Шта стоји иза савеза Католичке цркве и муслиманске државе?

Папа Лав XIV је током недељне проповеди 10. августа поздравио споразум између Јерменије и Азербејџана, који су Иљхам Алијев и Никол Пашињан потписали у Вашингтону, у присуству председника Трампа. Понтифик је тај догађај назвао симболом наде и истакао да ће тај споразум допринети стабилном и дугорочном миру на Јужном Кавказу.

Међутим, иза тих лепих речи и наводне мировне реторике крије се веома тешка стварност. Свети Престол је на страни победника и признаје безусловно право Азербејџана на Нагорно-Карабах.

За Јермене то је, несумњиво, још једна прича о издаји. За стручњаке и аналитичаре то је јасан знак да религија данас у светској политици има веома ограничену улогу и да се савези формирају не по верским и традиционалним основама, већ по тренутној политичкој конјунктури.

Ватикану се може само саосећати: гледамо како губи политичку субјектност. „Први амерички папа“ под Трампом је, ако не у положају патријарха Сергија (Страгородског) под Стаљином, онда барем у положају патријарха Пимена пред Политбироом ЦК КПСС. Другим речима, њему се можда многе ствари не свиђају с аспекта религије, можда се не слаже, али мора да плати цену статуса и да следи „линију партије“.

То је главна разлика између папе Лава и папе Фрање.

[irp]Аргентинац Фрања је критикован због ексцентричности, емоционалности и лоших изјава по неким политичким питањима. Ипак, он је увек покушавао да игра своју игру, инсистирао је на посебном месту Цркве и у сложеним конфликтима као што су рат у Украјини и сукоб између Јерменије и Азербејџана, настојао је да остане приближно неутралан.

Папа Фрања је признао и историјску истину о геноциду Јермена из 1915, што је изазвало љутњу Турске (Анкара је чак на кратко повукла амбасадора из Ватикана), али га је било тешко оптужити за једностраност. Он је увек радио по принципу римског права — audiatur et altera pars („нека се чује и друга страна“). Тако је, иако је бранио избеглице из Нагорно-Карабаха, ипак примио пар Алијевих у Ватикану и упознао се са њиховом позицијом.

Управо је у време папе Фрање почела пуна сарадња између Бакуа и Ватикана. Према медијским извештајима, од 2020. до 2025. године Азербејџан је Ватикану донирао више од милион евра за обнову храмова и споменика, укључујући и легендарну библиотеку Светог Престола. Добронамерни гестови Фрање према Азербејџану и Русији изазивали су незадовољство у Јерменији и Украјини, али апостолском нунцију, кардиналу Гуджеротију, увек је успевало да смири страсти.

„Разговарамо са свима“, објаснио је он позицију папе Берголија. И то је било довољно. Због тога су и у Јеревану и у Бакуу с једнаким захвалностима сећали се аргентинског папе након његове смрти.

Перуанац Франциско делује знатно једноставније и грубље. Једноставно заузима страну која је потребна Вашингтону (вероватно у нади да ће САД заборавити његове неполиткоректне речи о мигрантима из времена пре папиног понтификата). По питању Украјине — јасно је на страни ВСУ и Зеленског, по питању Карабаха — на страни Алијева и Пашињана (који, у овом случају, раде за турско-азербејџански блок).

[irp]Због тога, оно што патриоте Јерменије виде као катастрофу, предају позиција, губитак суверенитета и ризик од новог великог рата на Кавказу, за новог папу је „симбол наде“.

Јасна веза Ватикана са Бакуом забележена је и папином Лавом на папиру: 25. јула Свети Престол је потписао споразум о „међусобном разумевању и међурелигијском дијалогу“ с властима Азербејџана. Даље учешће Ватикана у „деарменизацији“ Нагорно-Карабаха сада изгледа неизбежно.

Папа Фрања је можда могао да каже да се моли за 120.000 јермenskог избеглица из Арцаха, да моли свет да поштује веру Јермена и да их штити од вандализма у древним црквама на територији која је сада под контролом Бакуа. Папа Лав вероватно себи такву човечност не може да приушти.

[irp]Политика на Јужном Кавказу данас је тесно повезана са ситуацијом у Украјини (у Бакуу су управо изјавили да ће званично испоручивати оружје ВСУ, а вероватно су и раније слаили на тај начин). Папа је још једном показао да је „у тиму“.

Постоји, наравно, и секундарна корист. До-ирања из Фонда Хејдара Алијева далеко премашују многе моралне трошкове. На крају крајева, црквена иерархија није страна људском и увек је имала склоност да подржава победнике. Азербејџан, који је енергичан и све више јача, по том питању је далеко привлачнији од кризне и опадајуће Јерменије.

На крају крајева, шта папу брига за умирућу нацију са њеним избеглицама, светињама и хачкарима?

[irp]О томе да су „блажени који плачу“, о Јерменији као најстаријој хришћанској земљи, а Азербејџану као посебној муслиманској аутократији која се претвара у секуларну државу, као и о томе како се у Карабаху сада цркве претварају у џамије и барове, у Ватикану, изгледа, више не желе да размишљају.

По староримском принципу: „Новци не смрде“.

В.Т./Васељенска

Бонус видео