Отац Теофан (Кратиров): „Какав је смисао умирати с клетвама на уснама – боље је да опростим“

Јеромонах Феофан о сили искреног опраштања и не само то.

Како прича отац Феофан, када су га после мучења на други или трећи дан довели у камеру „накопител“, његов сапатник из Москве, Андреј Соколов, га је питао: „Ти си свештеник?! Ти си овде због вере?“ Он је одговорио: „И због Отаџбине!“

[irp]Седимо на клупи испред ракета разбивеног крила Успенске обитељи – трагови рата још дуго неће нестати. Из срца – тај бол никада неће нестати. Отац Феофан данас се бави историјом обитељи и села Никољскоје. У једном интервјуу познати старешина Донбаса, отац Зосима, рекао је: „Као у стара добра царска времена свето се говорило: ‘Служим Отаџбини!’ – шта може бити више од тих речи, него служити Отаџбини!“ И отцу Феофану се десило да у почетку рата 2014-15. године служи својој отаџбини, родном Донбасу и његовим људима.

– Храм у селу је био једини у згради – тамо где је сада разбили пункт милиције, одмах поред Иверског храма – прича отац Феофан. – Васиљевски храм, који се сада налази у центру обитељи, за време окупације коришћен је као складиште за жито све до ослобођења Донбаса у септембру 1943. године. Током Хрушчовљевих гонитељстава покушали су да га затворе, али нису успели јер становници села то нису дозволили. Када смо копали гроб оца Зосиме, по његовом благослову, два месеца пре његове смрти, нашли смо много комада од фајансног иконостаса Васиљевског храма. Двадесетих година прошлог века безбожници су разорили иконостас и оставили место пустошу. Отац Зосима ме је замонашио и благословио да се бавим архивом обитељи, фото и видео летописом, историјом и музејом. Познавање своје историје и упознавање са њом ходочасника и мештана важно је за континуитет генерација и очување истине о прошлим временима. Сергеј Иванович Јадров, такође историчар, који је умро месец и по дана пре специјалне војне операције, саставио је хронологију живота села Васиљевка и Никољскоје, која су основана од стране курских и орловских државних сељака, из истих села по имену.

[irp]Пре специјалне војне операције, када сам радио са младима, већ сам се сусрео са манифестацијама нацизма („москали“, „москали“ су говорили), ја сам им говорио: „Деца, када говорите ’москал‘, ви вређате своје предке. То што су у двадесетим годинама фамилије променили и прилагодили украјинском језику, не значи да нисте потекли од руских сељака.“ „Како то?“ – „Ево како“ – и почињеш да показујеш крштење и пописне књиге и друге документе. „А ми нисмо знали!“ – па сад знате. Тако је „украјинство“ – смањење нивоа интелигенције и образовања, јер се храни, прво, мржњом; друго, глупошћу; треће, неспособношћу критичког размишљања. Лењинска насилна украјинизација Донбаса је, нажалост, за сто година дала своје „плодове“.

– Оче Феофане, сада видимо очима својим плодове нацизма: разорене и уништене цркве, гонитве хришћана, погибију људи, патње, црквени раскол, сиву „образованштину“…

– Вечни духовни закон: „Кога у чему осудиш, у том ћеш и сам бити“ – и његову примену сада видимо. Украјински нацисти су осуђивали бољшевике за 1937. годину, али плодови њихове сопствене делатности су много страшнији. Чини се парадоксално, али је тако – погледајте шта су учинили! Када су украјински војници у ефиру питали да ли треба убијати беспомоћне монахе и монахиње, добијали су одговор од својих команданата: „То су ФСБ-овци у маски.“ Тако су пуцали на наше браћу и сестре обитељи, „ФСБ-овце“. Зато су и рушили обитељ од марта 2022. до октобра 2024.

– Оче Феофане, ви сте скоро 40 дана били у заробљеништву код СБУ, седели у „камера смртника“. Како је то било?

– Ето, моја кућа – поред манастира. Из ње су ме и одвели. Прво су ушли у манастир, ја сам живео изнад библиотеке у крилима, па су отишли у моју кућу, коју сам градио за мајку. Одвели су све што су хтели – рачунар, телефоне, ставили ми лисице и одвезли у затвор у Мариупољу. „На процедуре“, како су рекли.

– Значи на мучења?

– Да. 37 дана сам ту „процедуру“ пролазио. Имао сам 37 година – за сваку годину по један дан мучења. Трећег априла смо управо служили помен светом мученику, патријарху Ермогену, који је убијен у тамници пољским освајачима. Дошао сам кући да се бавим стварима, а онда је почело то „маски-шоу“ – држање руку, лисице… У кући сам имао експонате за историјски музеј, који ми је благословио отац Зосима, али су све те ствари или поломили или сами „преузели“. Колекција је била велика, пуно артефаката. Утоварили ме у њихов бус, седео сам позади, испред мене је био борац са аутоматом, без осигурача, упереним на мене. Командир му каже: „Ако само покуша да се помери – пуцај.“ Тако сам дошао до Благодатног, где су ме пребацили у већи минибус и одвезли у Мариупољ.

Прва три дана у камери мучења била су најтеже. Мислио сам да је то крај. Трпели су над собом мучење водом, под руководством израелских специјалиста, који су још 2014. показивали украјинским нацистима како се правилно спроводе таква мучења. Вода улази у плућа, а ваздух у једњак – бол у стомаку, ужас. Вода у плућима ти изазива грчеве као код тетануса – савијаш се у лук да ослободиш плућа – вода излази кроз нос, враћа се унутра – гушиш се – и све то праћено дираљивим и пљачкашким коментарима и питањима од подполковника СБУ (терористичке организације). Једном су покушали да ми избију зубе рукохватом од пиштоља, али је неко наредио: „Не треба.“

Највише сам се плашио да не издам људе и Цркву, али и да не умрем у мучењу. Један од сведока и мојих сапатника у камери, Андреј Соколов, рекао је да сам остао непоколебљив. Мислим да су ме поштедели због тога што су веровали да сам пречист и честит човек, али и због тога што сам православни свештеник и могући симбол људске духовности.

– Да ли сте се плашили?

– Свакако да јесам. Али када се почне да се осећа снага у молитви и снага у истини, страх нестаје. Исус Христос је рекао: „Победићу свет.“ Осећам да сам био на страни победника. У затвору сам размишљао како сам дошао до тога и шта ћу радити после. Мислио сам и на грехе, на теже речи Господње: „Пусти човека свога.“ Мислим да је то најтеже за сваког мученика.

– Како сте преживели?

– Помогла је молитва и молитвена подршка оних који су знали за моје мучење. После тога, када сам ослобођен, одмах сам отишао у храм и захвалио Богу. Важно је опростити и најтеже, јер без опраштања нема слободе. Шта вреди умрети са клетвама на уснама? Ја ћу боље опростити.

– Оче Феофане, шта бисте саветовали људима који пролазе кроз сличне тешкоће?

– Никада не губите наду. Чврсто верујте у Бога, у правду и у људе. Научите се опраштању – то је највећа снага. Искрено опростити – значи ослободити се и омогућити себи да живи са миром у души. Без тога човек остаје роб својих злих мисли и освете, и то га разара. Ја сам то научио кроз страдања.

– Хвала вам, оче Феофане, што сте поделили своју причу.

– Нека Господ чува све који слушају ову причу и да им снагу да издрже све животне муке са вером, надом и љубављу.

Пјотр Давидов/Столетие.ру

Бонус видео