окупе у Матици српској.
Наредног дана, у Матици српској, овај предлог је, са додатном сугестијом да се замишљена институција назове “Савет националне слоге”, у присуству двојице потпредседника и секретара, уручен њеном председнику Бошку Петровићу.
У складу са непријатном истином да се у нашем времену афирмисала искључиво у области науке и културе потпуно занемарујући своју националну компоненту (какав председник, таква и институција), Матица српска била је максимално неефикасна. Предлог Српског националног вијећа стављен је на дневни ред Управног одбора Матичиног тек 22. априла, да би који дан касније (а можда и у међувремену, ко зна којим и чијим каналима), предлог доспео до онда највеће опозиционе политичке групације познате као Српски покрет обнове и тако био обезвређен; само десет дана касније, Србима са западне стране наметнут је рат.
Славко Гавриловић, историчар, академик (на странама 58-60 писало се о његовој неспремности да србски говори), одбио је да се средином 1990. године упушта у причу о Барањи јер се више бавио Славонијом и Сремом, а и питање је “врло осетљиво”.
Симо Ћирковић (1929-2009), једно време “главни и одговорни” историчар у Академији наука, наводно Србској, углавном окренут темама из србског средњег века, у хрватској Енциклопедији Југославије написаће да Пантелија Срећковић, богослов из Београда и Кијева, професор опште историје на београдском Лицеју и националне историје на Великој школи, “није имао методског образовања ни потребног знања, а рад на историји мешао је са националном пропагандом”. Па кад је томе још додао да Срећковићеви радови “одају некритичност и непознавање основних начела историјског метода, због чега је постао мета жестоких напада историчара критичког правца Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и других”, онда постаје јасно због чега “критичка историјска наука” заступа гледишта супротна националним интересима.
На већ поменутом сремскомитровачком скупу о Руварцима, и Ћирковић је говорио о Илариону, али сасвим уздржано. Не знајући “шта се иза брда ваља” јер су покровитељи тога скупа била два републичка министарства: за науку и технологију и за културу, а један од организатора Покрајински секретаријат за културу, образовање и науку, он ће са своје академијске висине саопштити да “посматрајући Руварца… и (његове) вршњаке из веће даљине, можемо њихове заслуге објективно оценити и видети у њима вредне претходнике којима и данас много дугујемо”. Тешко је разабрати шта се под тим “вреднилом” подразумевало, али се из Ћирковићевих медитација о стварном доприносу тих претходника србској историографији једино запажа велика недоумица да ли се ту ради о дилетантима као љубитељима (историје) или о дилетантима као извору “нестручног, слабог и неуспешног рада”. Према тој подели, Руварац би могао бити дилетант-љубитељ јер није био “припремљен за позив историчара на начин уобичајен тада у европским земљама”. Такође, Руварцу се као олакшавајућа околност може узети и чињеница да је друга половина 19. века “дилетантски период у развоју српске историографије”, будући да тада “српску историографију не унапређују личности које су студирале историју”.
Наслањајући се на своје уверење да је било услова “да се у другој половини 19. века у историјској дисциплини разликују стручњаци и нестручњаци, али није било у Србији центра или високошколске институције у којој би се формирали стручњаци за српску историју”, Ћирковић ће констатовати да су ови дилетанти-љубитељи, међу њима и Иларион Руварац, “померали границе познатог”, тако што су, “као нека врста самоука, накалемљивали оно што су усвојили од европске историографије”.
Кад Ћирковић томе академички допише “да су ови људи без специфичне спреме историчара усвајали начела, методе, поступке, облике излагања, који су сматрани за уобичајене и нормалне у њима савременој историјској науци”, нама само преостаје да закључимо како су дилетанти-љубитељи, међу њима и Иларион Руварац, одједном прерасли у дилетанте-штеточине, оне који су својим “нестручним, слабим и неуспешним радом” прихватили “достигнућа” германске школе, на србску националну духовност накалемили такозвани критички приступ историографији и тако сасвим потисли не само врло живу србску народну традицију и достигнућа изворне србске школе, већ и све оно што се о дубокој србској прошлости могло прочитати у старим списима многих обавештених странаца, које наши “великани” нису стигли да прочитају.
Сам Ћирковић као да још увек није био сигуран у коју групу дилетаната треба сврстати Илариона Руварца, али уздржаност којом је наступио на скупу о Руварцима у Сремској Митровици указује на страх од скорог а неумитног открића да су бројни “велики” историчари 20. века у Србији школовани на достигнућима оне друге групе “дилетаната”. И они, дакле, које ми познајемо и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да “открију”, потрудиће се да кривицу за сопствене заблуде пребаце “на неке друге”.
Све то у складу са “законоправилом” владајуће историографије у Србији, која ни за црту не одступа од онога што су, својевремено, њени водећи представници научили у Немачкој и Аустрији, од научника чија је основна идеја била усмерена на ширење германске културе на србски етнички простор. Они који су у Србији “бринули” о науци, беспоговорно су прихватили такву германску (нордијску, бечко-берлинску) логику, а пред историјском истином, ако им се није допадала, а није, поставили су сопствени зид ћутања.
А кад је Симо Ћирковић сазнао да се Павле Станојевић (1946), историчар уметности, тада директор Архива Војводине у Новом Саду и члан двају одбора у “његовој”, Симовој, Академији, дрзнуо да 1998. године објави Шафарикову књигу О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком (пошто је претходно пронашао новац и преводиоце са немачког), “осмислио” је једну заиста детињасту претњу: “Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју?!”
Павле Станојевић био је у томе “колатерална штета” јер је одмах искључен из оних Ћирковићевих одбора, али зато и даље остаје нејасно да ли су академички историчари (рођени и стасали у крилу србског народа) способни да провере нека своја знања о србској повеници, да их подвргну преиспитивању и признају сопствено (не)знање и сопствене научничке заблуде.
Своје расположење према стварној србској прошлости и србској историографији показао је Симо Ћирковић и у време док се, у његовој редакцији (заједно са Радем Михаљчићем – 1947), припремала Енциклопедији српске историографије, тиме што се потрудио да у њу не буде уврштен неки од савремених србских историчара који пише и говори србски. Ипак, некако се “провукао” Јован Пејин (1944), историчар, једно време директор Архива Србије, али само благодарећи чињеници што је његов животопис, поред још четрдесет три, написао Милорад Радевић (1935-2011), сарадник у Историјском институту Академије наука; кад је Ћирковић хтео да Пејина избаци, Радевић је затражио да му се врате сви прилози. Како је рок за предају рукописа у штампу био на измаку, и није било времена да се нађе ваљана замена за оно што би било враћено, Ћирковић је био принуђен да прихвати Радевићеву “уцену”.
По истим тим мерилима, није се у Енциклопедији нашао ни састављач овога прилога, иако је до тада имао објављених подоста краћих текстова и шест књига (Присаједињење Срема Србији 1918; Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема; Славонија, Барања и Западни Срем – Од Вијећа до Републике; Војводина Српска 1918; Српска Земља – Прилози за одговор на српско питање; Верници Отаџбине – Српски добровољци из прекоморских земаља 1912-1918), а у њу су уврштавани ликови са пет или шест ситних “часопишућих” радова.
И, кад је већ тако, остаје нејасно да ли је Павле Шафарик (1795-1861), Словак, филолог и историчар, неколико година и дирктор новосадске гимназије, у истој тој Енциклопедији (којој се може прикачити свакакво обележје, али не и србско), добио прелазну оцену. Јер, тамо је записано да “Шафариков труд, посебно на издавању извора има огроман значај за развитак српске критичке историографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет усадило у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с муком искорењене”. Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, увели у србску науку “бројне романтичарске заблуде”, због чега је Шафариков историографски рад био је по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Шафарик написао о словенској (и србској) старини није ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни стизало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети оно што је о дубокој србској старини (и илирској, и трачкој, и иној) било итекако познато бројним страним ауторима од ауторитета; због чега је, дакле, Ђуро Даничић (1825-1882), филолог, могао рећи да је Шафарик “знао о Словенима све што се у његово време могло знати, – могло знати трудом, према ком је сваки труд ништа… и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књига. Он је свакоме народу словенском показао шта је, – шта је историјом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао све то ни примити… Па ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љубави таквог човека”.
Лазар Ракић (1929-1992), историчар, пише да је Германа Анђелића (1822-1888), владику бачког (студирао права и философију, положио адвокатски испит, једно време директор новосадске гимназије), “супротно вољи већине посланика у Народно-црквеном сабору, који је два пута изабрао друге кандидате, цар Фрања Јосиф… као поверљивог човека наименовао 1881. за митрополита карловачког и патријарха српског. Због тога је (Герман)… имао врло тешких часова у животу… Владало је велико незадовољство према њему, и због начина на који је постао патријарх, а поготово због његовог опортунизма у односу на двор и пештанску владу, која је спроводила политику денационализације народности у Угарској. Замерано му је и што је упорно настојао да у народно-црквеној аутономији ојача положај конзервативно-клерикалних елемената, а сузбије утицај световне опозиције која се борила за проширење и демократизацију аутономије… На сабору 1885. отворено му је речено да није ‘патријарх српски’ него владин ‘комесар у мантији’, а у адреси владару негодовано је што није изабран него наметнут за патријарха. Изузев епископата и малобројних конзервативно-клерикалних елемената, чију је подршку имао, у широј јавности владало је уверење да ‘намет-патријарх’ води политику у складу с интересима владајућих кругова Хабзбуршке монархије, а на штету свог народа и његове иначе скучене аутономије. Због овакве политике, он и Светозар Милетић (1826-1901), раније пријатељи, постали су ‘најжешћи противници’, а Милетића су у томе следили многи припадници његове странке, посебно Михаило Полит-Десанчић (1833-1920)”.
