Сеча кнезова – турски злочин који је пробудио Србију и запалио пламен устанка!

Када је у зимским месецима 1804. године турски зулум достигао врхунац, Срби су знали да је дошло време за одлуку – покорност или борба. Тада је кренула Сеча кнезова, један од најстрашнијих злочина које је Османско царство починило над српским народом, али и искра која је запалила пламен устанка и жељу за слободом коју више нико није могао угасити.

Турци су на подмукао начин, једног по једног, немилосрдно ликвидирали српске кнезове, виђеније људе, угледне домаћине, старешине народа који су могли бити вође будуће побуне. Мислили су да ће страх сломити народ и угушити било какву мисао о отпору. Али уместо страха, у српским срцима засијала је жеђ за осветом, за правдом, за слободом.

Јаук мајки и жена, плач сирочади и згаришта српских домова постали су позив на устанак. Крв невино погубљених кнезова ујединила је Србе у ономе што је постало прво велико национално буђење – од тренутка када су први пут погледали у непријатеља не као у господара, већ као у противника којег треба поразити.

Уз борбени поклич, 15. фебруара 1804. године у Орашцу је донета одлука – оружје се диже, крв мученика биће освећена! Народ је на чело устанка изабрао Карађорђа Петровића, човека одлучног да се са Турцима више не преговара, већ да се крене у битку која ће вратити Србији част и слободу.

И тако је почело. Крвавим путем кроз бој на Иванковцу, Мијатовац, Делиград и Миšар, српски устаници су доказали да више нису раја, већ народ који жели да пише своју историју без туђих господара. Слобода није дошла одмах, нити је дошла лако, али је воља Срба за животом у сопственој држави постала непоколебљива.

Сеча кнезова није била крај, већ почетак. Турски терор је ударио темељ српском устанку, а српска храброст и жртва постале су темељи нове државе која ће се, и после пада устанка 1813. године, поново подићи из пепела. Србија је могла бити рањена, али више никада поробљена.

Нина Стојановић / Васељенска