О Буњевцима – несрбски -1. део

У неком давно већ заборављеном 19. веку, француски славист Сипријан Робер (1807-1857) записао је да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски, језик-мајка, чему је историчар Фистел де Куланж (1830-1889), и он Француз, у својој студији о праву у државама старога века, прикључио своје сазнање и уверење да су Јелини и Латини, као новодошли у земље данас познате као Грчка и Италија, поробљавањем многобројних србских старинаца постепено преузимали највећи број њихових култова и на њима темељили своје наводно првенство на освојеним територијама и своје будуће цивилизације којима “културни” свет данас признаје изворност.

Знали су они све то, али им до памети није стизало да ће се 4. јуна 2025. године, на порталу “Хомо вербум” појавити текст Звонка Стантића, политиколога из Суботице, под насловом “Револуционарно укидање Буњеваца и Шокаца” (https://homoverbum.com/revolucionarno-ukidanje-bunjevaca-i-sokaca-pise-zvonko-stantic/), који почиње жалопојком да је “не чекајући крај рата, народна власт (у Југославији – ИП) објавила да се о трошку државе сви документи Шокаца и Буњеваца, као и остала евиденција у књигама о њима, мора преправити”, а завршава “открићем” смештеним у поприлично збуњеној реченици да “кога срце искрено боли, што они који би морали већ по својој вокацији, следити круцијалну мисао бискупа Ивана Антуновића, да су Буњевци старији народ и од Срба и од Хрвата… и који не желе скренути ни на једну другу, себи туђу страну, ти с правом очекују више одређености, а мање правне дисперзије ставова”.

Између тих двеју Звонкових мисли нашла се поголема прича, али се мени учинило да “умовање” испред оне “мање правне дисперзије ставова” треба сместити у коментаре понечега тамо уобличеног.

На то ме је “охрабрила” једна годину и по млада Звонкова “мрка капа за нас Буњевце”, коју су им, са све правописним одликама ауторовим, “натакли” Срби и што му, наравно, није било по вољи: “Својим текстовима почео сам мењати нека схватања о нама (Буњевцима – ИП), показујући да су неке историјски важне личности мађарске, српске и хрватске историје били Буњевци. Много тога афирмативног сам о нама објавио, што пре мене није буквално нико. То изгледа не води добру општем, већ само нашем, па у мојој Буњевачкој матици не могу трећа година добити термин да одржим историјску трибину. Нисмо 3 године одржали више од 2 састанка главног одбора, а о усвајању завршног рачуна на скупштини, ништа. Одржи се нека изложба о салашима и кукурузовини и то је све.

Српске организације сада редовно одржавају своје трибине у Буњевачкој матици, а ја не могу, јер никако да стигне да ми то организује та што је задужена. Веруј да ми то изгледа као издаја онога што смо на париској конференцији (мировној, 1920. године – ИП) постигли , након што је Цвијићева екипа офрље заступала прикључење Суботице. Краљ Александар (Карађорђевић, 1888-1934 – ИП) два пута је приватно долазио код старог Мије Мандића тим поводом. Захваљујући томе што смо чинили 67% становништва и били власници више од 70% ораница, што се видело у Паризу из материјала који је припремио Мијо Мандић, а однео и показао Блашко Рајић (1878-1951, који је, како сам пре три деценије, у суботичком архиву “открио”, док сам прикупљао грађу за књигу “Војводина Српска 1918”, “својим деловањем и постигнућима, као свештеник, јавни и политички прегаоц, као књижевник, родољуб и патриота, оставио дубок траг у прошлости Суботице и снажно обележио читаву једну епоху” можда и тиме што је у “својој” цркви, над празним мртвачким ковчегом, обављао посмртне обреде живоме краљу Александру – ИП). На скупштини града када се одлучивало о буњевачком језику као четвртом званичном, ја сам изнео историјске разлоге, а Сузана (Кујунџић Остојић – ИП) лингвистичке.