Бескрајно претерујући и потпуно непромишљено (зарад дневнополитичког странчарења), Полит је устврдио да је “велики грех Анђелићев лежао у томе што је он, борећи се за своје црквено становиште, позвао у помоћ државну власт (угарску и аустријску – ИП) против свога народа, те се помоћу те власти довинуо до патријаршеског престола – што је и каноничан грех, а највећи према сопственом народу”. Написао је то, иако владика Герман, као митрополијски администратор, није могао имати било каквог утицаја на бечког ћесара Фрању да одбије предложене наследнике а именује њега, Германа.
Ни Ракић ни Полит нису рекли да је Светозар Милетић у свему томе наступао као непомирљив противник “клерикализма”, што укључује и тежњу да се србским црквено-народним саборима одузме црквени карактер и да се отклони утицај Србске цркве на народне послове. И није речено да је такав однос његов и његових следбеника према Србској цркви олакшао настојања угарских државних, политичких и верских институција да сузбију србску аутономију, утолико пре што је Милетићева идеологија била усмерена “ка ширим, општејугословенским хоризонтима и демократским, републиканским и федералистичким концепцијама”; што је био “нарочито запажен у одбрани хрватске самосталности према Мађарима” и што је његова “славна изрека Троједна краљевина (Хрватска, Славонија и Далмација) наша је нада” значила да је будућност Војводине Србске видео под хрватским патронатом; што је био незадовољан захтевом да “само Срби имају права бирати војводу (и што је) тражио пуну уставну слободу за све националности у Војводини”; што је непуна три месеца од објављивања царске одлуке о укидању Војводства Србије и Тамишког Баната, на Благовештенском сабору (1861), “први пут дошло до отвореног сукоба између православног клерикализма и српске грађанске демократије”, и што се баш на таквим несрбским основама “зачела идеја о постављању југословенског националног питања на нову основу”.
Узме ли се у обзир и отпор србске политичке и интелектуалне елите у Угарској према патријарху Герману (врло заинтересоване за преузимање одлучујуће улоге на србским народно-црквеним саборима), и делање Германово на развоју србског школства и јачању социјалне сигурности србског народа у Карловачкој митрополији, кључна оптужба да је он “из руку државних власти против воље народа примио именовање за патријарха” казује и у којој се мери, сопственом зловољом, иста та србска интелектуална и политичка елита удаљавала од сопствених народносних корена. Владика Сава Вуковић (1930-2001), дописни члан Академије наука из Београда, у књизи Српски јерарси пише да је патријарх Герман имао непријатељско држање према архимандриту Илариону Руварцу кога је из Сремских Карловаца прогнао у манастир Гргетег, али није уочио да и тај податак сведочи да је Герман на време схватио куд води штеточински рад Иларионов у тумачењу старе српске историје, рад од кога србски народ и данас трпи стравичне последице.
Никша Стипчевић (1929-2011), рођен у Спљету, “српски историчар књижевности”, професор Филозофског факултета у Београду (у два наврата и његов декан), за београдску Политику (број 31040, 25. март 2000) говорећи о књизи Василија Крестића Знаменити Срби о Хрватима, “безазлено” ће признати да, “кад се баци поглед на многа мишљења у прошлости – остајемо запањени у којој мери су се следили ставови политички наивних, као што су Јован Скерлић, Јован Јовановић Змај и Слободан Јовановић, а занемаривали политички зрели и видовити, безмало пророци, као Димитрије Руварац и Јован Дучић. Кад прочитамо Крестићев оглед посвећен Змају бивамо запрепашћени Змајевом политичком наивношћу. Змај је био наиван и необавештен, што је понајвећма долазило до израза баш у односу на хрватску политику. Јасно је, међутим, показано у којој је мери Дучић био видовит”.
Макар колико академик Стипчевић инсистирао на Змајевој наивности (који је, као песник, имао “право” на идеализам), он не успева да одбрани себе као представника књижевноисторијске науке. Уместо да расположиве чињенице о одређеној појави критички одмери и препоручи за народно памћење, за историју, Стипчевић је “запањен” и “запрепашћен”. Као, он је до сада био необавештен, што му, ваљда, даје за право да своју стварну незаинтересованост за србску судбину оправдава својим “изненадним” сазнањима: “Крестићева књига је лековита и отрежњујућа, она ме је убедила да је идеја југословенства послужила за инкубацију малих нација, а мали је број интелектуалаца који су то прозрели”. Када, и на чију штету?
Драгослав Срејовић (1931-1996). Све док се у такозваној србској науци буду одбацивала сва давна сазнања о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава. Дешаваће се да хрватски “знанственици” (друге да овде не помињемо!) присвајају за Хрвате све оно што припада Србима: и језик, и порекло, и станишта, и становништво, и друштвене односе. Примера ради, кад је Радивоје Пешић (1931-1993) на самом почетку деведесетих година 20. века у једној телевизијској емисији из београдског студија саопштио да се србска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ наредне вечери, у телевизијском дневнику исте те куће, археолог Драгослав Срејовић прогласио је све то “најобичнијом бесмислицом”. Али, зато, свега три-четири дана касније, београдска Политика пренела је из Загреба вест којом се наговештава да ће хрватски знанственици померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хрватска “знанствена” логика била је једноставна: пошто Срби одбацују винчанску културу којој је блиска сродница она из Вучедола, откривена у границама садашње Хрватске, нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”; по истој логици по којој је, својевремено, хрватски лингвист Далибор Брозовић (1927-2009), Број Два у Хрватској демократској заједници, рекао да, уколико би се Срби одрекли ћирилице, Хрвати би је без икаквог премишљања прихватили као своје писмо.
Макар је до тада називали “ђавољим изумом”.
Василије Крестић (1932), историчар, академик, средином 1990. године захвалио се на понуди да пише о Барањи истичући да, и иначе врло ангажован “у трагању за истином о српском народу”, не би желео да свој “научни дигнитет” крњи публицистичким иступима за “дневно-политичке потребе”.
Што се тиче “трагања за истином о српском народу” (без Барање као “дневно-политичке потребе”), тај део посла најбоље је представио приступном беседом у Академији наука (маја 1992), тематски прилично уском: тицала се, углавном, спорова “до којих је долазило између Срба и Хрвата у различитим временским раздобљима” и, нарочито, Срба који су се почетком деведесетих година 20. века затекли у Хрватској.
У вези с оним првим, он је рекао да “спорови до којих је долазило у време масовног насељавања Срба на подручју Лике, Кордуна, Баније и Славоније током 16. и 17. века не могу се третирати као спорови Срба и Хрвата. До неспоразума и спорова тада је долазило између новодосељеног, православног становништва и хрватских феудалаца, духовних и световних, који су бии власници земље насељене Србима. То су били спорови Срба с једне и владајућег слоја друштва Хрватске и Славоније с друге стране, а не између једног и другог народа”, што значи да су само, и једино, “спорни” били Срби, док су Хрвати били “правци”.
Што се тиче другога, за ову прилику устврдио је да су “хрватски политичари и хрватске политичке странке признавали физичко постојање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, али су одбијали да признају њихову политичку индивидуалност, њихову конститутивност, па су их третирали као православне Хрвате, са намером да их асимилују. Кад год су и где су могли, поништавали су њихово српско име, не само кад су означавали њихову нацију и њихов језик, већ и онда када су означавали њихове установе, посебно Српску православну цркву. Због тога службени језик није означаван као хрватско-српски, хрватски или српски, већ као наш језик, народни језик, хрватски, а у једном тренутку и југославенски. Придев српски се стално избегавао, а службени назив Српске православне цркве је био Грчко-источна, Грчко-несједињена или Хрватска православна црква. Прошлост у свему наликује садашњости”.
Но, оно што посебно привлачи пажњу у Крестићевим академијским размишљањима, јесте јасно изражен став да Срби и Хрвати “нису досад међусобно ратовали, премда су у протеклим ратовима били на супротним странама”; у том се кругу не налазе ни Јасеновац, ни стотине других стратишта и безданих јама из Другог светског рата јер то, ваљда, није био производ хрватског ратовања против Срба “са супротне стране”. Отуд, могло би се очекивати да би крв проливена током 1991. и 1992. године, без обзира на исход тог крвопролића, могла зауставити насилну и вешто осмишљавану хрватизацију Срба. “Ако су пропали маријатерезијански и јозефинистички планови о стварању велике Немачке, ако су пропала мађарска настојања о стварању велике сентиштванске државе од Карпата до Јадрана, још је извесније да не могу бити остварени циљеви о асимиловању и уништавању Срба од Дрине до Јадрана, где би се протезала велика, етнички чиста и верски католичка, јединствена Хрватска”.
