“Интелигенција” против србскога рода

Ко није био превише гадљив а десило му се, несрећним слу­чајем, да набаса на портал београдског унезверитета, могао се за­глибити у некакву “платформу” којом је петоро-шесторо непоме­ни­ка изблокирало своје беспосличне лабудаштине “за разговор са представницима надлежних органа и институција” – не зна се ко­јих и чијих.

Збуњени какви су, тамо су нажврљали да се “део наставних активности који се односи на извођење наставе и испитних актив­но­сти не одвија услед објективне немогућности њихове реализа­ци­је у условима студентског протеста” представљеног као “мир­но оку­пљање грађана ради… остваривања права на слободу изра­жавања и окупљања, у складу са чл. 11 Европске конвенције о људ­ским правима и праксом Европског суда за људска права”.

Ко зна због чега, ови евробовски кажипрсташи потрудили су се да назначена европска људска права оправдају сопственом не­способношћу да “против воље студената изводе наставне актив­но­сти” као особеног “права на слободно окупљање… гарантовано најважнијим актима међународног права”.

Свашта па лепо, рекле би Лале по сазнању да унезверитет у Београду, платформном другом тачком самопроглашен “најугле­д­ни­јом високошколском установом у Србији”, захтева да се Др­жа­ва Србија не меша у његове безобразовне, безнаставне и невас­пит­не делатности, али да се, за сваки случај, “обустави ванредни надзор просветне и финансијске инспекције… да се исплате сред­ства за све заостале плате из буџетских средстава у пуном изно­су… да се стави ван снаге Уредба… којом се противуставно и про­тив­закони­то мења структура радних обавеза запослених на високошкол­ским установама… да се стави ван снаге Закључак Владе… којим се противзаконито одлучује да ће се високошколским установама уплаћивати само део средстава за буџетске плате наставника и сарадника, те да Влада и надлежна министарстава “у року и без од­лагања испуне све законске обавезе” према факултетима, “ук­ључујући и надокнаду материјалних трошкова”.

Ако би “дакање” садржано у петнаестак редова претходног пасуса некоме било нејасно, ево га преведено на разумљив србски језик: наводна европска људска права гарантују београдском уне­зверитету “аутономну и објективну немогућност” да ради, одно­сно “објективну” могућност да не ради, али и обавезу његовог државног финансијера оформљеног новчаним средствима “неин­те­ли­генцијске масе радних људи и грађана” да га плаћа за “објек­тивну немогућност” и стварни нерад.

Унезверитетско позивање на некакву евробовску конвенцију о људским правима и њен левокрилни број, сигуран је доказ да су унезверитетски наставници “саветовали” наивној студентарији да се упусти у уличарење као виду физичких активности, како би сво­јим унезверитетским недоуцима оставили довољно простора за испуњење “доспелих” обавеза.

Обавеза преузиманих по “шеми” коју је, пре стотинак година, Ср­бима представио Арчибалд Рајс (1875-1929) записујући да “во­де­ћи” србски интелектуалци (боље рећи: интелектуалци потекли из србског на­рода), односно онај слој који себе радо назива “инте­лиген­ци­јом”, постају све гордији и све више губећи “она лепа на­родна својства. Пре Великог ра­та она још није била заразила ом­ладину, па је чак и универ­зи­тет­ска ом­лади­на, будући чланови ‘интелиген­ци­је’, још била родо­љу­бива… На­ду­вана ‘инте­ли­ген­ци­ја’ се то­ко­м ра­та истицала кука­ви­члуком, а, што је још горе, неки интеле­к­ту­алци су искори­сти­ли недаће свог народа за лично бога­ће­ње… Из­да­вали су се за пред­ста­в­нике просве­ћене Ср­бије… Захва­љу­јући па­жњи и почасти­ма ко­јима су је оба­сипали а које су биле намењене храбрим брани­о­ци­ма Србије… поста­ла је још много гор­дија, надувенија и завид­љи­вија него пре рата… Од­мор­на, за­хва­љујући забу­ша­вању током ра­та, ‘интели­ге­н­ција’ је искористила тај умор оних који су гра­ди­ли величину сво­је зем­ље… Истин­ске вредности срп­ских зема­ља… ис­ти­с­нуте су”.

Нажалост, највећи део “интелигенције” у Срба и данас се вр­ти у “колу” о коме је писао Арчибалд Рајс, само због тога што јој није пошло “за главом” да своје школовање искористи и за соп­ствено образовање. Јер, вишедеценијски комуноусташки школ­ски систем одучио је Србе од сопствене историје и обесмислио им наум да се баве пословима од сопственог националног ин­тереса.