По први пут показао сам свима мађарску понуду тада још мађарским држављанима, Буњевцима, да ће добити нову жупанију која је сезала чак до периферије Осијека, са свим местима до Суботице и Баје. Нисмо прихватили, хтели смо са Србима по сваку цену. А сада нам Срби полако, миц по миц узимају просторије Буњевачке матице, правдајући се да је било власништву Манојловића. Заправи Манојловићи су 100% Цинцари, а Цинцари као ни кир Јања, нису ни Срби, чак нису ни Словени. Сва та операција спроводи се преко троје полу Буњеваца – полу Срба, који су већи Срби од правих Срба. Грозно. Јако сам разочаран тим ниподаштавајућим понашањем, као да нас Срби терају Хрватима у редове. Каква је ово грозна збрка, да ли ово неко намерно ради, да би се најзад Буњевци разочарали у Србе. То није људски. Буњевачка матица је жртвована, чему то? Срби имају огроман Српски културни центар ‘Свети Сава’, а заређали па код нас држе трибине, а ми у истом простору можемо бити само у публици. Неправда, што рекоше у цртаном филму. Трибина у којој откривам веома аргументовано на десетак страница, да је основе електротехнике Никола Тесла научио у карловачкој војној гимназији од Буњевца академика, да је тог академика ћерка била прва жена асистент у Хрватској, као и да је учитељ Теслин у Смиљану био такође Буњевац, те да је Буњеваца и Срба у Смиљану било приближно једнако.

Остај ми здраво и не замери на отворености”.

Такво и толико Звонково нерасположење према Србима понукало ме је да му се 4. јуна обратим краћим питањем:

“Звонко, Роде,

Реци мени где си нашао ову ‘круцијалну мисао’ из завршне реченице твога текста објављеног на порталу ‘Хомо вербум’.

“Кога срце искрено боли, што они који би морали већ по својој вокацији, следити круцијалну мисао бискупа Ивана Антуновића, да су Буњевци старији народ и од Срба и од Хрвата (Расправа), и који не желе скренути ни на једну другу, себи туђу страну, ти с правом очекују више одређености, а мање правне дисперзије ставова”.

Наредног дана стигао је одговор, латиницом, како следи:

“Знам шта је проблем у схватању. Овако сам на исто питање одговорио и Луки (уреднику портала Хомо вербум – ИП). Као прво, навео сам извор у раду, дакле не замери мени што је бискуп Иван Антуновић тако писао. Друго, он је етимолошки етноним Раци, како су у Угарској и касније названој Мађарској, називали Србе и Буњевце изводио од Траци, односно Трачани, дакле ваш и наш корен је стављао у већу временску дубину од писаних сведочанстава која наводе експлицитно Србе. Треће, он у исто то, јако старо време ставља и Србе и Буњевце, са потпуно идентичном основом – Траци. Тако посматрајући нису Срби који се зову Срби више Срби од оних који су се у неком каснијем временском периоду назвали по реци Бојани – Буни. Ни етноним Црногорци, настао по црној гори вероватно није старији од етнонима Србин, јер се прве српске државе нису звале Србија, већ Зета, Дукља, Рашка. И етноним Црногорци и етноним Буњевци, настали су много касније од етнонима Срби, бар по доступним писаним изворима. То све, не значи да су Срби који се изјашњавају као Срби, више Срби од оних Срба који се изјашњавају као Црногорци или од оних Срба који се изјашњавају као Буњевци.

Вратимо се на бискупа, он све смешта у исти историјски, временски и етнички простор. Реално, у време о којем он говори, народи, па ни српски, немају експлицитне доказе о постојању под тим српским именом, али не заборави да он као католички великодостојник и племић тада још каже да смо ми исто. Као племић имам информација, које се не налазе у књигама и штампи. Рецимо мамин предак је добио племство као један од команданата тврђаве Видин. У великој бици са Турцима заробљен, али је после откупљен за 1000 дуката.

У контакту сам са грофом Марковић de Spizza, чије породице је била тврђава Хај Нехај породично власништво. То немаш где, сем код мене прочитати, па оћеш поверовати, јел не, али грофовска се не пориче, јер да нека породица стигне до тог ранга, треба 300-400 година барем да буде истакнута војно и још часна. Он ми пише да су у Будви и околини подигли неколико цркава и палата и да су дуго командовали Будвом. То је наравно тешко прихватити, али је тако. Можда ћу једног дана бити довољно добар да могу више тражити од њега. Његов предак је био адмирал флоте Фридриха Барбаросе и племство зарадио управо као адмирал победник хришћана у поморској бици против султанове флоте. Значи у време Стефана Немање, Буњевац је адмирал најмоћније хришћанске војске односно флоте, уз то и толико стручно образован да командује тим за нас странцима. Питање је који део србства је имао тако образоване људе у време Стефана Немање, који су командовали западњацима. Оно

de Spizza
долази од Спичког поља, које се простире од тврђаве до мора, а у старим картама млетачким управо је тако обележено. Ово све значи, да би он стигао 1100 и неке (да не тражим сада) до командног места, морао је неко у породици претходно добити племство, јер се успон до тих висина водио међу рангом племићким у Млетачкој републици и у Светом римском царству, код Турака није, Бонапарта није.