Несумњиво, Крестићева академска беседа била је заснована на жељи да њена садржина не буде “ратнич-ки” наглашена, већ да сваки њен површни читалац (или слушалац у Академији, а већина је, сасвим сигурно, била таква) стекне утисак о несумњивој објективности беседниковој, макар по принципу који је деценијама важио у брозовским “међунационалним односима братства и јединства”: нису у спору били Срби као народ и Хрвати као народ; од хрватских циљева да се “униште и асимилују Срби од Дрине до Јадрана” неће бити ништа, нарочито због тога што су Хрвати у првим двема Југославијама, мада су били “свесни да је Србима стало до Југославије, да би у њој били на окупу”, настојали да тој заједници “што мање допринесу, а из ње што више да однесу”; и тако даље…
Уз Барању коју је својом историчарском логиком претворио у “дневно-политичку потребу”, Крестић је, у једном заиста тешком тренутку за србски народ, и Западни Срем “произвео” у исту такву “потрепштину”. Била је то “научна” подлога за коначни одговор Државе Србије на упорно залагање састављача овога рада, на разним странама, и у политичким и у војним круговима, током друге половине 1991. године да се Срби и Хрвати разграниче линијом која би србској страни оставила најмање Осек Доњи Град, прошла поред Чепина и неколико километара источно од Ђакова, и која би избила на Саву нешто западније од Шамца, код села Јаруге, тако да би хрватској страни остали друм и железничка пруга Копаница-Ђаково-Осек; постојала је нада да би се оваквом границом, дугом свега седамдесетак километара (уместо постојеће можда и три пута дуже) створили услови за квалитетно саобраћајно повезивање Барање и Западног Срема са србском Босном и Херцеговином и Крајином, Осек би задржао све комуникације са Хрватском а, сигурно је, не би био угрожен ни државни интерес Републике Србије. Дуго се на србској страни није о томе полемисало – нити је било опонирања, нити подршке, нити било каквог питања зашто баш таква граница а не друкчија.
Ипак, 2. септембра 1991. године, ондашњи потпредседник Народне скупштине Републике Србије Павић Обрадовић (1953-2007), иначе доцент на Универзитету у Нишу, изјавио је на двема “својим” трибинама, у Оџацима и у Раткову, да “није реално да Осијек и Винковци буду српски”. Некако истовремено, почео је да у оптицај улази и израз “Источна Славонија”. Најпре је било нејасно на који се део србске области овај израз односи јер то је био период у коме се и Вуковар налазио у Барањи, Барања у Славонији, а Западни Срем био је спорнији и од саме Троје или Атлантиде. Нарочито београдски телевизијски програм није био у стању да овлада тим разликама. Министарство информисања Славоније, Барање и Западног Срема покушало је у неколико наврата да “исправи криву Дрину”, али без успеха: југословенска војна географија заступала је линију “братства и јединства”, а она се у свему поклапала са брозовском (и хрватском) терминологијом: Славонијом између Илове, Саве, Драве и Дунава, све тамо до Земуна, односно без Срема, чије је значење истоветно са значење појма “Србија”. Због тога није ни чудо што се у Западном Срему ратовало по принципу “корак напред, два корака назад”, што је истовремено беспрекорно функционисао винковачко-вуковарски коридор, што је највише србских бораца и цивила изгинуло у безбројним примирјима.
Обрадовићеве речи могле су се тумачити и као песничка фигура, али оне су себи прибавиле “научну подлогу” када их је 8. децембра 1991. године, у емисији “Недељом у десет” Радио Београда, потврдио академик Василије Крестић. Најпре, Крестић је оценио да у основи свих новијих србско-хрватских сукоба лежи чињеница да све политичке струје у Хрватској позивајући се на такозвано хрватско државно-историјско право, имају јасно дефинисан циљ – да се створи чиста национална и верски јединствена држава; из такве политике непризнавања србске индивидуалности проистиче и рат између Срба и Хрвата. Према Крестићевом схватању, иако признаје да то није нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само дефинитивним разграничењем ових двају народа: раздвајање најпре следује Западном Срему, са вуковарском и илочком општином, као и Барањи. Док око Книнске Крајине нема много дилема, са Славонијом биће много теже јер она ни по ком основу не може цела припасти Србима. Посебан проблем су Пакрац, Дарувар, Псуњ, где има много Срба. “Освајати” целу Славонију и Осек потпуно је бесмислено, јер та територија не припада Србима.
Наравно, та Крестићева научничка аргументација поразно је деловала не само на србске прилике у Западном Срему, већ и на доцнија дешавање јужно од Саве, према Тузли, утолико пре што се он у Републици Србији (код њеног председника Слободана Милошевића) повремено појављивао и као саветодавац (главни саветник био је Добрица Ћосић, 1921-1914) и што до његове изјаве није дошло нимало случајно; она је “покрила” и договор од 2. или, вероватније, 9. децембра у Председништву Југославије о линији коју ће до доласка мировних снага Уједињених нација бранити Југословенска народна армија.
Може се чинити чудним академичко схватање да су србска Барања и србски Западни Срем тада била “дневно-политичка потреба”, али је Василије Крестић четврт века касније, у разговору (на путу од Београда ка Новом Саду) са Милорадом Бухом (1957), онда председником Владе (сада председником Скупштине) Републике Српске Крајине у прогонству, неколико минута пошто је накратко прелистао две књиге Слободана Јарчевића (1942) о “неким” бившим Србима и рекао да то није “научно засновано”, натукнуо да је њему јасно да су Словени и пре 6. века били “овде”. Ипак, он је “написао тридесет пет књига” ослоњених на “знање” о доласку Словена на Балкан током 6. и 7. века, тако да би “пребацивање на други колосек”, односно признање да су та два поменута века лажна, представљало одрицање од претходног стваралаштва.
Чедомир Попов, историчар, академик, избегао је средином 1990. године да изложи своја знања о Барањи, пошто се том темом не бави “у виду заната”, али је зато предложио да тај послић обави његова жена Јелена (1938), такође историчар, која је нешто раније, о разним темама, а нарочито о разграничењу Хрватске и Србије, на делу према Војводини, разговарала са Милованом Ђиласом (1911-1995), оним који је предводио “југословенске” дародавце једног дела Србске Земље брозовској Хрватској. Коначно, обоје њих написало је нешто за београдски НИН, али је све то било безвредно за дуже памћење.
Није ни могло друкчије, с обзиром на Чедову академичку вишезначност. Како је то он једном приликом објаснио, “прихватањем конфедералног преуређења Југославије, што је равно њеној деоби, Срби би прихватили сопствену деобу и признали да су два века орали море, по цену мора сопствене крви. С друге стране, прихватањем јаке демократске, југословенске федерације, Хрвати би се морали, по ко зна који пут у историји, одрећи свог миленијумског мита и сна о сувереној, ‘на повијесном праву’ заснованој великој хрватској држави. Може ли се очекивати да они то учине без тешке борбе и отпора”.
Нешто касније, крајем децембра 1991. године, о границама између Срба и Хрвата говорио је француски правник и историчар Морис Диверже. Унутрашње границе у свакој федерацији саставни су део “договора супружника о заједничком животу”, сматра он, а у случају “њиховог развода о њима се мора поново постићи договор”. Доводећи то у везу са хрватским примером, Диверже се позива на Енциклопедију професора Робера Филипоа (1946) из 1985, у којој је објашњено да је Србија 1939. године према Хрватској била “територијално веома дарежљива”. Срби су тада, да би је задржали у Југославији и да би спречили комадање земље попут оног које су Немци наметнули Чехословачкој, признали Хрватској статус федералне државе. Стога, сматра Диверже, ако жели независност, Хрватска мора поново са њима да преговара. Диверже због тога оспорава Европској заједници право да наметне сецесију југословенској федерацији, будући да је Бадентерова комисија и сама закључила да Југославија постоји, чим каже “да је у фази распадања”.
Недуго затим, 19. јануара 1992. године, говорећи о истој теми мада из нешто друкчијег угла, Чедомир Попов сугерисао је својим сународницима да на неки начин сузе сопствене националне интересе и да их потом жилаво бране: “Народи кроз историју пролазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми мож-да негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје амбиције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би(смо) сачували сваког Србина у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се простирати до места на којима живи и последњи њен сународник. Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и морамо да бранимо сопствени национални интерес”.
Средином лета 1993. године, у два разговора са Чедом Поповим покушао сам да од њега добијем предговор за мој рукопис Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема; најпре је обећао, да би после седам-осам дана “отказао” јер је радио на својој књизи о грађанској Европи. При трећем сусрету, крајем јануара наредне године, предомислио се: не би могао писати предговор, требало би му више времена, написаће рецензију. Отезало се то због Чедових здравствених проблема, тако да је тек половином марта позвао телефоном и десетак минута утрошио у похвалама. “Али да не причамо телефоном, да се нађемо сутра у Матици”.
