Илија Петровић: О Србској Крајини – после боја… (3. део)

Још о “знању” војних команданата

Представа о неким доцнијим крајишким збивањима употп­у­њује се записима Слободана Јарчевића, каријерног дипломате, једно време крајишког министра спољних послова.

Први запис тиче се хрватског напада на Западну Славонију “1. маја, како је било и забележено у документима НАТО-а. Према плану о коме ме је обавестио Мартић, Вуковарски корпус Српске Кра­јине треба­ло је да с Новосадским корпусом, двама правцима, уз Дра­ву и Саву, продре према Западној Славонији, док је Бања­лу­ч­ки кор­пус био дужан да форсира Саву код Градишке и заустави про­дор хрватске војске према Окучанима. Рачунајући са тим, Мар­тић је наредио Вуковарском корпусу да поступи по плану. Гене­рал Душан Лончар (1942-2018), командант гардијске моторизоване бригаде у Вуковару, није извршио наређење Врховног коман­дан­та. Наре­дио је само артиљеријску ватру по неким циљевима око Осијека, али то је била само варка за јавно мнење. Горан Хаџић је преко Републике Српске послао триста (300) војника и, кад су они сти­гли до Босанске Градишке, могло се већ знати да су Хрвати упали у Западну Славонију. Аркан Ражнатовић је кренуо са неколико стотина добровољаца, али га је полиција зауставила на Дрини и вра­тила. Дозвољено му је да пређе са само тридесеторицом војни­ка, не би ли, наводно, помогао при евакуацији једне породице из Окучана.

Председник Мартић ми је поверио да није знао шта да ради. Лички корпус није могао ангажовати, био је малобројан. Баниј­ски је само демонстративно отворио ватру према Јасеновцу, без икаквог знатнијег учинка. Послао је једну чету из Книна, али су ти момци страдали јер су се, забуном, сукобили са српским вој­ни­цима и многи су изгинули. Бањалучки корпус је само пре­бацио не­ке чете да помогну извлачење цивила.

Генерал Челекетић је телефоном звао генерала Момчила Пе­ришића (начелника Генералштаба Војске Југославије – Србије и Црне Горе – ИП), а овај га је ‘утешио’:

‘Милане, ја ти не могу помоћи’.

Тога дана, позвао ме је професор Београдског универзи­тета др Војин Дабић (1949-2017) рођен… у Западној Славонији и, скоро кроз плач, рекао ми да Хрвати туку артиљеријом и ракетама по збегу на Папу­ку. Тражио је да се помогне. Преко светских аген­ци­ја по­слао сам апел за међународну помоћ, а позвао сам и каби­нет гене­рала Перишића. Нису ми давали везу са њим, тако да сам могао разговарати само са лицем које је одговорило на мој те­ле­фон­ски позив (да ли неки виши официр у штабу или само телефо­ниста). Пренео сам Дабићеву информацију и тражио да се за­пре­ти Хрватској, бар да нам не убијају људе, ако већ узимају тери­торију. Мартић је у међувремену издао наређење да се туку војни циљеви у Загреб, желећи да тиме заустави овај и друге могуће масакре српског цивилног становништва у Западној Славонији”.

Други Јарчевићев запис односи се на почетак краја Србске Крајине, 4. август 1995. године. “Пошто сам из Книна добио ве­сти о добром држању наших по­ло­жаја, позвао сам Пале и замолио Момчила Крајишника, пред­седника Скупштине, и Радована Ка­ра­џића, председника Репу­бли­ке, да у сваки корпус Крајине поша­љу по два официра ви­ших чинова, како би психолошки помогли наше команданте на првим линијама. Крајишник који се први ја­вио, рекао да је то ‘генијална идеја’, после чега је слушалицу дао Караџићу; он је пристао на мој предлог.

Сутрадан је све било друкчије.

Наши су се повлачили. Опет сам звао Караџића и молио га да пошаље у помоћ Босанскокрајишки и Бањалучки корпус. По­себно сам га молио да блокира муслиманске јединице у Бихаћу и оне под командом Фикрета Абдића у Великој Кладуши, твр­дећи да ће на Крајишнике ударити с леђа. Караџић ми је рекао да је, у ту сврху, већ послао 500 војника према Бихаћу и да је наредио да се на Уни направи мостобран према Кордуну.