Грб који сам једино ја добио на увид, датира и на њему стоји 1156. година, што значи да су грађење војне каријере, да би једном стигли до обичног армалног племића започели пар векова раније.

Где стигосмо, јеси ли рачунао? Има тога још, али да не буде превише. Дакле, не можеш нас сматрати Хрватима како сте нас ви Срби прогласили у ГНООВ (Главни народноослободилачки одбор Војводине – ИП), који су 90% чинили Срби, па још увек нећете да скинете ту стигму са нас, а тиме сте нас уништили заувек, већ нас требаш сматрати најстаријим Србима, који су међу првима били западно школовани до највиших позиција, најразвијенијих држава. Верујем да сам ти дигао шећер на 200, али такав сам да пријатељу кажем, оно што бих другом прећутао да га не иритирам, а ово за ГНООВ сам рекао и академику Василију Крестићу, није могао да верује шта га је снашло. Није се увредио, чалк је рекао на крају да је то истина. Али ни он никада није помислио на то да су одлуку донели Срби, спровели Срби, да је чувају и 2025. Срби, да најстарије Србе проглашавају Хрватима и да у томе упорно истрајавају. Подрав друже мој и не замери”.

Нема замерке, наравно, али се мора приметити да уводни пасус у причу о “револуционарном укидању Буњеваца и Шокаца” нуди мало недоумице, мало заблуде…

– “Буњевци нису остварили матичну државу у којој би представљали већинску нацију”, можда због тога што би се свако питао каква је то и колика држава у којој осамдесетак хиљада Буњеваца представља већинско становништво;

– “Стварањем нових националних држава после братоубилачког рата, после живота у Југославији”, Буњевци су се “нашли, као и толико пута пре тога, у више држава, између више национализама, принуђени да маневришу својим егом и покушајима асимилације”, баш као да рат од 1941. до 1945. године није био одбрана од нацифашистичке окупације, већ србски “обрачун” са “својом комуноусташком браћом” око неких “братских” беспослица. Ни у примисли Стантићевој није се нашла намера јаловог западноевропског света да Србе, творце људске цивилизације, уништи до последњег, у складу са Марксовом “мишљу” да Европа може досегнути срећу тек ако би физички могло извући Србију на дебело море и тамо је потопити на дно;

– Када се каже да “у западном развијеном свету, на који се позивамо у маштању о будућности…, ‘модернизација’ малих у сигурније веће националне одреднице, коштала је многе (мање бројне народе или етничке групе – ИП) нестанка… у смислу пристанка употребе језика, изучавања свачије, само не историје оних чије гене носе”, те да је свођење тих особености “на фолклорно, на штету историјског, стварало увек осећај небитности, маргиналности”, али остаје неречено у ком су то облику, у Србији, присутни “спорови о посебној етничкој припадности Буњеваца”, нарочито “у последњих стотину и педесет година”;

– Уз тврдњу да “код нас постоји широко распрострањено бркање појмова народ и нација”, као и уз констатацију да “у пројектима ‘национализације’ у државама које су ишле принципом стварања од различитих етницитета, општег заједничког националног идентитета, понеке етничке групе су имале развијену самосвест, углавном као сећање и завет предака, као ми Буњевци”, нужно се мора поставити и питање због чега се уопште и говори о некаквој наводној буњевачкој угрожености у Србији.

– Све то утолико пре што Стантић помиње и Национални савет буњевачке националне мањине који, у складу са Законом, “представља националну мањину у области образовања, културе, обавештавања на језику националне мањине и службене употребе језика и писма, учествује у процесу одлучивања или одлучује о питањима из тих области”. И није то једино такво тело, у Регистар мањинских националних савета уписане су још 24 (двадесет четири) националне мањине чији се рад финансира “из буџета Републике Србије, буџета аутономне покрајине и буџета јединице локалне самоуправе, донација и осталих прихода”. А не помиње да су Срби као већински народ у Србији, у том погледу потпуно обесправљени јер немају неко тело, макар се звало и “већинско”, које би бринуло о србским националним интересима “у области образовања, културе, обавештавања… службене употребе језика и писма” и учествовало “у процесу одлучивања… о питањима из тих области”. Зато се и могло десити да антисрбском уставном одредбом (члан 10) србско ћириличко писмо буде “осуђено” на неупотребу, док су језици националних мањина заштићени законом.