У речено време стигох у Матичино Рукописно одељење, на минут пре Чеда. Чини ми се и без поздрава, Чедо започиње са похвалама, а ја се присећам своје синошње бојазни да ово, јолдаш добро бити неће: “Написао си сјајну књигу… Књига је сјајна. Можда је мало претерано, али то је то… Тако је писао Јован Ристић, с тим што је позиција Ристићева била у ондашњој политици истакнутија. Он је био у врху српске државе, а била су му доступна и документа из дипломатских односа… Његови Спољашњи одношаји Србије ЏИЏ века тако су писани… Ти си, за разлику од њега, деловао на једном ужем подручју и многе ти ствари нису биле доступне… На другој страни, видим да си многа од приложених докумената ти креирао, чиме они још више добијају на аутентичности…” Онда ми каже да је књигу читао с изванредним занимањем, да је многе ствари први пут сазнао, да је из тог текста учио. Сагласан је, вели са деведесет девет посто закључака. Све је то доста изнијансирано. Потпуно се слаже и с оценом датом за Матицу српску “Она је гломазна, трома, не реагује како би требало”. На пример, каже он даље, оцене о Вукашину Шошкоћанину откривају једну заиста слојевиту личност. “Знам га као јуначину, хероја, а овде га видимо и са другим људским димензијама”. Па се пита, не као историчар него као човек, да ли би било згодно у овом тренутку рушити мит зарад истине…
И тако десет и по минута, можда и неку секунду више.
А онда, преко уског сточића за којим седимо, нагиње се према мени и тихо, да то неко, не дао бог, не чује, пита: “Али да ли је тренутак да се све ово објављује?” Чедо, побогу, Јелена Гускова (1949, инострани члан Академије наука у Београду) већ је у Русији објавила три књиге с тематиком из југословенских догађања и нико јој не приговара да је прерано.
Настављамо наш скоро једнострани разговор (он прича, ја слушам и убацим тек по коју реч), па Чедо устврди да ова књига, ако се сад објави, не би могла проћи незапажено. Изазвала би велике потресе. Већ несложне Србе додатно би испровоцирала да полемишу о многим догађајима или поступцима. “Примера ради, пре неки дан једном колеги, математичару (можда је и академик, нисам најбоље схватио – ИП), максимално српски оријентисаном, без твоје сагласности препричао сам неке појединости из твоје књиге… Рекао сам му да си написао сјајну књигу, али да сам у дилеми шта са њом сада. Он је то дочекао с одушевљењем: ‘Треба то одмах објавити!’… Предлажем ти да књигу даш Драгољубу (мојем старијем брату, лингвисти – ИП) на поновно читање. Он сада јесте изван политике, али има осећај за такве теме, одмерен је, било би интересантно чути и његово мишљење… Не би требало консултовати оне који су политички ангажовани, Мирослава Егерића (1934-2016, књижевни критичар и есејиста, професор Филозофског факултета у Новом Саду – ИП), на пример”.
Пошто сам му рекао да је и Јован Пејин из Архива Србије на известан начин резервисан према књизи, у страху да би могла изазвати велику и оштру полемику, додајем да сам и сам имао извесних дилема. Ипак, опредељујем се да јавности ставим на увид читаву документацију о раду Вијећа не чекајући на ону Дедијерову “временску дистанцу”. Чедо је, наравно, запазио у рукопису ту моју уводну “медитацију”. А када му рекох да сам и иначе имао намеру да књигу дам Драгољубу да је лекторише, он се чудом чуди, мислио је да је реченични склоп његова “мајсторија”. Поново изриче свој суд о “сјајној књизи”, с тим што сада свој суд допуњује оценом да “пишеш толико јасно да је то понекад превише јасно… Чита се лако, на самој је граници историје; мало недостаје па да то буде историја”. У себи се чудим овој последњој констатацији и питам себе колико ли година треба да има неко збивање да би ушло у историју, али му не противречим. Само признајем да, наравно, ја нисам имао увида у многе појаве и списе са стране, као што је то имао Јован Ристић, нисам учествовао у свим догађањима, позадина многих збивања мени је непозната. Ја сам писао о ономе што сам ја могао пратити и знати.
Онда Чедо каже да би се можда и сада књига могла објавити ако би се у наслову назначило да се ради о једној врсти мемоара. Помиње Черчила и још неке, који су о свом раду писали књиге и давали им различите наслове, али су све оне, у основи, били мемоари. Ако бих и ја тако поступио, ако бих убацио реч “успомене” или “мемоари”, много би ублажило ствар. Свакоме би се могло одговорити да неки евентуални напад на коју од констатација у књизи такође може бити субјективе природе, бар онолико колико су субјективни и мемоари, односно успомене.
Када рекох Чеду да он ипак напише текст који би могао бити рецензија а да је ја објавим као предговор, долазимо “до краја улице”: Чедо није вољан да то напише, пошто би му они који нису задовољни сопственим третманом у књизи, могли замерити што пише о догађајима које лично не познаје. “Али ако би то били мемоари, онда би рецензија једног човека који се бави књижевном критиком била права ствар”. Чедо ће, каже, разговарати са Драгољубом кад и он буде прочитао тукопис.
Пре но ћемо се растати, а већ је прошло целих двадесет три минута од нашег сусрета, Чедо примећује, као узгредно, да би се и он могао понети “чапкунски”, па рећи да се књига објави, јер му се заиста свиђа, али се боји да би ефекти били негативни. Понавља да је књига “на граници историје”, да је “текст сјајан”, и изриче још неке комплименте, али се прибојава да би књига могла изазвати и неке потресе. На томе се и растајемо.
Одох до Драга да му дам рукопис о СНВ и укратко испричам како је текао мој разговор с њим (или његов са мном). Драго је такав исход очекивао, пошто Чедо живи у страху, нарочито после преписке у београдском НИН-у са Мирком Чанадановићем (1936), некадашњим (одбаченим) челником војвођанских комуниста; “боји се он да би га неко и због ове твоје књиге могао позвати на расправу”.
Димитрије Калезић (1937), утицајни србски богослов, професор Богословског факултета у Београду, објашњавао је читаоцима Васкршњег броја Вечерњих новости (18. априла 1993) да се верски рат води због догме, чега у сукобима између православних Срба и римокатоличких Хрвата и муслимана у Босни (све бивших Срба) није било. На питање да ли је тачно то што “поједини политички лидери, као Добрица Ћосић, често говоре да се у БиХ води верски рат”, одговор му је гласио: “Лично се с тим не слажем. Верски рат се води око верских питања, а у овом случају не видим ни једно. То је грађански рат са елементима верског, јер се нападају људи зато што су другог верског убеђења. А ми знамо за верске ратове у историји – ту је главни проблем био око догматских питања. Рецимо, Тридесетогодишњи рат у Немачкој у време Лутерове реформације. Овде ни једна догма није пипнута, мада сматрам да је верски рат од свих и најтежи и најкрвавији”.
Е, сад, Димитрије, брате, сине Митре…, зар напор римокатоличких и исламских идеолога да физички, биолошки, елиминишу читаву једну популацију друкчије верске оријентације – православце, најпре Србе, а после Русе, није догматско питање?
Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црква намеће верницима као обавезно веровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најбизарније теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Србској цркви олако прелази преко неких заиста радикалних ставова догматског карактера римске цркве. Примера ради, септембра 1900, свехрватски католички конгрес прописао је као обавезу да до двехиљадите године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити католичко. Такви “верски толерантни” ставови у Србској цркви, разумљиво је, дођу као поручени Ватикану да са себе скине одговорност за подстицање ратног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему. Ватикан ће почетком децембра 1991. године на конференцији папских нунција из источних земаља одбацити тезу да је рат у Хрватској верски. Иако се ово ватиканско дистанцирање понајвише односило на могућу одговорност за подстрекавање геноцида над србским народом, Србска православна црква је тежећи к екуменизму, спремно прихватила такав став.
Момчило Митровић (1948), пореклом из Славоније (из Великог Набрђа, код Ђакова), историчар, човек који се бави новијом србском историјом (у београдском Историјском институту сличног назива), крајем октобра 1993. године не прихвата да пише рецензију за моју књигу Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема, пошто је, вели, тема обухваћена рукописом изван његове зоне интересовања. Стога, предлаже да се наша сарадња заустави на примедбама методолошке природе: неке формулације о Милану Бабићу (1956-2006) треба ублажити, неке формулације треба објаснити, речи међу наводницима треба потврдити напоменом о извору, не треба се бавити питањем да ли се о рату у Србској Крајини ради о грађанском, бесмисленом или верском рату, испред текста треба додати неколико редова из којих би се могло сазнати моје место у тим догађањима и ограде које би оправдале моје ћутање о неким појединостима интересантним за период у коме је Вијеће деловало и о ономе што је од значаја за његов рад.
Нисам му то рекао, али ми не пада на памет да прихватим иједну “методолошку” примедбу на садржај моје књиге; само ћу у већ написане уводне напомене уметнути који редак о себи.
