“Занатлије” беже од Истине
Овим текстом, почетком јуна 2019,
представљен је Зборник радова
са научног скупа Барања кроз векове,
одржаног 12-14. октобра 2018. године у Сомбору,
али је његова садржина била и покушај, мада узалудан,
да се“апелациони инквизитори”
већ једном приклоне Истини.
Када је средином 2003. године обележавано три века србске школе у Змајеву (тада званом Стари Кер), на тридесетак километара северно од Новог Сада, испоставило се, иако је благовремено указано на ту “ситницу”, у Министарству просвете у Београду и у Покрајинском секретаријату за просвету у Новом Саду, ко зна због чега, нико није “укопчао” да се не ради о једној обичној годишњици, макар и тровековној, већ да је у питању догађај од изузетног значаја за србску цивилизацију, исту ону која својим винчанским писмом сеже и свих седам и по хиљада година уназад, скоро две хиљаде година испред сумерске коју званична наука сматра најстаријом на свету. Та је србска цивилизација опстајала вековима и хиљадугођима, а није прилика да говоримо о разлозима због којих је она сузбијана не само у том дугом међувремену, већ се сузбија и данас. Но, с обзиром на добро познату истину да се основом сваке цивилизације сматра писменост и да се писменост стиче и шири школом, морале су да иза прославе у Змајеву, којом се, у ствари, обележавало три века организованог школства у србском народу, стану Држава Србија и њена влада; није се смело десити да о том значајном цивилизацијском достигнућу брину једна сиромашна месна заједница и још сиромашнија сеоска основна школа.
Ипак, да се не би рекло како је Држава Србија све то прећутала, на речену школску свечаност дошао је тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић; боље да није долазио, пошто је, после свега, грдно замерио (женском) директору Школе због неких тамо изговорених а овде делимично наведених речи јер се он, наводно, претходно “договорио” да скуп буде лишен “политичких тонова”.
Добро, не мора се баш прекомерно замерати Држави Србији због одсуства њених “главних и одговорних” представника на некаквом сеоском скупчићу посвећеном једном од најважнијих националних обележја, ваљда су били заузети неким другим “важним и неодложним државним пословима”, али није сувишно поставити питање како се могло десити да таквом догађају мало пажње не посвети бар неко из круга званичних историчара, историчара “од заната”, који се међусобно препознају, и непосвећенима представљају, као “доценти и професори угледних факултета Универзитета у Београду”.
Одговор, макар колико деловао блесаво, налази се у чињеници да историчари те врсте, такорећи “занатлије”, врло често и не знају шта је њихов посао.
На пример:
Средином 1990. године, у време кад је уредништво једних приватних новина из Новог Сада пожелело да од неких водећих србских историчара сазна шта се пре скоро пола века раније дешавало са србском Барањом, историчарски одговор био је јадан: један од њих, академик, избегао је да о томе пише јер је “питање осетљиво”, други, и он академик, одбио је да се упушта у тему јер није желео да свој “научни дигнитет” троши на “дневно-политич-ке расправе”, а трећи, такође академик, прогласио се неквалификованим за бављење неким дешавањима поодавно потписнутим да ли у заборав, да ли у “забрањену зону”.
Академицима је и иначе страно, када на видело исплива нека историјска истина супротна владајућој причи о досељавању Словена у ове крајеве током 6. и 7. века, да ту истину прихвате, неки да не би, како сами кажу, морали поново да уче историју, а неки – да се не би морали одрицати својих књига написаних по до тада важећем “сеобном реду вожње”.
Године 1993, једном историчару “задуженом” за новију србску историју, догађања “стара” тек две године, чак и у његовом ужем завичају а описана у књижици осредње “дебљине”, учинила су се недостојним његовог “научничког”, да ли рецензентског, да ли предговарачког, да ли анационалног труда.
А пре годину и нешто, један “историчар” (једва познат под именом Радивоје Радић) који већ подуго пише себи препоруке за упис у академију наука, наводно србску, на једну коауторску књигу ставио је свој “кандидатски” печат следећом реченицом: “Једно је кад нам тобожње историјске истине подастиру неуки псеудоисторичари, занесени дилетанти, недоучени аматери, преамбициозни радозналци или површни публицисти жељни научних сензација из далеке прошлости, а нешто сасвим друго када то чине доценти или професори угледних факултета Универзитета у Београду”.
