Илија Петровић: Коме стреме потрпезне кучке

Ко беше зле среће да пре неки дан упадне у портал “Између сна и јаве” и тамо нагази на обеспамећену причицу “Србија – нова деспотија”, ојачану сетним поднасловом “Комесар без идеологије”(https://izmedjusnaijave.rs/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D1%99%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0/),

истинском тугованком за неким не тако давним временом, могао је, без обзира на коришћене фразе, сазнати да су Срби “заборављајући ко је и како зајахао Србију и у црно је завио пијући јој крв више од пола века на такозваној бољшевичкој идеологији доследно примењујући коминтерновску доктрину газећи сваку младицу српског националног интереса, …дозволили да јој већ више од деценије командује слично бољшевичко зло и наказни антиљудски режим…

То што Вучић не веша, не стреља или не коље хиљаде невиних људи чији је грех једино у томе што презиру његову деспотију (на другом месту названу “осавремењена тиранија” – ИП) последица је околности на које он не може да утиче… Али, да се само он пита сваки би поток у Србији била масовна гробница без знака и знамења. Можда би само урезао некакви општи симбол гробног места са именом без презимена, тек да се подсети и подичи минулим радом.

Заборављајући терор бољшевика и неизлечиве последице њихове власти Срби су се подали још горем злочинцу од Броза. Тито је, ипак, Србима био лакши јер их је крвавим рукама хранио, дизао економију и стандард и великој већини Срба којима је испрао политички мозак обезбедио, за оно време, одлично економско благостање, али и неизвесну будућност. Тито Србе, ма шта им радио није дотукао. Овај (нови) владар обезбедиће много извеснију будућност – пакао од живота и елиминацију пристојних могућности да се од њега икада опоравимо и као друштво и као држава и као нација, и као људи”.

За разумевање онога “шта је писац хтео да каже”, ваљало је у руке узети речник “увезених” речи и тамо “открити” да се речју “деспотија” означава “неограничена и самовољна владавина; држава неограничеиог и самовољног владаоца”, те да је своје обележје свему томе дао “деспот, неограничени господар, неограничени владалац, самодржац, тиранин”.

Обично добро необавештен читалац тим се ученим тумачењем доводи у крупну недоумицу јер, ако у Србији влада деспот, односно тиранин упоредив с оним који је неколико редака раније назван “бољшевичко зло и наказни антиљудски режим”, познат и по броЗЛОхвалној изјави Александра Ранковића, бившег Србина а четврт века понајважније броЗЛОве подгузне муве, да је само од 1945. до 1950. године побијено 586.000, а “гостовало” у затворима око 3.800.000 Срба – онда је извесно да би неки “слободоуман” порталац, или сајтовац, још увек у недовољно будном стању, затечен између сна и јаве, за своју деспотску, тиранску оцену брже остао без главе но што би стигао да “објасни” како није тако мислио.

Ако исти тај порталац, снени или јавени, управо наведене цифре настоји да обесмисли или, можда, представи као уступак оним Србима који су се, у датом тренутку, нашли изван обеју група, али су “смештени” у ону броЗЛОву поруку вајару Ивану Мештровићу из 1960. да “за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати”, ублажиће то, боље рећи: оковаће то у звезде, тврдњом да их “није дотукао”, већ их је “хранио… дизао (им) економију (и) обезбедио… одлично економско благостање”. Друга је ствар што ће при томе “заборавити” да каже како је током његовог усрећитељског и “благостањеног” владања, скоро сва индустрија из Србије “пресељена” у Хрватску и Словенију, да је позајмљено са стране око 195 милијарди долара, да се зна за утрошак око 124 милијарде, те да је ону различицу од незнано како трошених седамдесетак милијарди, до пре неки дан враћала Србија као правни следник некадашње броЗЛАвије.

Да не помињемо такозване обавезе од пре тричетврт века, током којих се могло десити да, примера ради, у Војводини Равној, деветочланој породици са седморо деце – најстарије петнаест година, најмлађе још не беше проходало – порталчев хранитељ, благостањац, дизач економије и стандарда, са тавана отме и последње пшенично зрно и из штале одведе једину краву музару, хранитељицу. Годину дана преживљавали су са по два кила хлеба дневно, којима им је станарину плаћао један брачни пар младих пекара…

Посебно забавном треба сматрати јавено или снено порталчево ћутање о поступцима својих непрежаљених “комесара” током неког међувремена најпознатијег по петооктобарском државном удару из 2000, са стране плаћеном цифром од бар “шест милијарди које чекају на граници”, како је обећавао потоњи министар правде, удару праћеном пљачком свега до чега су “ударнички” могло доћи, али и продајом Слободана Милошевића хашком трабуњалу, на Видовдан 2001. године, чином названим “размена”. Ово последње уз “откриће” Бориса Беговића, некадашњег економског саветника неког лабудастог министра, “да је Слободан Милошевић изручен Хагу да бисмо добили 10,98 милијарди долара кроз бесповратна давања, зајмове и опроштај дуга”

(https://www.republika.rs/vesti/politika/274499/sloba-je-prodat-za-11-milijardi-dolara-boris-begovic-koji-je-pre).
То само за засенити простоту а стварно – да би се у Србији устоличила власт која ће за рачун фашикратског Запада, у домаћој радиности обавити све потребне радње за коначно уништење србскога рода, творца људске цивилизације, оно што истоме том Западу, јаловом, чак и уз бројне крсташке ратове, помаџариивање, поримљење, уз комунистичке манифесте, геноцидне походе током двају светских ратова, уз пароле о братству и јединству народа и народности и још неких броЗЛОвих убиствених, тамничних и других окупационих мера злочиначке природе, није успело током претходних барем дванаест векова.