Да није тако, не би Василије Крестић (1932), историчар, ака­демик, пре десетак година (12. јуна 2014) рекао да “руководство Српске академије наука и уметности годинама води антисрпску политику”, да Академијин однос према србском језику и србској историји води у “заглупљивање народа”, да је, “под изговором немешања у дневнополитичка питања… остајала нема на суштин­ска, национална питања као што су Косово, ратни злочини, је­зик”, те да су у њој, за разлику од оне која је 1841. године основана као Дружтво Србске Словесности, “друштвене науке данас драс­тично маргинализоване” – у “корист” најразличнијих природних и занатских “наука”.

Да није тако, и ововременој “интелигенцији” у Срба било би познато да су се Срби ( у које спада и руско племе), творци људске цивилизације, почетни народ-мајка чији је језик, србски, језик-­мајка, током претходних бар дванаест векова налазили на удару духовно јаловог Запада оптерећеног комплексом Агаре – слу­шкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете (1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) – и затеченог “на зачељу стварања цивилизације у Европи”.

Да се Срби и србско православље и данас налазе на удару истога тог “фактора”, овога пута јасно препознатљивог по својој и идејној и војној фашикратској оријентацији, с истовет­ним ци­љем (плаћао или не плаћао јадне србске отпаднике), никако да до­пре до испраних мозгова помињане “интелигенције” у Срба.

А циљ, мада званична ис­торијска неука у Срба никако то да схвати и пренесе ненаученом србском свету, а институционална Држава Србија која је на ту чињеницу више пута до сад упозорена – све то прећуткује да се поменутом јаловом Западу не би заме­рила, постављен је још кра­јем 9. века: да се Срби сасеку у корену. Видљи­во је то из тек неколико “подухвата” увек пореклом из Ва­ти­ка­на који се, најуопштеније речено, супротставио Методијеву (око 815­-885) мисионарском раду у Моравској и употреби “словенског језика”, који је, пет година по расколу у хришћанству, ћирилицу назвао “ђавољим писмом”, који је од краја 12. до почетка 15. века водио петнаестак крсташких ратова против Срба, који је порука­ма бечком двору (осокољен и мишљу” Карла Маркса (1818­-1883) да би Европа постала чистија “ако би Србију физички било могуће одвући на сред мора и потопити је на дно”) да, уочи Великог рата, “папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало про­дрети до ср­жи монархије и који ће, ако му се даде време­на, изгри­сти је сасвим” и да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, охрабрио Аустроугарску да у рат против Србије уђе не би ли је уништио, који је средином августа 1992. године позвао снаге Северноатлантског савеза и Западноевропске уније на крс­ташки рат против Срба…

Реченој “интелигенцији” није се дало да разабере је ли се пре­порученим крсташењем “погодио” постављени циљ, али је зато позивајући се на “ов­ла­шћење” добијено од др Рајса да разграђује а не да гради, своја до­тадшња “интелигентна” задужења пренела на улицу, “институ­ци­ју” за чије се постојање везује много онога што противречи људ­скости. Оправдање за то нашла је у својој ствар­ној неспремности и неспособности да се бави најплеменитијим од свих послова – образовањем и васпитавањем србске младежи -, а да би некако прикрила своје упуштање у најпростачкију издају србских националних интереса за рачун некога тамо јаловог За­пада, данас фашикратског, у помоћ је позвала своје студентске исто(не)мишљенике, оне који су на факултете пристигли без зна­ња довољног и за упис у, примера ради, трећи разред некадашње озбиљне основне школе. Њима су се придружили и они који су, у складу са марксистичким “учењем” о укидању породице и Отаџ­бине, једва дочекали да својој деци онемогуће приступ и школ­ским и животним знањима.

Ако би се неко запитао какве везе могу имати уличарски про­тести (макар били “оплемењени” присуством “интелиген­циј­ски поткованих” студената) с оп­станком србског народа и ко­начним сломом србског националног бића, онда је то сигуран знак да се томе “неком” – ако је уопште прошао кроз школу или је про­пу­стио да се образује питајући оне који то знају – није дало да шко­ла прође кроз њега. Не због њега самог, колико због школског си­стема чији “позитивни образов­ни прописи” забрањују понављање у основној и средњој школи и до­пуштају да се свим уписаним ђа­цима кад наврше двадесет две-три године, чак и уз сазнање да мно­ги од њих нису дотле стигли ни србску ћирилицу да науче, свечано уруче дипломе неког од фа­култета за минџамент или икебану, акреди­тованог на првој тра­фици у пролазу или на некој од пи­јачних те­зги у комшилуку. (Да би се избегли трошкови и за такву “образовну и научну” процедуру, пре неку годину предло­жено је Држави Србији да факултетске дипломе “штанцује” као брисогузе и сваком детету уручује за седми рођендан).