Но, све то била је само прича. Мостобран на Уни није по­став­љен, једна јединица Војске Републике Српске јесте прешла на Кор­дун, али не да помогне одбрану Српске Крајине, него да пре­ба­ци оружје и муницију из једног тамошњег магацина.

Војска Републике Српске добила је наређење да се не меша у крајинско-хрватски сукоб и да разоружа све Крајишнике чим пре­ђу у Српску. У Београд су стизали војници Српске Крајине, улета­ли су у моју канцеларију и жалили су се на поступке Кара­џићевих војника. Говорили су да су им одузимали и шаторе, и одећу, и алатке, све под изговором да је то војна опрема. Неки су већ на­плаћивали и воду избеглим Крајишницима-цивилима у колони. Сео сам и написао писмо Радовану Караџићу да заузда ове непри­мерене постуке својих војника и да с путева за од­ступање уклони криминалце. Нисам могао да учиним ништа више”.

Томе ће додати како је Сузан(а) Мануел, портпарол Унпро­фора, непосредно по хрватској агресији на Србску Крајину, рекла да су “Срби у Хрватској велика трагедија… оно што се догодило са РСК је огромна трагедија и за УН, лично не могу да схватим да је то могло да се деси… ми смо дошли овде као миротворци… Али оно што се догодило у сектору Запад, Север и Југ 1995. године, мислим на збивања у Западној Славонији и касније у Книнској регији, несхватљиво је. То је ужасна трагедија великих размера… Не само трагедија за Србе, него и за Уједињене нације. Наш по­сао је био да одржимо мир, а нисмо у томе успели. Никада, а ни са­да, не успевам да разумем како је то могло да се догоди”.

Кад је већ реч о војној “командантности”, стицајем околно­сти дало ми се да упознам поступке бројних “важних” војних ко­манданата, од којих ћу навести само неке.

р Петог јула 1991, за данас у седамна­ест, договорен је саста­нак са генералом Николом Мандарићем, ко­ман­дан­то­м покрајин­ског штаба Територијалне одбране Вој­во­ди­не. Око пола три про­веравам зашто ми се генерал Манда­рић не јавља; не јавља ми се чак ни његов секретар који је састанак уговарао. Од моје гимна­зијске другарице добијам број телефо­на њенога мужа Драгана, пуковника, помоћника Манда­рићевог. Пошто смо се богзна како испоздрављали јер се знамо већ четврт века, кажем да, у својству члана СНВ СлБаЗС, тражим ђене­ра­ла Николу Мандарића, да сам се договорио са ње­говим секрета­ром, а од договора ништа. На то ће Драган, до крајности бахато: “Нећемо ми да радимо са стран­кама”. Кажем да Србско нацио­нал­но вијеће није странка већ држа­вотворни пред­ставник србског народа из Западног Срема и Бара­ње, а Дра­ган понавља, набусито, да они неће да раде са странкама. Ди­жем и ја тон и питам: “Какви су то штосови!?” Драгана ово пи­та­ње по­мало љути, па пита: “Как­ви штосови?” “Ако смо се ђе­не­ралов секретар и ја договорили о сусрету, ако је секретар ос­тавио забелешку и преузео обавезу да се јави, Мандарић је требало да се јави а не да нас избегава. Осим тога, ја Мандарића и не знам. Зо­вем га по препоруци двојице ђе­нерала из Београда, Душана Пе­кића (1921-2007) и Грујића коме ни име на знам, али то није бит­но”. Тек се онда Драган одобровољио и отишао да види је ли Ман­да­рић у кан­це­ларији. Није, отишао је некуд, али је оставио поруку да се враћа “у двадесет два нула нула”.

Не може бити сумње у чињеницу да је пуковник Драган ком­плетна армијска нула, строг да би се представио као “важан офи­цир”, из врсте оних који чекају да се мртви броЗЛО диг­не и изда команду ко шта од њих треба да ради.