Док ми Митровић предлаже да за рецензента изаберем неког политиколога, пошто се тема дотиче политиколошких аспеката, мислим у себи колико је наша историјска наука јадна, колико они који се називају историчарима уопште знају шта је историја и да ли њима до свести може допрети сазнање да је и неко јучерашње збивање већ постало део историје. И питам се: колико овај историчар новије историје мисли да треба чекати да нешто ново уђе у историју, односно у зону његовог интересовања.
Тако мислим у себи, а наглас питам историчара новије историје др Момчила Митровића који се разуме у новију историју колико и магаре у кантар, да ли би за рецензента био прикладан Будимир Кошутић, на пример. Могао би, наравно, каже он, тек да ме откачи.
Душан Берић (1948), родом из околине Мркоњић Града, историчар, професор на Филозофском факултету у Новом Саду, тада у саветничком тиму Српске демократске странке у Босни и Херцеговини, касније дописни члан (изван радног састава) Академије наука у Републици Србској, првих дана септембра 1993. године преузео је рукопис о Српском националном вијећу и при томе рекао: “За мене ће бити част да напишем предговор за ову књигу”.
Иако је обећао да ће све урадити за две-три недеље, Берић је у неколико телефонских или личних контаката своје кашњење оправдао најразличнијим породичним или службеним обавезама. У том је отезању прошло равно четири месеца, те сам, заједно са братом Драгољубом који је др Берића “нашао” за рецензента, посетио др Берића у његовом привременом стану у Дому универзитетских наставника на Лиману, са јединим циљем да поврати рукопис. Вишемесечно отезање Берић је оправдао својим стамбеним неприликама, женином незапосленошћу и малом платом: “Ја сам књигу пажљиво прочитао, ево и забележака, али за рецензију тражим сто марака”. Наравно, “понуда” је одбијена (не само због тога што је моја претходна месечна плата износила четири или пет марака), већ због тога, како рекох. што за свој рад у Крајини, онај којим се и књига бави, нисам добио ни динара, а не пада ми на памет да некоме плаћам за рецензију, макар рукопис бацио.
Пет-шест година касније, Берић се за све то извинио објашњењем да се није радило о маркама, већ су му колеге са катедре приговарале да “не иде” да он, професор Универзитета, пише предговор неком публицисти. (Мора бити да је то било тачно, пошто је с истоветним замеркама прошао и његов шеф на Катедри за историју др Данило Кецић који је у београдској “Политици” 23. новембра 1996. године приказао моју књигу “Војводина Српска 1918”).
Коначно, рецензију је написао Јован Пејин (1944), а др Милорад Радевић (1935-2011) потписао је тај текст и не видевши рукопис; учинио је то, како је касније поверио моме брату Драгољубу, “добро знајући колико је Илија времена утрошио бавећи се српским питањем у својим јавним иступима, али и високо ценећи аргументе и методологију којима је своје ставове образлагао у многим радијским и телевизијским емисијама”. Драгољуб ми после рече да тај Милорадов чин вреди много више но да су књигу препоручили сви академици, и “остали”, од којих је то тражено.
На основу сопственог скоро деветомесечног искуства са (не)писањем реценције за једну књигу о нечему што се дешавало пред нашим очима, мени је само преостало да запишем да расположиве чињенице немају исту “употребну вредност” у очима лаика, или аматера, и у високоумним медитацијама “званичних” историчара, односно историчара од каријере. Они први спремни су да их вреднују двојако: или са пуним поверењем у ауторов запис, или уз извесну сумњу како то да се њихово виђење о нечему не поклапа с оним што је аутор изложио. Они други гледаће на све то поиздаље, из једног јединог разлога: кад се већ сами нису сетили да записују своја запажања о текућим збивањима или да их коментаришу из сопствене историчарске перспективе, они ће се свесрдно трудити да се не осврћу на оно што је неки тамо аматер исписао за своју душу. И такав игнорантски однос, чак потцењивачки, према ономе што су аматери записали, трајаће бесконачно, често због тога да се не би задирало у незнање званичне историографије о збивањима и личностима које неки (не)обичан смртник описује, али и да се не би повређивала сујета “важних” историчара из још “важнијих” институција. Преведено на разумљивији језик, та врста историчара није спремна да призна ни сопствено незнање о нечему, ни сопствене научничке заблуде о много чему, нарочито о ономе чиме се баве у виду заната.
Јован Делић (1949), универзитетски професор (онда на Филозофском факултету у Новом Саду, потом у Београду), књижевни критичар и теоретичар, од 2018. године дописни академик, одбио је да за моју књигу Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, збирку текстова о приликама у којима се Срби у крајинама (и у Хрватској) нашли почетком деведесетих година прошлога века, напише предговор, или рецензију, из два разлога. Први, прилози су “публицистичког карактера”, с тим да о некима од њих не би желео да расправља у тону који се нуди. Други, професор Делић замерио је коришћеном језичком изразу што је “савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан”. Да би се изречено могло схватити на прави начин, он је одмах објаснио да аутор тих текстова никада не би могао бити дипломата, пошто за мисли које излаже не држи “ниједну резервну варијанту” којом би, ако би га неко напао, оно што је написано требало “ублажити или у неком другом правцу усмерити”.
Књига је ипак добила рецензију: др Милован Митровић (1948), социолог, тада професор Филозофског факултета у Београду, за уврштене текстове написао је да су то “често говори на политичким скуповима и јавним трибинама, некад интервјуи или чланци у јавним гласилима, понеки прилог за стручне и научне скупове и часописе, а ту је и неколико писама упућених на разне адресе, међу којима су и нека за Председника Србије. Прилози су поређани по времену настајања, неуједначеног су облика и нивоа аргументације – зависно од прилике у којој су настали, од улоге која им је намењена или од накнадне процене ауторове да ли их треба ‘мало дотерати у ред’ или их оставити такве какви јесу да аутентично сведоче о једном трагично смутном времену и једном његовом актеру, спремном да јавности, без устезања, стави на увид чак и неке своје текстове који су се, протеком времена, показали било као илузија било као заблуда. Ова збирка обједињена је прометејским настојањем једног човека да промовише једну идеју, о једној држави – Српској Земљи – која би припадала једном народу… чије су ‘поглавице несложне и лако поткупљиве’; у којем ‘свако мисли да је у свему бољи од другога’, да ‘зна боље да води народ од онога који га тренутно води’; у којем лако превладају ‘нетолеранција, самоувереност, подмитљивост и колаборационизам’; у којем се пречесто ‘неће брата за брата’ али се уз ‘туђина као господара’ лако пристаје”.
Вељко Ђурић Мишина (1953), историчар из Београда, родом из Далмације (из Косора Доњих, мислим да се село тако зове, а ја то повезујем са Кандијским ратом 1645-1669. и могућношћу да су се неки моји давни преци из Куча, данас у Црној Гори, из мога Доњег Косора избегли у Далмацију и у своје ново станиште пренели успомену на завичај), средином јуна 1991. године, на једној трибини у Новом Саду, као “специјалиста за геноцид и холокауст” говорио је целиих осамдесет минута, најпре о односу хрватског римокатолицизма и србског православља, упорно инсистирајући на перфидности хрватске идеологије уперене против Србства и на потреби да Срби схвате какве их опасности са те стране вребају.
Када, пак, говори о Србима, долазак Словена, односно Срба, на данашње просторе, Ђурић везује за шести и седми век, а археолошке налазе Милоја Васића о винчанској култури као претечи србске цивилизације, или открића Радивоја Пешића о винчанском писму и његовој вези с етрурским и са ћирилицом, сматра “непровереним домишљањем”. Реаговање Драгослава Срејовића и Павла Ивића на Пешићеву теорију правда досадашњим научним сазнањима, да би нека писања Милића од Мач-ве, Станковића (1934-2000) о Србима назвао неозбиљним и штетним. Не знам због чега, али ми се то учинило заиста немотивисаним, Ђурић своју причу завршава потпуним негирањем онога што чини председник Републике Србије Слободан Милошевић (1941-2006) и констатацијом да делује против интереса србског народа; мањ ако не мисли да и на њега, Милошевића, делује перфидност хрватске идеологије.
Радивоје Радић. У београдској Политици од 20. септембра 2017. године, у рубрици “Друштво”, под насловом “Историчари пишу за оне који хоће да знају” и поднасловом “Не може се оспорити чињеница да су у новије време талас псеудоисторије и на њему засновани погрешни митови у најмању руку замаглили историјску свест. – Најстарији подаци о Србима на Балканском полуострву из 10. века”, објављен је разговор са Радивојем Радићем, шефом Катедре семинара за византологију, професором философских факултета у Београду и на Палама и, по големој несрећи, на Богословском факултету у Београду. Момку је постављено пет питања и он је на њих одговорио најбоље што је умео, бар за јединицу.
Коментар под насловом “Писар коме се не верује”, који је потписник овога рада послао “Политици”, није објављен (можда због тога што је и “Политикино друштво”, исто као и Радивоје Радић, заинтересовано за личну и “научну” употребу порфирогениталија) али га ево овде:
“У интервјуу… Радивоје Радић надмоћно објашњава да ‘историчари пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују’.
