Огавне тврдње огавног Жељка на рачун Митрополита Јоаникија!

Џаба је Јоаникије ломио јаја за Ускрс славећи Ђуришића, четнички покрет и Светог Саву, испало је недовољно. Поломио је своја, јер Београд сузама не вјерује.

Овако још један свој колумнистички урадак започиње Жељко Ивановић један од власника концерна Вијести. Ова филијала Драгана Шолака, односно медијска експозитура Нове.рс и Н1 за Црну Гору претходних неколико седмица отворило је рафал на Српску православну цркву, конкретно на митрополита црногорско приморског Јоаникија оптужујући га за промоцију четништва јер је служио литургију у Лијевча пољу те је ова неокомунистичка медијска перјаница искористила претходне неђеље да све своје насловне стране испуни нападима на Цркву.

Међутим, овај другоцрногорски концерн није избјегао ни да извијести о чињеници да је владика будимљанско никшићки Методије сада добио титулу митрополита, а о чему су грађани увелико писали на друштвеним мрежама. Како већина нашег народа воли да све теме, па и Цркву, ставља у контекст теорија завјере, овог пута ово им је било деградирање митрополита Јоаникија а простим коришћење Гоогле-а би могли виђети да је управо епархија будимљанско никшићка и била митрополија у 15. вијеку. То није очигледно довољно душебрижницима да не крену у рафал на СПЦ, патријарха Порфирија, а зашто не, и предсједника Србије Александра Вучића.

Иако су из Митрополије одговорили Вијестима данас гђе су рекли да је одлука којом епископ будимљанско-никшићки Методије добија звање архиепископа и митрополита, у потпуности природна и логична, имајући у виду одлуке о титулацији архијереја које су донијете на прошлогодишњем засједању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве (СПЦ), овај концерн, односно његов власник, уопште није марио за поменут одговор већ је кренуо у рафал на СПЦ као и на њено уређење.

„Џаба је исти Јоаникије прије годину и пар мјесеци славио у Васојевићима Александра Невског као важног и за Црну Гору јер је имао “храброст и мудрост и разум и спремност… да поведе свој народ, да га заштити од западних крсташа, који су хтјели да прегазе Русију”. Ни Москва сузама не вјерује. То гледамо вјековима. Џаба је Јоаникије од ступања на црногорски престо, на миг Београда, затирао све што је посљедњих година темељио његов претходник Амфилохије, налазећи Светог Саву испод сваког камена и у сваком жбуну црногорском. Џаба, јер Вучић ником не вјерује. А Путин још мање. Тако је са диктаторима и комунистима. Још од Стаљина. Испало је, много прије потписа подршке бунту српских студената, да је владика Методије “пик” (а не “руки”) званичне Москве и Београда. Поп од највећег повјерења и за Порфирија и за Кирила. Џаба је, дакле, Јоаникије кречио и србовао, испало је – извини, друже, али поса’ је поса’. Отуда Методије свако мало на аеромитинзима по Русији, гђе сигурно скаче између стотина дронова који лете ка Украјини сијући смрт по православној земљи и људима. Ето шта је комунистичка идеологија и гђе су у њој православни епископи и митрополити. Попут Јоаникија и Методија, чија се критика комунистичке немани и злочина своди на границе бивше Југославије. “Више хиљада људи је овђе бјежало од комунистичког ножа”, лелече недавно Јоаникије у некој босанској вукојебини, док његов сада већ парњак и први “пик” руског православља у ЦГ, владика Методије лети за Москву гђе под Путиновом чизмом слави побједу над фашизмом. И Стаљина, наравно, у чију част је руска раја у овој Путиновој ери, и уз амин или шутњу руских попова, подигла чак 114 спомен обиљежја. Велика је земља Русија, тако да има простора за толико споменика диктатору и злочинцу који је, између осталих, задужио и цркву! Наиме, независни руски историчари тврде да је до почетка Другог свјетског рата, Стаљин затворио или порушио преко 30 хиљада цркава и манастира, ухапсио преко 160 хиљада свештеника и монаха од којих је преко 100 хиљада убијено. Међу њима и 60 епископа. Број убијених вјерујућих лаика се мјери милионима,“ пише овај колумниста у свом још једном срамном нападу на СПЦ.

Али упркос овим бруталним чињеницама, Јоаникије ни да зуцне, наводи Ивановић, и додаје:

„Иако су црногорски и југословенски комунисти били перје у односу на бољшевике друга Стаљина, Јоаникијева истрага злочина “црвених” се завршава са Јасеновцем и Зиданим мостом. Не виде се гулази и колхози, Сибир и Лубјанка, зато се данас не види ни агресија и злочин над Украјином. Што све јасно говори да је СПЦ идеолошка а не вјерска организација и да њени прваци и митрополити нијесу пастири мира и екуменизма већ једне идеологије и тоталитаризма. Црвено православље, тако испада. Зато је након недавно одржаног Сабора СПЦ и промоције Методија у митрополита, тежиште овдашњих аналитичара стављено на погрешну страну. Критичари Вучића из црквених и политичких кругова су потрчали да саопште како је то упозорење и шамар Јоаникију због недавне подршке студентским протестима у Србији. Док је суштина у ономе што објашњава омиљени Јоаникијев историчар Александар Раковић. Он слави именовање још једног митрополита на територији ЦГ јер је тиме “срушен сан црногорских сепаратиста”, који су ето вјеровали да ће једног дана “митрополит црногорско-приморски постати поглавар њихове самосталне цркве, без обзира да ли је та самостална црква аутокефална или аутономна”! “Тај концепт се сада срушио зато што имамо два потпуно једнака митрополита”, признаје сам Раковић“, наводи Ивановић.