Коначно, 9. јула, срећем се са генералом Мандарићем. Вели ми да Територијална одбрана (ТО ) прима добровољце који ће би­ти у њеном окриљу, под важећим њеним ознакама, што ће ре­ћи: са титовком и петокраком; тако док су на задатку, “а по­сле може капа у џеп”. Специјалне јединице састављене од тих добровољаца могу бити коришћене за појединачно или груп­но “убацивање”. Друкчије не може, да се то Србији не би при­пи­сало као укључи­ва­ње у рат. Дотле, направиће се специфи­ка­ција наоружања за чети­ри­сто особа из Доњег Михољца. Што се тиче покретне болнице, “то иде из народне одбране”.

Из свега тога могло би се закључити да ће ствари тећи.

Док хитам да “средим” неке послове у Институту у Сремској Ка­ме­ници, сумње у Мандарића врзмају ми се по глави. Његово за­ла­гање да се добровољцима у ТО на главу туре титовке и пето­краке само говори о трагичној идеолошкој оријентацији наших генерала.

р Истога дана, у Србском удружењу у Београду хаотично. Генерали не сме­ју ништа ни рећи, ни учинити; не дају оружје, боје се и своје сенке. У такве ге­нерале увршћујем и Мандарића. Пе­кић за ге­не­рала Гру­ји­ћа вели да је пизда. Пуковник Богољуб По­повић ка­же да у Зад­ру једна група младих официра намерава да се супрот­стави гене­ра­лима. Генерали Јово Кокот (1920-1998) и Пе­кић нагађају да би неки пу­ковници и потпу­ков­ници могли узети ствар у своје руке и нешто урадити за србску ствар. Кад се помену штрајк глађу оних официра ЈНА заробљених у Слове­нији, Пекић вели да би он те официре, и многе друге који су у овом рату издали Југо­сла­ви­ју, затворио и не би им давао да једу, не би морали да штрајкују.

р Наши пријатељи из Белог Манастира хтели би да започну рат у Барањи. За ту “егзибицију” потребно им је оружје, а они га нису до­били у очекиваним количинама. Извесни Станковић, офи­цир из Белог Манастира, није дао оружје јер би то неко мо­гао ви­дети, а није добро, вели, да Армија даје оружје Србима; ако га даје Србима, морао би га давати и другим народима и нар­одностима.

р Неки дан касније, новииар Милан Лакетић из Политике, доскора у Сло­ве­нији, пружа ми папирић са кратком забелешком:

“Пуковник Владо Радуловић, Ср­бин из Партизанске Дрежни­це, 29. јуна 1991. предао комплетан пук у Шкофјој Локи – 712 љу­ди без испаљеног метка.

Станислав Кнежевић, Србин из Котор Вароши, такође пре­дао пук, у Горњој Радгони, без испаљеног метка, истог дана. Они су сада челници ТО Словеније”.

р Крајем јула (25), пуковник Петар Граховац, командант је­ди­нице која обез­бе­ђује мост између Илока и Бачке Паланке, по­чео је преговоре са заповедником илочког редарства Јозом Пушка­рићем. Био му је циљ да се престане са провоцирањем армијског састава и да се обезбеди саобраћај преко овога моста. Илочки редарстве­ници били су спремни за договор, а Граховац је одбио да се сретне са командантом илочког Збора народне гарде, јер је то “нелегална војска и са њима немам шта да разговарам”. Не зна јадо да су све усташке “постројбе” под непосредном командом Фрање Туђмана.

Према на­шим информацијама, Граховац у Илоку формира цивилну власт. Павић Обрадовић, један од потпредседника Скупштине Ср­б­ије, пита га откуд му таква “обавеза”. Наредбе прима, каже он, од неког по­моћника министра унутрашњих послова у Београду. Па­вић га пи­та за име, Граховац га изговара, Павићу није позна­то. Мени још мање.