И тако, не би ли допринео отпору некој наводној деспотији, на другоме месту званој “осавремењена тиранија”, већ помињани јавено-снени порталац потрудио се да своје схватање о Видову дне, србској заветној слави, уподоби ономе што је пре дванаестак година остало некажњено, али зато по свему срамотно.

А и зашто би било кажњено кад “ударници”, у сопственом обешчовечењу, не само што врло лепо живе од тадашњега кривог течења и отворене издаје србских националних интереса, већ њихово тадашње (не)дело касније није препознато макар као “грешка у корацима”. И једно и друго, наравно, препорука је следбеницима таквог “ударништва”, названим некад “блокадери”, некад “студенти”, да “под своје” узму све оно што је у међувремено створено у Србији. При томе, као треће и најважније, никоме од речених “студентских блокадера” или “блокадерских студената” не допире до онога што се у нормалних људи зове мозак, да их је фашикратски Запад – свестан да сам не може доћи главе србскоме народу – препознао као корисне отпаднике од Србства и упрегао у остварење својих геноцидних намера.

Није случајно што се снено-јавени текст појавио истога дана кад је у емисији некаквог “прозападног медија Нова”, посвећеној ововременим терористичким “блокадама” и протестима, водитељка питала госте у студију “да ли су зборови та ћелија која може да организује људе?”

(https://vaseljenska.net/2025/06/30/skandal-u-zivom-programu-voditeljka-tv-nova-poziva-na-osnivanje-/)
. Према схватању правних сручњака, “овакве формулације… недвосмислено асоцирају на терористички речник и организациони модел којим се групе са недозвољеним циљевима мобилишу и структурално умрежавају ради подривања уставног поретка. Поред тога, током емисије више пута је алудирано на потребу ‘помоћи са стране’, што је додатно појачало утисак о припреми и подстицању на међународно мешање у унутрашње политичке процесе”.

И једно и друго, и много шта треће, дешава се да ли “заслугом”, да ли кривицом некога у Земљи Србији.

Најпре, ваљда, заслугом Државе Србије као институције оличене у њеном Председнику, понајвише нечињењем које се, интимно, правда разлозима да ли дипломатске, да ли “дипломатске” природе. Оно прво правдање тиче се чињенице да је Србија са свих страна окружена мање или више отвореним својим непријатељима окупљеним у некаквом наводно одбрамбеном Северноатлантском војном савезу познатијем као НАТО. Зна ли се да та организација делује по правилу осмишљеном тако да, ако би се Србија супротставила једном од “његових”, то би значило да она улази у сукоб и са преосталима. А да би Србија избегла сукоб не баш са “преосталима” већ и са једним јединим, ваља прећутати, макар и дипломатски, и неку за себе корисну “одбрамбену” истину.

Потом и неделовањем постојећих медија, односно средстава јавног информисања (обавештавања), и телевизијских станица међу њима, који постоје у Србији зарад “истинитог, благовременог, веродостојног и потпуног информисања”, упркос законској обавези да “свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја”.

Све то под условом да се опстанак Државе Србије као институције и Живе Државе Србије, по схватању и медија и оних који су задужени да одлучују, може сматрати “питањем од јавног значаја”.

Иако се бројним медијима, нарочито онима са националном фреквенцијом, већ годинама приватно указује на геноцидну намеру фашикратског Запада да “укине” србски род и Србску Земљу, све се окончава ћутањем, да ли дипломатским, да ли бесловесним. И даље Жива Држава, народ у Србији, не зна да му је тај више пута помињани Запад – наменио истребљење.

Све то не занима ни такозване национално-фреквентне медије, ни Државу Србију, а ни првима ни другој не смета што се са неких “канализација” емитују изразито антисрбске поруке. К’о веле, у питању је слобода медија, а не знају, јади их не знали, да “на предлог надлежног јавног тужиоца, надлежни суд може забранити дистрибуцију информације или другог медијског садржаја… ако се тиче “непосредног насилног рушења уставног поретка”.

Ух, умало да заборавим ону раније помињану дипломатију под знацима за наводњавање, којом је Држава Србија потпуно забаталила школски систем и препустила га на милост и немилост некаквој тамо “интелигенцији”, групацији за чије је многе припаднике Арчибалд Рајс (1875-1929), истински пријатељ србскога народа, пре непуних сто година написао да би “хладно жртвовали слобо­ду и опстанак своје земље, ако би то њи­ма лично било од кори­сти”, те да се, “као и сва неморална бића, и инте­ли­генција диви си­ли, чак и када се највише злоупо­треб­ља­ва”.

Односи се то понајвише на лица која, са својих унезверитетских и академичких позиција, званичном историјском нЕуком трују србску младеж, ону што ће касније, по средњим и основним школама, невиној дечици препричавати лажи о србској прошлости и гушећи у њима србску националну духовност – претварати их у бесловесну масу прикладну за (зло)употребу свима који делују на уништењу србскога рода.

Томе погодује и чињеница да је званична Држава Србија, највероватније свесно – јер је тако, за почетак, одустала и од србскога ћириличког писма -, поодавно препустила “производњу” школских уџбеника странцима, доказаним србским непријатељима, чиме се одрекла свете обавезе да србски школски систем чува и очува зарад опстанка србске националне духовности и, самим тим, србскога националног бића.

Но, било како било, сви “надлежни” упорно ћуте о узрочницима и узроцима чије последице виде сви који хоће да виде, а обеспамећена маса подрива ли подрива темеље Србској Земљи рачунајући да тиме чини добро своме роду.

И, нажалост, биће тако све док некоме од помињаних а неименованих, не дође… у главу да је реч “историја” настала од речи ИСТИНА.

А дотле, узалуд се можемо питати да ли Држава Србија уопште постоји.

Илија Петровић / Васељенска