Кад се већ помињу “доценти или професори угледних факултета”, сви ми овде присутни можемо се запитати где су се ти “угледни доценти и професори” налазили када су се Крајишници почетком деведесетих година прошлога века нашли на истим или сличним искушењима која су педесетак година раније доживљавали њихови злосрећни преци. И где се налазе у данима када се неки од преживелих Крајишника труде да, макар и недоучено аматерски, занесено дилетантски или преамбициозно радозналачки, оставе писанога трага о ономе што су на разним странама могли сазнати о живљењу својих саплеменика кроз векове, али и о понечему што су, у нашим данима, истрпели као искуство својих ближњих или сопствено.
А то остављање трага не само што је много значајније од кабинетског мудровања на “угледним факултетима”, у стилу “шта би било да је било”, него је и потврда једном поодавно изреченом мишљењу да су највећи део посла у историјској науци у Срба обавили аматери, љубитељи историјске истине, они који делују својом главом, изван већ добро уходаног правила да се званична историја не пише у србском националном интересу, него искључиво зарад стицања којекаквих звања на “угледним факултетима” и, у крајњем случају, уписа најпослушнијих у неку “научноуметносну” академију.
Зборник радова који се, под насловом Барања кроз векове, сада налази пред нама и о коме овде говоримо, плод је трагалачког напора тридесетак истинских брижника за опстанак србског националног бића на свесрбском простору, од чега девет историчара по образовању и двадесет четворо “осталих”, по класификацији “доцената и професора угледних факултета”: све самих “занесених дилетаната, недоучених аматера, преамбициозних радозналаца или површних публициста”. Сви они бавили су се Барањом, њеном прошлошћу, њеним становништвом, њеном привредом, њеном културом, њеним градитељским и духовним наслеђем, оним што за највећи број оних који србски мисле може представљати откровење, а што “угледни доценти и професори” и даље сматрају недостојним упада у сопствени “научнички” видокруг.
Учили смо у школи да је Барања онај троугао између Дунава, Драве и планине Мечек (у Маџарској), а није било оних који би нам могли рећи да се она простире повише на север, све до Блатног језера. Ако је неко и памтио да се Барања, као део Војводине Србске, 1918. године нашла у Краљевини Србији, потом у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, па у Краљевини Југославији, после Другог светског рата морао је научити да се то није десило јер је она тада осванула у Хрватској, оној која се дотле, као верна нацистичка савезница, звала Независна Држава Хрватска, у србском речнику: усташка Хрватска. Могло се то десити захваљујући одлучујућем утицају ратнога победника познатог као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, онога који је крајем октобра 1944. године, по доласку у Београд, на неком комунистичком скупу изјавио да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости”.
Ако је то окупационо безнађе с разлогом испрепадало оне који су се историјом бавили у виду заната, остаје нејасно како се нико од њих није досетио да своја сазнања о ономе шта се тада дешавало, запише у виду повремених дневничких белешки и да их касније, он или неко од његових наследника, представи у време које би Србе растеретило окупационог режима и вратило им наду да могу опстати као нација.
Али, не, ни десет година по нестанку онога ЈахачаСаЧелаКолоне није се могао наћи званични историчар који би непосвећенима могао рећи:
– Да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функционисање нове комунистичке власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању;
– Да се почетком априла 1945, Покрајинска конференција Комунистичке партије Југославије за Војводину једнодушно изјаснила за укључење аутономне Војводине у федералну Србију јер је то најбоље одговарало интересима народа и “читаве наше нове Титове Југославије”, што значи да је ону исту Војводину Србску која је 25. новембра 1918. године присаједињена Србији (онда Краљевини), требало поново присајединити Србији (овога пута федералној републици), у ранијем обиму, са Банатом, Бач-ком и Барањом;
– Да је 19. јуна 1945. године именована Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Милован Ђилас (као председник), и Вицко Крстуловић, Милентије Поповић, Јован Веселинов и Јерко Златарић (као чланови), на основу чијег су предлога три среза Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) припала федералној Хрватској, те да је Хрватској припала и Барања, изузета из састава Војводине још маја исте тодине;
– Да се у збирци докумената о обликовању Србије из 1988. године, чији су аутори Бранко Петрановић и Момчило Зечевић, обојица историчари (онај први и академик), налазе документи о деоби “Санџака” (уистину Рашке) између Србије и Црне Горе, али нема ни речи о “премештању” Барање у Хрватску;
– Да овај ауторски двојац ни у напомени не назначује да је одлука о деоби “Санџака” (уистину: Рашке) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом (не само са Барањом, већ и са Западним Сремом);
– Да се за оно прећутано Петрановићево и Зечевићево знало и међу обичним светом, тако да се тридесетак Срба из Западног Срема запутило у Београд не би ли се “распитало” о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.