р Другог августа, Геза Фаркаш, покрајински секретар за на­родну одбрану у Новом Саду, препричава нам неке сво­је професионалне оба­везе, а узгред, с извесним потцењива­њем, или омаловажавањем, изговара и по коју реч о Влади Ауто­номне Об­ласти СлБаЗС. Као, он се не меша у политику, не интересује га шта ради председник и ко одређује министарства, да ли ће неко се­де­ти тамо или овамо. Не чекајући да он заврши са својим медита­цијама, прекидам га и кажем да није његово да се ба­ви идејама о Влади, а нарочито је не треба нападати. Влада мо­ра постојати, мора имати свог пред­сед­ника, мора имати своја министарства, на сва звона морамо о њој причати, и у новинама и на радију и на телевизији. Држава Србија, ако већ постоји став да ће она заштитити Србе са стра­не, мора у свему подржавати насто­јања те Владе да се одмах почне са про­ши­рењем свих делатности, и политичких, и кул­турних, и здрав­ствених, на нову територију… Фаркаш остаде без коментара.

р У Београду, на позив потпредседника Владе Србије Буди­мира Кошутића (1941), у присуству тројице министара и тројице лекара из Министарства здравља, 25. августа, расправља се о једном ко­лико једноставном, толи­ко и драматичном проблему: у славон­ским шумама, у збеговима, на­лази се петнаестак хиљада људи. Они су тамо отишли по не­чијој “ди­рективи”, напустивши насеља, чак и она која су била србска или већинска србска. Вељко Џакула и његови сарадници из Владе Западне Славоније избе­гавају да ка­жу о каквим се збеговима ради и ко је све то изми­слио. Ипак са­знајемо да у збе­говима нема елементарних услова за живот, а здра­в­ље свих пот­пуно је угрожено. Збегови су окру­жени усташким снагама, тако да из њих нема излаза ни према Крајини ни према Босни. Ар­мија им се не може приближити без озбиљнијих окрша­ја.

Сазнајемо да у Западној Сла­вонији нема координације изме­ђу Владе и Штаба територи­јалне одбра­не. Џакула, бар тако каже, и не зна ко је у Штабу, а Влада нема утицаја на рад Штаба. Грдно му замерам што је уопште дошло до таквих односа. Војници не могу водити поли­тику, уколико се не ради о војној управи. Влада која држи до себе, мора успоставити контролу над вој­с­ком, одно­сно над штабо­вима. Кад питам Илију Сашића, иначе адвоката, ко је у шта­бо­вима, он почиње да врда, али не саопштава ниједно име. Не зна их, каже, исто као ни Џакула.

Џакулу и Сашића питам ко их је научио да поведу народ у збе­гове. “Није вам ово 1941. и мимо је памети да свет напусти своје до­мове и Хрва­тима отвори пут да без икаквих жртава преузму де­лове Србске Земље. Овако како је учињено, Срби нису про­гнани, они су сво­јом добром вољом кренули у неизвесност”. Џакула и Сашић, по­што су неки секунд ћутали, објаснише да их је подучио неки њи­хов земљак, првоборац из Другог светског рата, пензио­нисани потпуковник, већ деценијама настањен у Београду, који им је на­ложио: “У збјегове!” И они су га, као “стручњака за парти­занско ратовање”, послушали.

р О приликама на ослобођеној територији бринули су, на специфичан начин, и војни команданти појединих места. Тако је, на пример, у Ловасу, ослобођеном 10. октобра 1991. године, ко­мандант места пуковник Марко Ковач одмах издао неколико про­гласа. Проглас о амнестији “гарантује безбедност живота… свим одметнутим лицима која се са оружјем предају Војној команди до 1. ЏИ 1991”, а проглас којим се прописују мере за “обез­бе­ђе­ње јавног реда, мира, живота и имовине грађана и припадника ЈНА” тражи од свих грађана “села Ловаса да буду послушни и да извр­шавају захтјеве-наређења Команде места”. Цитирани прогласи нису датовани, а излепљени су по селу, не би ли се са њиховом са­држином упознали сви на које се односи. Ипак, Ковачево старање о Ловасу није сметало његовим војницима да, из необјашњивих разлога, “зољама” онеспособе погон у којем је пре рата произво­ђена обућа за боровски Комбинат, нити самом Ковачу да протест једног човека из цивилне вла­сти одбије примедбом да “не свира курцу” и питањем да ли зна да он, Ковач, има вод за стрељање.