Ван сваке сумње, Радић спада у оне који не знају, али му зато и не верују.
Да није тако, он не би србску историју ослонио искључиво на ‘знање’ Константина Порфирогенита за кога каже да ‘најстарије податке о Србима на Балканском полуострву доноси… у Спису о народима (средином 10. века), а односе се на њихово досељавање око 630. године’.
Да зна, не би нас уверавао како је речени Коста помињао Србе на Балканском полуострву, пошто се то полуострво тако зове тек од почетка 19. века.
Да заиста хоће да му се верује, не би се позивао на само тај један спис јер би се врло уплашио од латинске изреке која на србском језику гласи: ‘Бојим се човека који из једне књиге учи’. Мора бити да је он ту изреку прескочио прелиставајући ‘унутрашње критике извора… (у) потпуном незнању старих језика (пре свега латинског…)’.
А како и да му се верује кад је он ‘целину овог источника’ (Порфирогенитовог) схватио као несумњиву истину да ‘Илири нестају најкасније у 3. столећу’, Илири за које грчки историчар Херодот (5. век пре Христа) зна да су насељавали простор ‘од Јадранског мора до извора Мораве, на истоку, и до реке Адиђе (улива се у море јужно од Венеције – ИП) на северозападу, на југу… до границе Епира, по свој прилици до реке Ахерона (у северозападној Грчкој – ИП) а на северу до Дунава’.
Будући да је Радић ‘нестао’ своје Илире ‘најкасније у 3. веку’, што би могло значити да су могли ‘нестати’ и век-два раније, дешава се чудо невиђено: подручје које нам је исцртао Херодот било је празно, пусто, ненасељено најмање триста тридесет (330) година, до Колетове 630. године, све док тамо нису стигли Срби, ниоткуд.
Радић нам, дакле, нуди да прогутамо бесмислицу о нестајању једнога народа, релативно бројног, на једном врло широком простору, истовремено, а све због тога да би ‘своје’ Србе ‘који хоће да знају’ уверио како су многи страни извори који неке њему недопуштене Србе познају вековима и миленијима уназад, безвредни у односу на ону једну књигу из које он и даље упорно учи.
И на основу које је он написао једну од најзначајнијих својих књига, насловљену као ‘Друго лице Византије’, Београд 2014, у којој је своје важно место нашла “једна збирка шала”, да не кажемо: вицева. Пошто су вицеви у питању, онда се његова наука с разлогом зове “ВИЦантологија”.
Александар Лома (1955), академик, класични филолог, “у низу случајева осведочио да имена која су проглашена илирским, трачким или келтским… налазе своје право тумачење из словенских језичких средстава”, али је наставак те реченице, у облику тврдње да су “своје народносно име Срби донели са севера и оно је старије од српског језика, који се развио тек на Балкану пре око хиљаду година постепеним распадом словенског језичког јединства”, само допринео да се хаотична академичка мисао пренесе чак и на најдобронамернијег читаоца. Такав утисак није могла да поправи ни Ломина мисао да “такозвана дијахрона лингвистика, која се бави прошлошћу једног језика… почиње као историја а завршава идући унатраг као праисторија”.
Ако је заиста тако, а нема разлога да у то не верујемо јер то казује академик – зналац петнаестак-двадесет језика -, разложно је што своја језичка (топономастич-ка) истраживања упоређује са радом на археолошким ископинама из праисторије и, чак, са палеонтологијом, науком о развоју свеукупног живота на Земљи. И када каже да “земљишна имена преживљавају као петрефакти, окамењени и тешко распознатљиви остаци давних језичких стања, па и изумрлих језика”, он ће на питање како то да су у Србији, “у основама данас живих речи садржани трагови ранијих фаза у развоју језика: старосрпске, прасловенске, праиндоевропске”, одговорити да су Срби “своје народносно име… донели са севера и оно је старије од српског језика, који се развио тек на Балкану пре око хиљаду година постепеним распадом словенског језичког јединства”.
До сада смо учили да су Срби, тада названи Словени, дошли на Балкан током 6. и 7. века (иако се “наше” полуострво зове Балканско тек двестотинак година, док се раније звало Хелм) и да им је раније станиште било негде иза Карпата, више на истоку него на северу. Но, та земљописна заврзлама сасвим је небитна за тврдњу академика Ломе да се данашњи Срби (исто као и они од пре хиљаду година), у језичком погледу, сврставају “у велику индоевропску језичку породицу” и, пошто њихова “родословна линија… сеже у млађе камено доба” (између 7. и 4. миленијума пре Христа), они су “у сродству” и “са старим Индијцима и Иранцима, Грцима, Латинима, Келтима” и разним другим “германима”. Ако објасни и да су Грци на балкански југ дошли “још у бронзано доба” (пре четири-пет хиљада година!), те да су се на просторе северно од њих населили Трачани и Илири, онда просечном читаоцу таквог објашњења само преостаје да у 3. веку пре Христа тамо дочека и Келте.
Два би се проблемчића у свему томе могла срести:
Први, Ломина тврдња да су “Словени дошљаци на Балкан и првенствено земљорадници, (док су) Арбанаси староседеоци и полуномадски сточари”, макар он и признао да “номадско сточарство није било сасвим страно Словенима, бар не онима, у које убраја(м) предбалканске Србе (пази, богати, има и таквих! – ИП) који су првобитно живели на крајњем југоистоку прасловенске територије и били у додиру са номадским народима у степама северно од Црног мора”. (И ово је за пази, богати, пошто испада да су Словени, нарочито предбалкански Срби, били потпуне незналице у свему и свачему, тако да су се номађењу морали учити од оних који су се тиме бавили у виду заната); и
Други, чињеница да су Грци на Хелм почели да пристижу, из Египта, не “још у бронзано доба” него “тек” око 1100. године пре Христа а да су се сасвим “преселили” неких триста година касније, таман на време да организују своје прве олимпијске игре (776. пре Христа, организоване, ваљда, да би се свечано дочекали они који су последњи “стигли на циљ”) и да на њима учествују.
У покушају да се тачно разазна ко је ту ко, а ко је шта, нужно је вратити се полазном академичком ставу да је србски језик стар свега хиљаду година а да је србско народносно име много старије од србског језика. По логици ствари, то би значило да су Срби у међувремену или говорили неким страним језиком, или да су се споразумевали на неком немуштом језику, или да међусобно уопште нису општили; било шта од то троје да је истина, био би то јединствен и непоновљив случај у људској историји.
Ипак да то не би било непоновљиво и јединствено, А. Лома уводи у игру “прасловенски језик… какав се говорио у доба пред Велику сеобу, око 500 г. наше ере, дакле неких три до четири столећа пре првих писаних споменика на старословенском језику”.
Мада је озбиљној историјској науци (али не и оној званичној у Земљи Србији, у Академији наука, наводно Српској, на пример) јасно да никакве “Велике сеобе” није било, из Ломине конструкције о “прасловенском језику” произилази да су тим језиком говорили неки давни (пра)Словени.
Који Словени, питање је сад, пошто је етноним Словени, како је то установио археолог Карл Готлиб Антон (1778-1861), први пут поменуто тек 491. године по Христу. “Данашњи Словени звали су се Сораби, Сорби, Серби, Срби, Сарбати, Сармати, Гимарон, Кимернер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Симбри. Камбри, Кимри, Сарди, Суарди, Сибини, Сабини…” Раније, употребљаван је назив Славориум, што не значи Словен, већ Славан. “Срби су код Александра Великог били највећи народ, најбољи и најпознатији ратници. Одликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово високо цењење Срба је од римских историч ара описано. Наводи се, са каквим је све привилегијама Александар Србе, за њихове изврсне особине, наградио. Дао им је потпуну слободу, ослобађање од пореза и од ратне службе. С имеом ‘Славни’ он није имао намеру да измени њихово старо име, него да их од других ратника истакне” (Миленко Николић, Тестамент Александра Великог : Дас Тестамент Алеџандер дес Гроссен, Београд 2005, 10).
И, пошто схватимо шта је све академик Александар Лома поручио, видимо да на “историчарски” начин размишљају и лингвисти у Србији, чак и они који су учлањени у Српску академију наука.