Испада да омиљени опозиционар свих времена и режима, Војислав Шешељ, задовољно трља руке, наставља Ивановић у свом стилу па наводи да је тако не зато што је Јоаникије добио укор пред искључење, а руски падобранац Методије унапређење, већ што је овом одлуком Синода СПЦ затрта свака па и минимална посебност Митрополије црногорско-приморске.

„Амфилохије се вјероватно преврће на небу јер је све оно што је посљедњих пар година живота и мандата радио било усмјерено ка утемељењу аутономије МЦП под кровом СПЦ. Иако је на почетку свог мандата у Црној Гори Амфилохије био ништа мањи Србин од данашњег Јоаникија, и ништа мањи поборник лика и ђела некадашњег Ђуришића и данашњег Караџића, временом је схватио, као и његови преци из Мораче када су подизали један од најстаријих манастира на територији Црне Горе, “да се треба везати за Цетиње а не за Београд”. Током литија, иако су оне биле инспирисане Ђукановићевим антисрпством и накарадним законом, покојни митрополит и његов портпарол Перовић, отац Гојко, ширили су екуменизам, занемарујући сестру Србију и мајку Русију. Вучић и Путин су за Амфилохија били диктатори и комуњаре, а државотворност и самобитност Црне Горе неупитна ствар која је тражила и адекватно рјешење позиције православне цркве. Не на вулгаран, партијски и насилан начин, како је покушао Ђукановић, већ кроз дијалог и политику унутар цркве и свештенства. У ту сврху Амфилохије је формирао и Епархијски савјет као инокосно тијело које је покривало само четири јединице СПЦ са територије Црне Горе, а кад год се помињао Темељни уговор Амфилохије је истицао како ће бити потписан на Цетињу и како ће га потписати митрополит црногорски а не патријарх српски. Испало је да се Амфилохије касно сјетио. Његова смрт је не само зауставила те процесе, већ је ствари вратила на 91-92. Београд и Москва су одмах кренули у офанзиву. Епархијски савјет је преко ноћи укинут као тијело противно устројству СПЦ, а за новог митрополита је промовисан Јоаникије Мићовић, блиједа сјенка претходника. И у интелектуалном и у црквеном погледу. Методије је унапријеђен у владику, а његову популарност код пастве су врло брзо препознали надлежни органи званичног Београда и Москве. Тиме је управо преко СПЦ у Црној Гори, црквених првака и већине свештенства, инсталиран најважнији канал за ширење малигног руског утицаја и идеологије “црвеног православља”. Са Путином као врховним поглаваром. Тај канал је много опаснији јер је далеко утицајнији и агресивнији од партијских постројби неког Мандића, Кнежевића, Јоковића и сличних дајковића“, пише Ивановић.

Ова симбиоза мрачне идеологије и вриједносно заостале религије, која у својим рукама држи и политичке и црквене прваке, тиме и безбједносне службе, показује да Црној Гори нема мира док се суштинске и дубоке демократске промјене не десе у Београду и Москви, наводи он и додаје да је јасно да се ни Путин ни Вучић не мире са независношћу ЦГ, ни са њеним чланством у НАТО-у, ни са будућим у ЕУ.

„Што је недавно, стидљиво, поменуо и као подржао актуелни митрополит. Јоаникије, а не Методије. Овај други је у исто вријеме причао бајке Васојевићима како их је лично Александар Невски “спасио од продора католичанства из Албаније”! Највећи губитници у читавој причи испадају локални промотори велике Србије и мајке Русије у Црној Гори. Политичари и попови, од Јоаникија и Мандића, преко Гојка и Милојка, до Бацковића и Копривице. Колико год се они заклињали и матици Србији и мајци Русији, Москва и Београд их гледају са презиром, као пионе на безименој територији, која је важна само због излаза на море. То, наравно, наше вајне православце неће дозвати памети. Напротив. Они ће наставити да се, као и Јоаникије, преиспитују гђе су погријешили како би се доказали Београду и Москви и умилостивили их. Зато од њих ништа не зависи. Нажалост. И зато је промјена могућа само споља. А она се не назире јер Русија све више личи на Сјеверну Кореју, а Србија на Русију. Испада, ћераћемо се још“, закључио је.

Борба.ме

Бонус видео