р Један мој сарадник из Тење, 15. октобра, дошао да се жали због тога што већ двадесет да­на хаубице туку по Тењи, из правца Че­пина (петнаестак кило­ме­тара вазду­шно). Армија не одговара, јер је наоружање (ра­кет­ни бацачи и тешки топови) повучено у Бо­бо­ту. “Ено их код Вере, стоје, педе­сет, не знам шта ће тамо. Прек­јуче су убили једну жену и дијете од четрнаест година”. Јуче је погинуло четворо. Кад је то ре­чено пуковнику Бори Ивановићу, бив­шем команданту осечког гарнизона, он се смеје.

р Представници Владе СлБаЗС били су у Илоку у два навра­та, 16. и 17. октобра. Према извештају Стеве Богића, човека из безбедносне службе СлБаЗС, поступци кључних војних лично­сти у најмању су руку чудни. “Тамо се формира војна управа, они се сматрају позваним да тамо формирају и цивилну управу. Не до­звоља­ва­ју приступ људима из Српске Области. Једино је Михаљ Кер­тес, који се тамо затекао, пружио некакву бледу вербалну по­дршку. Међутим, ништа. Могло се тамо чути да Паланчани већ калкулишу са Илоком као својом ‘колонијом’, прерачуна­вају се колико и каквих има предузећа, ко ће где радити, ко­лико има рад­них места, и слично”. Славко Докмановић који је такође био у Ило­ку и тамо био прихваћен искључиво као пред­ратни председник вуковарске општине, каже да су се тамошње прилике изузетно ис­компликовале и да се “не ради о војној управи, већ о стварању војне власти, а очекује се да се и ци­вилна власт формира”. У Илоку је већ заказан збор грађана, за 20. октобар. Неко из Владе морао би том збору присуствовати и утицати да се успостави ме­сна заједница, у складу с Одлуком о органима месне самоуправе, објављеном средином августа. У међувремену, већ наредног дана, тамо ће отићи нови вла­дини преговарачи и покушати да са пу­ковником Петром Гра­ховцем (да ли “ослободиоцем”, да ли “осво­јитељем” Илока) изгла­де настали спор. Наравно, они у томе нису успели, пошто Граховац не признаје Владу СлБаЗС. Уосталом, ако се тако понашају поједини месни командаити по неким сели­ма у Западном Срему, зашто због тога замерати Граховцу.

р Почетком новембра, најављивано је ослобођење Вуковара и још неких места, али то су све обмане. У разго­ворима с европ­ском делегацијом, пуковник Ракичевић изјављу­је контра­дик­торне ствари, на основу којих би се могло закљу­чи­ва­ти да има елемената који воде разбијању наше Области”. Стево Богић те “контра­дикције” назива велеиздајом, пошто војска у којој коман­дује и тај Ракичевић, помаже Хрватима, тако што им омогућује до­турање хране и лекова, продужује тако агонију опкољеног Ву­ко­вара и, практично, те људе гура у смрт.

р У Ердуту, 19. новембра 1991, на седници Владе СлБаЗС, Богдан Војно­вић износи своје данашње утиске из Илока: Нови ко­мандант пуковник Белић завео своју власт, поставља дирек­то­ре, мења школски програм…

р На војно-политичком скупу у Карађорђеву (26. новембра 1991), начелник Генералштаба ЈНА Живота Панић (1933-2003) оглашава се “наредбодавним цитатима” Савез­ног секретара за народну одбра­ну који тражи да се потписано примирје поштује по сваку цену: “Не­ћемо дозволити да нас ту­ку, али нећемо освајати нове тери­торије”. Њима обојици било је по­знато да хрватска страна то “не може испоштовати”, а као пот­врду за то Панић даје и податак да је “било пет-шест напада на наше јединице” и да је у једном од тих напада срушен код Ве­ре и један хрватски авион. Без обзира на све то, не би требало “пра­вити киксеве” све док се Туђман и његова политика не баце на ко­лена. Таквих киксева нарочито би требало да се чува Те­рито­ри­јал­на одбрана која не би смела дозволити да се нека од њених ла­бавијих структура и нехотице отргне војној команди, “као што су се многе усташке паравојне формације измакле кон­троли хр­ва­т­ског Врховништва”.