Видимо ли да су ставови академика Александра Ломе о србском језику подупрти тезама које је пре скоро подруг века званична историографија у Срба преузела од берлинско-бечке (нордијске) школе, тезама које су у потпуној супротности с историјском истином, остаје нам само да под сумњу ставимо све оно што је момак изговорио: о прасловенском језику и његовој реконструкцији, о оскудним знањима о трачким и илирским језицима, о србским позајмицама из арбанашког језика, али и других (не само суседних, већ и поиздаљих), о првим писаним споменицима на старословенском језику, о етимологији србских речи, о топономастичком супстрату (“подслоју”) на Србској Земљи, о романтичарском и недовољно критичком приступу србској топономастици, о правом тумачењу “из словенских језичких средстава… на дубљој теоријској равни”, о непостојању старобалканских топономастичких остатака, о “изворима и чињеницама историјске дијалектологије”, о србском имену старијем од србског језика, о србској навици да “из старе у нову постојбину преносе имена страног порекла”, о “старосрпском језику почетка четрнаестог века”, о дијалектима прасловенског језика, о…
Непоменути. Остало је много непоменутих – оних које Радивоје Радић, у словном смећу Боља прошлост, Београд 2018, помиње бесмислицом, или глупошћу: “Једно је кад нам тобожње историјске истине подастиру неуки псеудоисторичари, занесени дилетанти, недоучени аматери, преамбициозни радозналци или површни публицисти жељни научних сензација из далеке прошлости, а нешто сасвим друго када то чине доценти или професори угледних факултета Универзитета у Београду” – а “угледну” одбрану “против њих” овде ће заступати Наставно-научно веће Београдског универзитета, својом Декларацијом од 8. јуна 1992. године, којом се, поводом актуелне политичке ситуације, “обраћа државним органима, политичким странкама, нашој и светској јавности”. Универзитет то чини “дубоко свестан драматичности ситуације у којој се, услед потпуне међународне изолације и крајње заоштрених унутрашњих прилика, налазе српски народ и грађани Србије, а полазећи од одговорности коју има као највиша научна образовна и културна институција Србије и доследан својим слободарским и демократским традицијама”.
Између осталог, тамо пише и ово:
“Универзитет у Београду сматра да значајан део одговорности за стање у коме смо се нашли сноси и интелигенција. Највећи њен део је оклевао да се стваралачки укључи у јавни живот, остајући на позицијама индиферентног неутрализма и аполитичности; међу онима који су активно учествовали у јавном и политич-ком животу, један број ванстраначких интелектуалаца је својим иступима доприносио стварању егзалтиране националистичке атмосфере која је погодовала недовољно критичном индивидуалном и колективном опредељивању у политичком животу. С друге стране, неки ‘независни’ интелектуалци, под плаштом објективности и непристрасности, изрицали су тешке и увредљиве оптужбе на рачун српског народа, што је доприносило да се у свету формира крајње неповољна слика о Србији и српском народу. Водеће научне и културне институције Србије споро су се мењале и нису биле спремне да понуде научно засноване визије демократске трансформације друштва. У деловању неких од њих изражена је претерана окренутост прошлости, чиме се даје непосредна или посредна подршка национално-романтичарским програмима и политичким снагама”.
Универзитет се у двеста педесетак редова “декларисао” о многим стварима, али је зато врло видљиво да је неке своје “декларације” набацао тек толико да се “нађе у дивану”:
– говори о “крајње заоштреним унутрашњим приликама”, али ћути о каквим се “приликама” ради и ко их је “заоштрио”;
– помиње “дуготрајну економску, уставну, међунационалну, политичку кризу” за коју није “на време” нађено решење, не казујући у чему су се те кризе састојале, шта је довело до тих криза, колико је та “дуготрајност” трајала, ко је и када требало да за њу тражи “примерена демократска решења” и није ли, можда, у налажењу тих “кризиних” решења требало да учествује и Универзитет;
– предлаже формирање двеју концентрационих влада (у Србији и СР Југославији) јер се противи “Милошевићевом фашизму”, а члановима Наставно-научног већа Унезверитета у Београду, у огромној већини, није ни пало на памет да у време “Брозове демократије” писну, знајући, ваљда, да су целу своју “научну” каријеру на “угледним факултетима” заснивали на припадности Брозовом режиму;
– позива се на своје “слободарске и демократске традиције” и своју “одговорност коју има као највиша научна, образовна и културна институција Србије”, али прећуткује сопствену одговорност за стање у коме се србски народ нашао током трајања првих двеју Југославија, нарочито у време док је Броз бринуо о неговању “слободарских и демократских традиција” истога тог Универзитета.
То “неговање” значило је да су нови ратни победници, вођени својом револуционарном мишљу, “своју историјску грађевину” засновали тек пошто су до темеља порушили све установе “поражене” претходнице. Србима су, поред доброг дела националних територија, отете све традиционалне вредности, а они проглашени “хегемонистима”; спречавањем да обнове своје историјске традиције, против њих је зачет још један геноцид.
Велик допринос томе дали су комунистички “интелектуалци” изникли из србског народа, они који су пре рата на Београдском универзитету студирали, али им се није дало и да дипломирају. Наредних деценија, у “интелектуалном” рату против сопственог народа здушно су их помагали они који су у међувремену и дипломирали. Сада већ на кључним местима на Универзитету, они ће, и сами свесни да су времена тешка, нерадо признати да су и неки “независни” интелектуалци “под плаштом објективности и непристрасности, изрицали тешке и увредљиве оптужбе на рачун србског народа, што је доприносило да се у свету формира крајње неповољна слика о Србији и српском народу”. Универзитет не каже да је међу тим “интелектуалцима” било и професора с истог тог Универзитета, чланова Академије наука, нводно Српске, истакнутих уметника, културних делатника и разних других “независних мислилаца”. Стидљиво признајући да “водеће научне и културне институције Србије… нису биле спремне да понуде научно засноване визије демократске трансформације друштва”, Универзитет прећуткује сопствену стварну одговорност за стање у коме се србски народ нашао током трајања првих двеју Југославија, нарочито у време док је Броз бринуо о неговању “слободарских и демократских традиција” истог тог Универзитета у Београду.
А одговорност Универзитета у Београду (и осталих универзитета и културних и научних установа, наравно, заједно с Академијом наука и уметности која се углавном попуњава из тога “интелектуалног” круга) за све оно што он окривљује другог, најчешће неименованог, заиста је немерљива. Нико више од Универзитета у Београду није учинио за “леву” индоктринацију србског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, “произведен” је огроман број идеолошки обрађених кадрова (они који “знају”, рекли би: индоктринираних), добро припремљених да ту идеју пресаде у “остале” Србе. Они су били наставници по основним и средњим школама (укључујући и учитељске и васпитачке), и они су тражили да се у настави свега и свачега до краја примењује “знање” засновано на поставци да је Броз “највећи син наших народа” и да, осим њега, деца не могу имати другог родитеља. Они су у психологију србске деце, због тога што су потицали из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, због тога, увек расположеног “хегемонистички”, утеривали социјалистичке принципе засноване на потискивању православне вере (“религија као опијум народа”), на разбијању породице (“боље ће се живети ако се у породици рађа једно или највише двоје деце”), на раслојавању села (претварању сеоског становништва у “радничку класу”, односно градску сиротињу упућену на месечну плату, најчешће довољну за преживљавање, због чега се таквом безличном масом могло најлакше манипулисати), на школском систему у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер највећи део није био остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о производњи хране) било намењено да заврши најмање средњу школу, а можда и факултет (јер су и свршени студенти виших школа остајали без посла, на улици), на брисању србских националних обележја, почев од ћириличног писма па све до претварања србске националности у “југословенску” (средином шездесетих година 20. века србски ђаци се у статистикама нису исказивали као Срби, већ као “Југословени”). То су биле стварне основе “науке” коју је школски систем на чијем је челу стајала “највиша научна, образовна и културна институција Србије”, ширио по Србској Земљи. За децу “осталих народа и народности” увек су се примењивала додатна (неписана) правила, тако да су њихова вера, њихово село, њихова породица, њихов “удео” у школском систему, допуштали друкчије тумачење, пошто су они имали и додатни задатак да се боре против “српске хегемоније”.
Да не помињемо оне “интелектуалце” који су се нашли “на позицијама индиферентног неутрализма и аполитичности”, или оне који су “под плаштом објективности и непристрасности, изрицали тешке и увредљиве оптужбе на рачун српског народа”.
Живот у заблудама. Данас, огромна већина назовиучених људи потеклих из србског народа а удомљених по којекаквим “научним органима”, институтима, “угледним факултетима Универзитета у Београду” и разним другим академијама, своје знање, противно интересима истог тог народа, мистификује и подређује дневним политичким потребама и коруптивном напредовању у наводно научној хиерархији.
Само ако хоћемо, сви ми можемо сведочити о трагичним последицама читавог низа мистификација током последњих седамдесетак година, а “научно” дело наших савремених историчара несумњиво потврђује да је мистификована и цела историја србског народа, на његову штету, наравно. Обичан свет, ограничен сопственим незнањем о свему што се збивало и за његовог живота и раније, из кљуса таквих мистификација није у стању да се сам извуче. Што се историчара тиче, они и да хоће, неспособни су за један такав искорак из сопственог “научног” дела. Они су своје титуле и своја звања стицали пишући књиге, расправе, дисертације, “говоре и чланке” са коначним судовима и нису спремни, или нису вољни, да се свог ранијег дела одричу. Заправо, они због тога нису у могућности ни да било који догађај из прошлости преиспитају и поново вреднују, нарочито не онај о коме су већ изрицали свој коначни “научни” суд.