Баш тако, Буњевци заштићени законом, иако нас Звонко уверава да је наводно већински србски ГНООВ “превео” Буњевце у Хрвате и тиме их уништио “заувек”, уместо да их сматра “најстаријим Србима, који су међу првима били западно школовани до највиших позиција, најразвијенијих држава”. Свашта па лепо, рекле би Лале, пошто се у истој реченици тврди “како сте нас ви Срби прогласили” Хрватима, казује се тиме да Срби “нас” Буњевце не сматрају Србима, али се од Срба тражи да их сматрају “најстаријим Србима”!?

И ту, на чистину, “истрчава” питање ко су заиста Буњевци.

Званична маџарска држа­в­на статистика ка­зује да је у Бачкој 1880. године живело 121.838 Срба и 55.243 Јужна Словена римокатоличке вероисповести, без исказивања по наро­д­носној припадности.

Десет година касније, иста та статистика увела је Србе, Бу­ње­вце и Шокце у исту пописну групу и тако дошла до укупног броја од 197.104 Србина. Изван те групе остала су свега 1.253 Јуж­на Словена; биће да су се међу њима нашао и неки Хрват.

Буњевци и Шокци су 1900. године изузети из “српске групе” и уписани у рубрику) egyeb остали, без икакве могућности да се у њој препознају, ни онда ни данас. И тада и раније, Маџари су врло добро знали да Буњевци и Шокци нису Хрвати, а ни Буњевцима и Шокцима ни на крај памети није било да себе сврставају у Хрвате за које, на једном месту, читамо да, “кад су се издвајали из српског етничког корпуса… престајали су да буду народ и постајали ка­то­лици”.

У последњем угарском попису из 1910. године пописано је 139.412 Срба и свега 927 католика Југословена. Барем што се тиче Срба, али и Буњеваца и Шокаца, тај попис не може се узети као ваљан, пошто су пописивачи имали обавезу да као Маџаре попи­шу све становнике који знају да на маџарском језику изговоре и је­дну једину реч. О томе нам, “под понудом заклетве”, сведоче чет­ворица пописивача у Суботици, све Буњевци – школски надзор­ник Мијо Мандић, градски рачуновођа Петар Гемер, писар Иван Марцикић и надзорни равнатељ пучке школе Матија Ишпановић -, у изјави датој 24. јануара 1919. године да, “када смо били изасла­ти били да вршимо попис становника, строг налог добили, да сва­ки становник који је и нешто знао мађарски, као Мађара уведемо у пописни арак, ма да ни по пореклу, ни по народности нити је он, нити његова породица никад Мађари нису били. Што више десило се многих случајева, да је читава породица као мађарска уведена у пописни арак, премда један део породице ништа није разумео мађарски” (Архив Војводине, Ф76, кутија 2, Извештај Народне управе за Банат, Бачку и Барању Министру унутрашњих послова Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца).

Кад је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена саз­вана (25. новембра 1918), уз податак да је на хиљаду становника биран један посланик, потврђена су пуномоћја за 84 Бу­њевца, три Шокца и све­га два Хрвата, што значи да је тада у Бачкој, Банату и Барањи било не више од 84.000 Буњеваца, не више од 3.000 Шока­ца и једва нешто више од хиљаду а свакако премного мање од 2.000 (две хиљаде) Хрвата. (Од Звонка сазнајемо да “сам град Суботица, према попису спроведеном у Краљевини Југославији 1931… званично 18.145 Буњеваца и 683 Хрвата, а са спољним територијама града, број Буњеваца је 43.832, или 44,29% , Хрвата има укупно 880 или 0,89%).

Тако изабрани посланици, уз “преостале” србске посланике, одлучили су да се Банат, Бачка и Барања присаједине Краљевини Србији. Одлучили тако не знајући да ће Звонко, сто и кусур година касније, окривити Јована Цвијића (1865-1927) – то је, знаш, онај из Краљевске академије, био им је и председник – и његову “екипу” што је на париској мировној конференцији “офрље заступала прикључење Суботице” Краљевини Србији, као, ваљда, страног тела у ондашњој Бачкој. Еј, бре, офрље, Цвијић и његови дали су игнорират “мађарску понуду тада још мађарским држављанима, Буњевцима, да ће добити нову жупанију која је сезала чак до периферије Осијека, са свим местима до Суботице и Баје”!