Како се још није чуло да је ико из учитељског “кора” про­тивречио таквој памети, не може се избећи суд да је баш тај “ин­телигенцијски” слој предвођен унезверитетским про­фе­сорима – најзаслужнији за стварање школског система таквог какав је… због чега се у једном телевизијском дневнику (24. јану­ара 2022) могло чути да је “мали број младих људи заинтересован за рад у просвети”.

Могло би бити да се у преосталом делу младих људи налазе неки који су, срећом, свесни да због свога незнања не би ни смели крочити у учионицу, али и они који верују у изјаве бројних “ин­те­лигената”, међу њима и неких који су засели на државне унезве­ритетске катедре – да је Србија “дру­штво у коме по вертикали смрди све”, “запуштена и заостала, леп­розно воња и ваља се у стај­ском ђубриву”, “ђубре од државе у до­словном смислу”, “устајали смрад мочваре”, “смрдљива курдско­-цинцарска касаба”, “сви­њац”, “не смрди на људски измет, већ на православне џихадисте и попо­ве који се не перу”, “национа­ли­з­мом загађена… са загађеним це­ло­купним становништвом”, “жит­ка маса непријатног мириса – овде све смрди, јер се читавом јед­ном народу догодило да се обрео на дну цивилизацијског казана, сав исполиван сопственим фекалија­ма… на дну клоаке”.

То као подсећање да је обичан, неписмен србски свет поо­давно спознао ис­тину да “нема будале као што може бити шко­ло­вана будала”.

Пристајање студентске и ђачке младежи првобитно усме­ре­не на школовање – да се прикључи пла­ћеном отпаду од Срб­ства, што може бити праћено не само “губљењем го­дине” и додат­ним трошковима због пропуштених испитних ро­ко­ва, већ и суко­бима у породици, само по себи, уз остварење оне манифестне “препо­руке” за нестанак и породице и Отаџбине, садржи у себи и гено­цидну замисао о уни­штењу србског (и руског) народа.

Користило би ако понешто од овога стигне до свести огром­не масе заведених “протестаната”, нарочито оно што се односи на ко­начан слом србскога националног и духовног бића – чему иск­љу­чиво теже не само “протестантски” предводници са срамотно­га плаћеничког списка, већ и они који себе сматрају “члановима” недодирљиве “интелигенције”, они који би, према учењу Арчи­ба­л­да Рајса, доказаног пријате­ља србскога народа, “хладно жрт­во­ва­ли слобо­ду и опстанак своје земље, ако би то њи­ма лично било од ко­ри­сти”, те да се, “као и сва неморална бића, и инте­ли­генција диви си­ли, чак и када се највише злоупо­треб­ља­ва”.

Овако како данас стоје ствари, у условима који су обеспа­мећене студенте гурнуле у самоубилачке протесте “намењене” србској националној трагедији, није чудо што се србски народ на­пу­штен од оних који би требало да му буду духовни и домаћински предводници, још увек налази на ветрометини.

Остаје нам само да се надамо да ће србском ге­ни­ју који је “сва­г­да при­тицао у по­моћ нашем народу кад год му је ви­сила о концу судбина њего­вих најживотнијих теко­вина”, бити дато да нађе излаз из данашњег србског безнађа.

Стално се ваља подсећати да се точак историје непрекидно окреће, да ће кренути неки нови ветрови са србске стране и да ће све бити постављено на своје право место.

У одсуству оних који су заборавили да своје званичне обавезе у државним, политичким, научним, образовним и васпитним инс­ти­туцијама по Земљи Србији обављају како царски ваља и требу­је, корисно би било да они који у србском народу србски мисле, зборе и творе, већ сада почну постављати циљеве за деловање на њиви будућих дана.

Због опстанка и институционалне Државе Србије и Живе Др­жаве, наравно, којој је, да то поновимо, фашикратски Запад на­ме­нио уништење, геноцидно, до последњег Србина, што су, у међувремену, 1935. године, и комуноусташе прогласиле сво­јом обавезом да се позабаве “уништењем свега што је српско и православно”.

По несрећи и на срамоту “нечију тамо”, “изненађена и увре­ђена” што то ди сада није успело ни једнима ни другима, у тај “по­сао”, у нашем времену, укључила се и унезверитетска “интели­ген­ција” истурајући “у први борбени ред” поверене им школнике и васпитанике.

А не знају, јади их (не) знали, да издајнике не воле ни они ко­јима је неко, некад, нешто издао.

На Дан Светога Василија Острошког – слава му и милост – 2025.

Илија Петровић / Васељенска