И баш због тих мистификација, мора се као сасвим разумљива прихватити тврдња да и данашњи Срби, као и многе њихове претходне генерације, трпе бројне заблуде о сопственом националном и историјском бићу. Нажалост, једна од кључних последица таквих заблуда јесте поставка да су Срби нација, а да је Србство, само по себи, национализам. Због свог односа и према ближњим и према државној организацији, по правилу да “сада нећу ни оно што ја хоћу”, Срби су, по несрећи, свега једна антинација, а Србство једна безлична маса која је многим генерацијама “просветљених” Срба полужила као одскочна даска за скок у неку од нација са свешћу о себи. Многи су Срби током своје историје послужили као народносно ткиво за стварање или бројно јачање мање или више удаљених (суседних и неких не много географски удаљених) нација: Шкота, Енглеза (макар Велшана), Шпанаца, Француза (макар у Вандеји), северњака (у шведском имену крију се Свеви, Свеби, Серби, Срби), Немаца (само између Одре и Лабе пописано је пре седамдестак година преко дванаест хиљада лако препознатљивих србских топонима), Маџара (којих је после битке код Аугзбурга 955. године преостала тек нека хиљада), Турака (рачуна се да их је међу њима бар девет милиона, без оних чији су давни јаничарски преци већ заборављени), Арбанаса, Румуна, Грка (острво Крит постало је део Грчке пре стотинак година), Бугара, Хрвата (нарочито штокавских), Словенаца, Талијана (почев од Римљана), и иних. Без јасне свести о припадању одређеном национу, Срби су често напуштали своју веру и свој народ и прелазили у народе којима су вера и народносно биће представљали светињу. Срби без таквих светиња били су само “садни материјал”, односно проста светина која је своју будућност налазила у некој народносној групи с идентитетом; није битно са каквим, али идентитетом.
Да не помињемо разне западне, источне, северне, јужне и друге “Словене”, оне који се под тим именом први пут помињу тек после 491. године. а који су, као бивши Срби, према свом племенском или покрајинском називу, постајали “нов” народ.
С разлогом је Сава Поповић Текелија (1761-1842), последњих својих пет-шест година председник Матице србске, непогрешиво уочавао каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд нас упозоравао “да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе”; баш онако како се то сада чини и како се вековима уназад чинило.
Томе су, током претходних сто четрдесетак година, највише допринели “наши” историчари од каријере, или званични историчари, дебело урасли у оно што се обично зове кварљивост, корупционизам. Њихово напредовање у струци (од избора за асистента, до “унапређења” у звање редовног професора и, потом, уписа у академију – по мерилима и избору сопствених истомишљеника већ исписаних из Србства), зависи највише од тога колико се један кандидат за “историчара” може прилагодити “знању” или утицају менторовом, учитељевом. Ако је већ тако, а јесте, онда то значи, најблаже речено, да будући “историчар” нити уме да мисли својом главом, нити ће то икада успети.
А кад је већ тако, онда као разложно треба прихватити невољно признање слависте Драгана Недељковића (1925-2015), редовног члана Европске академије наука, књижевности и уметности, да “наши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи, и често у највишем руководству наше земље”, због чега би било некорисно противречити његовом суду да су Срби “непаметан народ” који, за разлику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.
Да су званични историчари у Србији далеко од србске националне идеје и да се њихово научно деловање креће у кругу из кога се не види нити наслућује србски национални интерес, као несрећна потврда свега тога могли би бити случајно испрегледани зборници за историју Матице српске, годишта 2005-2011, бројеви 67-83, у једанаест књига:
– Од четрдесет девет (49) чланака и расправа, само седам однос се на “новије време” (прве две или три деценије 20. века), од тога по један на Ирску, Египат и Француску. Свега је један са средине прошлог века, а он се бави “врло важном темом”, скидањем фереџе у Босни.
– Од сто осам (108) прилога и грађе, дванаест би се могло сместити у новије време, али и то само условно. Један од прилога тиче се Леонида Брежњева, а један, о хрватским уџбеницима историје (аутор Горан Латиновић, на 26 страна), као да је с изузетно злом намером стрпан у ову категорију текстова, иако би му припадало високо место међу чланцима и расправама, ако ни због чега другог а оно као подстицај да се о србској националној историји почне размишљати трезвено;
– Од седамдесет три (73) приказа или белешке, свега петнаестак њих тичу се књига са новијом тематиком, што ни за поменуте зборнике, ни за приказане књиге и није нека особита препорука.
Оно што такође може бити забавно, то је чињеница да историчари “од каријере” и не помишљају да се оглашавају на такозваним веб-порталима који се баве националном проблематиком. Ваљда рачунају: ако се том и таквом проблематиком не баве ни у школи, ни на факултетским студијама, ни у историјским часописима (еда би заштитили своје “право” на борбу против истине) зашто би се појављивали међу обичним светом спремним да чује и сазна неку истину о крупним националним темама.
Па се не треба чудити ономе што смо 16. фебруара 2011. године, у емисији из бијељинске Телевизије БН, од професора др Србољуба Живановића (1933), антрополога из Лондона, могли чути да је “још осамдесетих година немачка академија наука одустала од такозване германско-нордијске школе”, да је објавила “једну огромну књижурину” у којој је речено да је дотадашње “учење” те школе погрешно, да су “изнели какво је стање данас и дали су чињенице”. И још смо од професора Живановића чули да је његова жена Софија, археолог, један примерак оне немачке “огромне књижурине” дала Библиотеци Народног музеја у Београду, али, како он доврши своју причу, “шта то вреди, научници у Србији не воле да читају”.
Мора бити да су се некадашњи “учитељи” из те школе вратили на оно о чему је, у својој књизи о Словенима из Турске, односно Србима, писао француски славист Сипријан Робер (1807-1857):
– “Немачка наука се узалуд сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Европи пре Гота, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка постала само распарчавањем словенских краљевстава, (да се) данашња Аустрија састојала само од Словена, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео као пољски вазал”;
– Србскоме народу дао је назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив језик–мајка;
– “Требало би се више бавити Србима, или Илирима. Навикли смо да видимо седиште словенске моћи само у Русији… Али, далеко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и средиште… Прве словенске масе заблистале су на великој реци… Те џиновске расе најживотворнија артерија словенског тела, Дунав само је, дакле, словенска река”, једна од четири рајске реке.
Управо наведене Роберове речи, као и оно што је Шафарикписао о србској старини, и наша искуства са разбијањем Југославије, земље замишљене да и свим Србима послужи као заједничка кућа, мада кућа без крова, могло би данашњим “званичним” историчарима (нарочито онима изакадемије и “угледних факултета”) у Србији (макар колико им била сумњива национална оријентација), послужити као сигуран и недвосмислен основ за писање праве и истините србске историје.
Песимисти би могли рећи да је касно за то, али: боље икад него никад.
Научно–морална вертикала. И за сам крај: Миодраг Кулић, доктор физичких наука, теоријски физичар, тридесет четири године “на привременом раду” у Немач-кој, 25. фебруара 2019. године у београдском Сведоку поставља “питање научног и друштвеног кредибилитета и одсуства морално-научне вертикале председника САНУ Владимира Костића” (1953), лекара-неуролога. Да то учини, нагнала га је, каже, Костићева “крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године”, уоб(ез)личена следећим речима: “У овом тренутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”.
Не би ли се видело како поступају часни људи, др Кулић даје пример Игора Јевгенијевича Тама (1895-1971) по коме се именује једна лабораторија на научном институту “Лебедев” у Москви, за кога каже да је био “образац човека с моралним и научним интегритетом. Он је за цео свој радни век публиковао 55 (педесет пет) научних радова а за један од њих добио је 1958. године Нобелову награду. Пред крај живота, одрекао се своја три рада јер су, како је утврдио, били погрешни! Нису то била само друга времена, већ су били и други људи – они прави с врлинама, моралним принципима… За оваквим људима са задивљујућом научно-моралном вертикалом вапе данашња Србија и Српска академија наука и уметности”.
У непосредној вези са тим, мада из нешто другог угла, ваља записати да, када Ђорђе Јанковић (1947-2016), археолог, каже да о судбини србског народа одлучују они које “не занима државни и народни интерес”, он има на уму и оне који су “обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на највишим местима. Уз њих су разни неспособни археолози, они девијантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су с Немцима, кроз неке стипендије, докторате, дневнице, објављени чланчић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за реизбор. Има и утицаја Француске. Ватикан утиче, преко људи изван своје струке, они подстичу разне сепаратизме, шире обмане и мржњу, нарочито међу мање образованим светом”.
Частан изузетак из навода да су “противници словенске археологије повезани с Немцима”, био је Милоје Васић (1869- 1956), творац србске археологије, човек који је током Великог рата “емотивно коначно прекинуо своје везе с аустријском и немачком археологијом, а догађаји у 1917. (долазак комуниста на власт – ИП) одвојили су га од Русије и срушиле све његове наде о ‘словенској заједници’ и препороду словенске културе”. И једно и друго сведочи да је Милоје Васић био човек са “задивљујућом научно-моралном вертикалом”, за каквим вапи данашње Србство, а о Академији наука, наводно Србској, да и не говоримо.
Почетком априла 7527(2019)
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.