У том га тренутку прекидам, можда и непријатним тоном: “Господине генерале, молим Вас да водите рачуна о термино­ло­гији коју користите. У Хрватској нема паравојних формација, све оне подвргнуте су непосредној кон­тро­ли хрватског државног и вој­ног врха. Господин Туђман био би презадовољан када би чуо ко­је сте речи сада изговорили, пошто би помоћу њих могао ‘оп­рав­дати’ све злочине над срб­ским народом јер, ето, и Срби знају да против њих ратују пара­војне формације. Те би му речи послу­жиле као потврда да је његова власт ‘демо­крацијска’ а да злочине чине неки тамо по­јединци или неке гру­пице изван његовог ‘де­мокрацијског’ си­стема. Нема, дакле, па­ра­војних формација у Хр­ват­ској, свима њима, без обзира на то ка­ко се оне зову, командује хрватско Вр­ховништво на чијем је челу господин Туђман”.

Док ја говорим – тајац, а чим сам ставио тачку, генерал Па­нић каже: “У праву сте”. Ја кратко узвраћам: “Знам ја да сам у праву, зато Вам то и кажем”…

Биће да је помињање уништених србских села изван посто­је­ће границе Србске Области СлБаЗС навело једнога од присутног гене­рал­-мајора да каже како “садашња линија разграничења нама не од­говара, и да се нешто мора урадити на побољшању ситу­ације”, али му се ни­је дало да ту мисао имало прошири, по­што га је Па­нић прекинуо: “Генерале, добићеш наредбу кад буде тре­бало не­што да радиш. И то нешто знаће се кад”. Генерал­-ма­јор је заћу­тао, а нико, па ни ја, “не сети се” да све присутне гласно подсети на Панићеву изјаву од пре непуна три или четири ми­нута да, што се њега тиче и његове “стратегијске” процене, “ми ћемо ићи даље”.

Због очите конфузије у главама појединих генерала, која је истовремено одражавала и њихово слабије сналажење у поли­ти­ч­ким темама (да ли у војним школама нису чули за Клаузе­вицево схватање, или су на њега заборавили, да се добар војник мора ра­зумети и у политику и да “рат није ништа друго до др­жавна по­ли­тика продужена другим средствима”), а због свега тога и њихо­ву стварну некомпетентност, овај састанак није мо­гао бити искори­шћен за иоле озбиљнију расправу о квалитет­ним западним грани­цама Србске Области СлБаЗС. Отуд, без­вредна је била и моја сугестија генералу Панићу, у четири ока, чим смо устали од стола, да западну границу наше Области тре­ба успо­ставити на линији од Осека (Доњи Град) до неки кило­метар западније од Шамца, поред Чепина и Ђакова. Чак ни моја напо­мена да би, “ако и зане­маримо националне и државне раз­логе, много лакше, гледано из чисто војничког угла, било брани­ти ту кратку линију од можда седам­де­сетак километара него ову по­стојећу од можда и двеста”, није до њега допрла; ни реч није изговорио, само ме је гледао бело.

р Половином децембра, Стево Богић, задужен за безбед­но­сне послове у СлБаЗС, подсећа ме на један наш ранији разговор о Ра­ду Лесковцу (када је он од мене тражио да Лесковца још не раз­ре­шавам дужности у Министарству информисања, пошто је желео да скупи неке доказе и да га стрпа у затвор) и каже: “Смени га одмах, ти о томе одлучујеш. Због њега смо изгубили Осијек. Он је пре неки дан из­ја­вио да је пала Тења, пао је Неметин, а онда идемо на Оси­јек. И он ће пасти”. Чуо то генерал Кадијевић и по­ручио генералу Андри­ји Биор­че­ви­ћу (1933-2001), тада команданту јединица Новосадског корпуса ЈНА на вуковарском ратишту, да одмах повуче трупе отуд. “Ви освајате”.