Немогуће је у ист(инск)у раван довести Цвијићеву “офрљост”, Суботицу ко зна чију, маџарску понуду коју, како нас Звонко уверава, “нисмо прихватили, хтели смо са Србима по сваку цену”, без обзира на то што су Буњевци, како каже, чинили 67% становништва и били власници више од 70% ораница” и наводне доказе које је мировној конференцији поднео Блашко Рајић, онај који је пред полазак у Париз, средином марта 1919. године, изјавио: “Идем у Париз… што сам из Суботице… и ондашње прилике врло добро познајем. Стога бићу у стању да одбијем нападаје, особито са стране Маџара, који се нападаји тичу народносних односа тих крајева. Суботица није најсеверније место, али је она бројем најјаче словенско место у тим крајевима. Више Баје има непрекидан низ села и места, не мање важних од Суботице и других градова, у којима живи чисто словенски народ”. .

Звонкова непредвидљивост у тумачењу буњевачке припадности Србству или неком другом, могла би се оправдати претпоставком да није знао за оно што је Марко Јурић (1880-1949), Буњевац из Суботице, изговорио 27. фебруара 1927. године, као народни посланик у Народној скупштини Краљевине СХС указујући на грубе, примитивне методе којима су Хрвати, убр­зо по стварању Краље­в­ст­ва СХС, почели да све “остале” ка­толике по Србији, пре свега у Срему, Банату, Бачкој и Барањи, преводе у Хрвате:

“Истина је да се код нас врши насилно похрваћивање Буњеваца и Шокаца од стране хрватских сепаратиста, и то од дана ослобођења, кад су били изаслати из Загреба. Још онда је донио неки хрватски лист да живи у Суботици 80.000 Хрвата који под маџарским режимом нису могли да говоре хрватским језиком. Још онда је то, господо, код нас Буњеваца непријатан утисак учинило и то зато што се ми нигда нисмо осећали Хрватима него Буњевцима.

…Нарочито у последње време повела је ме­ђу нама живу акцију за по­хрваћивање Сељачка странка, да би свој по­ли­тички положај тамо уч­врстили. Али пре коју годину на овој говорни­ци, др Крајач (Иван, 1877­-1945, хрватски политичар, од 1925. до 1927. године министар трговине у једној влади Николе Пашића и трима владама Николе Узуновића – ИП) овде изјавио и казао да… Хрвати и под Аустро-Угарском монархијом “имали смо своју народну државу где смо народним животом живели и културно се развијали”…

И кад су господа браћа Хрвати у оно доба, како видим, живели у својој народној држави, онда су они требали још тада пронаћи тих 80.000 Бу­њеваца, доћи к њима и казати им да су они Хрвати. Али, они се у то доба ни старали нису, јер нису ни хтели то знати, јер нас нису ни држали за Хр­вате. Да су нас онда држали за Хрвате, они би нас још онда прона­шли. У свему је, господо, најинтересантније то, да ти хрватски сепарати­сти за које се код нас за време Маџара није ни чуло, да су се појавили од­мах по­сле ослобођења, да Буњевце похрвате и преко њих и целу Бач­ку… Али су се, господо, љуто преварили, јер Буњевци, иако су 95% од њих се­ља­ци ко­ји нису високо школовани, али су они ипак свесни да за оно што данас имају, могу захвалити једино српском народу, који је донео своју братску љубав и слободу. То, господо, Буњевци никада неће заборавити српском народу него ће се увек сећати тог великог дела српског народа које је он учинио не само за њих него и за све Јужне Словене”.

Тако Буњевац Марко Јурић пре стотинак година, а његови ововремени потомачки племеници говоре “као да нас Срби терају Хрватима у редове… да би се најзад Буњевци разочарали у Србе” јер су их “тиме… уништили заувек”.

Уместо да “нас треба(ш) сматрати најстаријим Србима, који су међу првима били западно школовани до највиших позиција, најразвијенијих држава”.

Баш као да су они “млађани” Срби, небуњевци, стигли да “међу другима”, или “међу трећима”, буду “западно школовани” до тек неких споредних позиција.

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска