Коме је потребан рат између Јерменије и Азербејџана?

До сукоба између јерменске Тавушке области и азербејџанског Товузског рејона дошло је 12. јула. Како то обично бива, у Јеревану и Бакуу су разна објашњења како је до тога дошло.

Азербејџан тврди да су Јермени из чиста мира почели да гађају територију суседне државе и као последица овог напада погинуло је неколико азербејџанских војника. Са друге стране Јерменија тврди, да су нападе започели Азербејџанци, како би освојили један од пограничних пунктова. У сукобу је погинуло неколико азербејџанских војника, а о губицима на јерменској страни (осим официјалне изјаве „нема жртава“) других саопштења није било.

Криза у односима Јерменије и Азербејџана

Криза није завршена. Званичници у Бакуу и Јеревану сазивају састанке и прете једни другима, а експерти и новинари се препиру на тему „шта се догодило“ и „коме је то потребно“. По мишљењу руског експерта Игора Коротченка, провокација на граници је потребна јерменском премијеру Николи Пашињану, како би одвукао пажњу сународника од државних проблема. „За Николу Пашињана, коме опада утицај, рат је дар са неба, коме може да препише проблеме и промашаје, да продужи своју владавину, објасни чистку својих противника и Конститутивног суда Јерменије, као и потребу да консолидује народ у борби против Азербејџана. Те технике су још од Трећег рајха познате“, – изјавио је Коротченко.

Све већи број Јермена је незадовољан радом Николе Пашињана – док је био на власти он је демонстрирао своју ограниченост, осветољубивост, ауторитативни карактер и неспособност да се промени из деструктивног лидера уличне опозиције у конструктивног и консолидованог премијера.

Прво, за консолидацију друштва није потребно смишљати претњу од рата – она већ постоји и Јермени са њом непрестано живе. Друго, у Јеревану су свесни чињенице, да ако они буду иницијатори малог победоносног рата и нападну Азербејџан, тај рат се може завршити преименовањем јереванског Трга Републике у Трг Гејдара Алијева.

У случају напада Јерменије на Азербејџан никаквих формалних или неформалних гаранција заштите од стране Русије неће бити, тада ће као помоћ Азербејџану брзо, одлучно и у складу са међународним договорима доћи Турска. „Нека Јерменија дође себи…Азербејџан није сам“, – подсетио је турски министар иностраних послова Мевлут Чавушолу.
Ако ћемо прихватити верзију о азербејџанским нападима, онда ће све изгледати логичније. Сада је питање Карабаха развило повољан статус за Јереван и неповољан статус кво за Баку. Територија самопроглашене републике дефакто је независна и тај положај је дао гаранције, како Јерменији, тако и неформално Русији. Постојање гаранција не дозвољава Азербејџану да реши питање враћања територије силом (бар, без риска да понови судбину Саакашвилија из 2008. године), а сам процес преговора о Карабаху је замрзнут због неспремности Јеревана да следи „мадридске принципе“ – план о враћању Карабаха Азербејџану.

Баку покушава да нађе излаз из овог ћорсокака. Напада, повећава напетост – а затим спољњим партнерима говори, да је то све последица одсуства прогреса у преговорима. „Шта Ви мислите, да ће држава која има десет милиона становник, која је богата и развијена у недоглед трпети окупацију своје територије? То је немогуће… Преговори се не могу водити само ради преговора. Преговори морају да дају резултате. Ако не дају резултате, онда ће, наравно, бити војних акција“, – разочаран је Амбасадор Азербејџана у Русији, Полад Булбулолу. И додаје, да ако не активирају преговарачки процес, онда ти оружани сукоби у једном дану могу прерасти у рат, који ће бити катастрофалан за цео регион “.

Абасадор наравно лукаво изјављује – почетак рата што се тиче Азербејџана (када Москва директно или индиректно испуни све обавезе према Јерменији) ће бити страшан пре свега за председника Азербејџана Илхама Алиева, који ће изгубити наду да поврати Карабах и сачува своју позицију.

У исто време може се догодити и следећи сценарио, када Алијеву (који је повратак Карабах учинио „друштвеним договором“ са становништвом и који му обезбеђује доживотну власт), не остаје ништа друго него да ризикује. Или он може да рачуна на то, да је ризик минималан – на пример, ако премијер Никола Пашињан и његови прозападни саборци у јерменској власти наставе да руше односе са Москвом.

Управо из тог разлога Кремљ је (без обзира шта да уради Пашињан, је сигуран да није потребан рат на Кавказу) дужан да на неки начин убеди Баку да прекине провокације. Питање је, како то да учини? Москва не може да примора Јереван да да уступке у преговорима. Прво, јер „мадридски принципи“ одавно нису применљиви и далеко су од реалности. Друго, једнострани уступци неће довести до стишавања односа, већ ће постати терен за иницирање нових уступака. Треће, у условима данашње политичке ситуације у Јерменији ни један јерменски лидер не може да прихвати једностране уступке Баку. Пашињана и тако оптужују како намерава да преда Карабах Азербејџанцима.

Наравно, можда није потребно убеђивати, већ натерати Баку да прекине са провокацијама. Формално Јерменија је члан Организација Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и обзиром да су сукоби били ван територије Нагорно Карабаха (који са тачке гледишта међународног права формално и чини део Азербејџана), могуће је да је реч о нападима на члана ОДКБ.

Актуелна ситуација у односима Јерменије и Азербејџана

Већ трећи дан се настављају сукоби на јерменско-азербејџанској граници. Према информацијама које долазе из Бакуа, погинуло је 11 азербејџанских војника, укључујући и генерала. Јерменска страна је саопштила да има 4 жртве и 5 рањених. Азербејџан и Јерменија пребацују кривицу једни на друге. Међународна заједница позива стране на дијалог. Министарство иностраних послова Русије се огласило и навело да је спремно да пружи помоћ у стабилизацији односа.

Спутњик