р Председништво Југославије позабавило се сво­јом одлуком од 27. априла 1992. године, која је имала за циљ да Војску Југо­сла­вије, пошто је усвојен Устав нове федералне државе Србије и Цр­не Горе, сведе на територију Савезне Републике Југо­славије и да, са тим у вези, отклони све приговоре са стране да рат у БиХ воде Србија и ЈНА. Председништво је, дакле, на седници одржаној 4. маја, при­хватило информацију Штаба Врховне команде “о току спро­вођења поме­нуте одлуке и закључено (је) да се сви преоста­ли грађани Савезне Републике Југославије – припадници Југосло­вен­ске народне ар­ми­је у Босни и Херцеговини – убрзано врате на територију Југо­сла­вије, а најкасније у року од 15 дана” (Дневник Нови Сад, број 16349, 050592, 1).

Тако моја маленкост у своме војно-командантном незнању јер нисам могао претпоставити да ће др Радмило Рончевић (1938­-2024), потпуковник, војни хирург, на основу искустава стечених то­ком тридесетак го­дина прове­дених у ЈНА, као и до­брово­љач­ких сазнања са трију ратишта (Дубровник 1991, Книн 1991, Неве­си­ње 1993), записати, много касније, да “то није била јака, модер­на, мо­нолитна армија… Пре би се могло рећи… да је било споља гладац а унутра јадац… Главни темељи те армије били су бољше­вичка идеологија једноумља, лажно братство и јединство, атеи­зам и ап­со­лутна покорност вољи, мисли и делу врховног ко­манданта, ма­р­шала Југославије, некадашњег аустроугарског ка­п­ла­ра. Ако се томе дода катастрофална кадровска политика на свим нивоима, заснована на националним, републичким, генера­циј­ским, полним и социјалним кључевима, на основу којих су на сва најодговорнија места постављали већином медиокритете и субмедиокритете, он­да је јасно колико је то била нека војна сила”.

У то се, по нечем ‘вамо, уклапа и оно што исприча генерал­-мајор Вук Обрадовић (1947-2008) а 27. марта 1992. године објави новосадски Дневник: “Највећу издају начинили су официри срп­ске и црногорске националности који су отишли на супротну стра­ну и одбили да се ставе у заштиту свог угроженог народа. Учи­ни­ле су то и оне моје бивше колеге које су пристале да обаве­штај­но-субверзивном делатношћу или директним ангажовањем у не­при­јатељским формацијама ратују против својих дојучера­шњих војника и другова. Нимало не замерам онима који су се без кон­фликата и достојанствено одвојили од нас, не пристајући да следе циљеве армијског ангажовања и промене до којих је нужно дола­зило у унутрашњем бићу ЈНА”. Није поменуо ону трећу “врсту”, најређу, којој је припадао и мој ратни друг Томислав Јаковљевић, родом из околине Сврљига, који је као капетан бојног брода (у ран­гу пуковника), са службом на Брионима, “заборавио да плива” и “допешачио” у Крајину да се бори за србску ствар.

Вратимо ли се оном “убрзаном враћању” при­падника ЈНА у Србију или Црну Гору, ту је “про­цедуру” најбоље представила из­ја­ва генерал-потпуковника Божидара Стевано­ви­ћа (1933-2015), дата војном часо­пи­су Фронт: “ЈНА није изгубила ниједну би­тку са директ­ним про­тивницима – рат су изгубили по­литичари и на­ционални лиде­ри уз пресудну ‘подршку’ споља”. Према његовом тумачењу, Рат­но ваздухопловство и противвазду­шна одбрана да­ли су велик до­принос успешном вођењу многих операција коп­не­не војске и њи­хо­вом исходу. У извођењу неко­лико хиљада бор­бе­них задата­ка, погинуло је десет пилота, већи број војника и ста­ре­шина, а из­гу­бљено је двадесетак авиона и хеликоптера. Поред то­га, према Сте­вановићевим речима, “сву борбену технику, нао­ру­жа­ње и оп­ре­му, сва складишта, извукли смо испред непри­ја­те­ља, а напушт­ене објекте онеспособили или оставили неупотреб­љи­вим за дужи период” (Исто, број 16360, 160592).