Тако о Барањи из новијега времена, ономе о чему се свима од нас овде присутних није дало да ишта чујемо у школи, али су историчари “од заната” пропустили да нас упознају и са понечим, или понеким, из нешто старијег времена, пре свега са деловањем једнога знаменитог Србина из Барање, нама мање-више непознатог – проте Стевана Михалџића (1861-1942), пароха брањинског, који је још у младости започео с ишчитавањем угарске дипломатике и многих извора из турског и претурског времена, што га је 1919. године препоручило србској влади да на Мировној конференцији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском.
Прота Михалџић је, наиме, за ту Конференцију припремио једну књижицу о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под називом La Baranya (Еtudes еconomiques et historiques), односно: Барања, економске и историјске студије, с историјско-етнографском и топографском документацијом, која је нагнала Мировну конференцију у Паризу да призна чињенично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувремену створеном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
Сам прота Михалџић тада је о свему томе рекао да “није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ништа, док се славодобитна јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конференцији доказивати, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше наши историчари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и остали научењаци наши, да стање Барање никако не познају”. Ако су докази о територијалним захтевима у Барањи, поднети Конференцији мира половином фебруара 1919. године били “најмање убедљиви, а њихова образложења тек кратка и површна”, и то је била потврда Михалџићеве тезе да се о простирању Барање и о њеном етничком саставу премало знало. Па, кад је већ тако било, с разлогом је прота Михалџић рекао да је “задаћа заступања Барање на конференцији мира” њему пала у део, али то је или мање познато, или се из разних разлога прећуткује: за “званичне” историчаре (од каријере), већ поменуте “занатлије”, он је само “аматер географ и етнограф”, иако је, на основу већ помињаних извора, о Барањи написао и 1937. године у Новом Саду објавио за сада непревазиђену књигу Барања од најстаријих времена до данас.
По несрећи, за званичне историчаре у Србији, ухлебљене по разним “угледним факултетима” и академијама, Срби који трагају за Истином о сопственом националном бићу и откривају је непосвећенима, али и тобожњим историчарима с “угледних факултета”, само су “неуки псеудоисторичари, занесени дилетанти, недоучени аматери, преамбициозни радозналци или површни публицисти жељни научних сензација из далеке прошлости”.
И, за сам крај, једна напомена која, барем на прво слушање, нема везе са данашњом темом.
Од Србољуба Живановића (1933), антрополога и палеопатолога, професора лондонског универзитета, члана Краљевског антрополошког института и Краљевског медицинског института у Лондону, директора Европског института за изучавање историје древних Словена и председника Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, на самој средини фебруара 2011. године, у емисији “Случајни партнери” Телевизије Бијељина, могло се сазнати да је немачка академија наука још на самом почетку осамдесетих година 20. века, одустала од такозване германско-нордијске школе и објавила “једну огромну књижурину” у којој је речено да је учење поменуте школе погрешно и у којој је предочено стварно стање. Србољубова жена Софија, (1939- ? ), археолог, својевремено је један примерак те књиге поклонила библиотеци Народног музеја у Београду, али је тај њен чин остао без одјека.
Како то рече Србољуб Живановић, “научници у Србији не воле да читају”.
Односи се то највише на историчаре, оне који припадају такозваној критичкој србској историографији, познатијој као нордијска, или германска, или бечко-берлинска, оне који се непосвећенима представљају као “доценти и професори угледних факултета Универзитета у Београду”. Они више воле заверу ћутања.
Чак и заверу незнања.
Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.
И биће тако све док научници у Србији, они који су то “по занату”, не почну да читају.
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.