Можда је Стевановић знао ко­ји су то “политичари и наци­о­нални лидери” изгубили рат и на који на­чин, али он је пропу­стио да нам то саопшти. Било би много за­ни­мљивије да смо од њега сазнали баш то, а не само неколико шту­рих, можда вредних а ве­роватније домишљених и офрље набаца­них података о директ­ним људским жрт­ва­ма и материјал­ним гу­би­цима – не зна се током којих, каквих и по којим крајевима обављених војних “активно­сти”. Мимо тога, кад се већ говори о “великом доприносу” Ратног ваздухопловства “успешном вођењу многих операција коп­не­не вој­ске и њиховом исходу”, 8. августа 1991. године, у Председ­ни­штву Југославије, “индикативан” захтев хрватских преговарача у Комисији за прекид ватре (са србске стране, један од двојице пре­говарача беше и моја маленкост) пре био је да “ави­ја­цију не треба користити на досадашњи начин, ниско, у бришу­ћем лету” јер то не само што узнемарава грађане, већ на кућама “пуцају прозори”.

У истој равни са Стевановићевим “генералисањем” налазе се и “војно-научне” беспослице Мирка Радаковића, онога који је већ поменут као организатор личног, тајно-позивног “научног” ску­па о Републици Србској Крајини, недоступног за оне “који су од почетка радили на њеном стварању” јер, како је он то “научно” об­јаснио, “ти га људи не интересују, због њих смо изгубили рат”.

Војне беспослице, док је, на штету србских Крајишника, из­вр­шавао наредбе свога броЗЛОвски расположеног генералшта­ба, онога који је, у мирним временима, сваки броЗЛОв прдеж пр­е­познавао као команду “Мирно!”, а “научне”, не би ли незнање, заблуде и кривице соп­ствене и својих истонемислећих командант­ских броЗЛОвских послушни­ка – звали се они пуковници или адмирали, десетари или деветари –, пребацио на “друге” које они ни пре тридесетак и више година нису познавали ни признавали. Све то утолико је лакше што ни онда, сада још мање, није успевао да разабере о чему се стварно радило. А остало му је жао што за такво своје “знање” није сам себи на­качио барем орден заслуге за успомену и дуго сећање на броЗЛА му његовог.

Мада је остало непознато да ли је међу оне због којих је он, Мирко Радаковић, изгубио рат, сврстао и др Милана Бабића или га је, можда, видео као тренутну замену за броЗЛА, ва­ља овде дописати да је свим пресудама којима је такозвано ха­шко тра­буњало ослобађало хрватске (и муслиманске) ратне зло­чин­це, допринео и он, др Милан Бабић, самонаметнути кра­јишки вођа који је у истом том трабуњалу окривљен за злочине против чо­вечности и био први оптуженик који је бескрајно пони­жава­јућом изјавом признао кривицу:

“Излазим пред овај Трибунал са дубоким осећањем срамоте и кајања. Дозволио сам себи да учествујем у прогону најгоре вр­сте против људи само зато што су били Хрвати а не Срби. Жа­ље­ње које осећам због тога је бол са којим морам живети оста­так живота. Ови злочини и моје учешће у њима никада не могу бити оправдани. Остајем без речи када треба да изразим дубину свога кајања за оно што сам учинио и за утицај мога греха на друге. Са­мо истина може дати могућност српском народу да се растерети колективне срамоте. Молим моју браћу Хрвате да опросте бра­ћи Србима. Преклињем мој српски народ да оста­ви прошлост иза себе и окрене се будућности где ће добро, са­осећање и правда на неки начин олакшати резултате зла у коме сам и сам учествовао”.

Не само признањем кривице, Милан Бабић штетио је и Срб­ској Крајини и србском народу превеликим трудом да своју власт уздигне изнад свега што се у Крајини и око ње збивало.

С разлогом је то професор Јован Рашковић (1929-1992) ди­јагностиковао: “Милан Ба­бић је човек са грандиозним селфом. То под­разумева осећање себе у оним димензијама, физичким и мен­тал­ним, које човек нема. Ту скицу Бабић показује, сигурно је”.

Корак са њим држали су бројни локални, регионални и, наро­чито, “врхунски” команданти и поткоманданти, многи од њих не­вични или недовољно вични и своме “занату”, али зато почесто забринути за опстанак сопствене какве-такве наредбодавности.

Међу њима и довде више пута помињани мало војни а мало вајни “научник”.

Илија Петровић / Васељенска