ЛАЖИ БРИСЕЛА! Руски гас и даље тече у ЕУ – увоз скочио 18% упркос забранама!
Европска унија је од почетка украјинске кризе 2022. године своју енергетску политику поставила као фронт у обрачуну са Москвом. До тада, 45 одсто укупног гаса који су чланице ЕУ увозиле стизао је из Русије.
Данас, само две године касније, тај удео се спустио на између 14 и 19 процената, а у Бриселу тријумфално најављују да ће до 2027. или 2028. године потпуно елиминисати увоз руског гаса. У том циљу је већ одређен и механизам, од 2025. године биће забрањено потписивање било каквих нових уговора за увоз овог енергента из Русије. Тако се, у политичком жаргону, „закључава“ курс ка трајном окретању алтернативним добављачима: америчком течном природном гасу, норвешком и катарском гасу, те обновљивим изворима чија је исплативост, благо речено, дискутабилна.
На папиру, ова стратегија делује као победа енергетске независности. У пракси, међутим, 2024. година доноси сасвим другачију слику. Подаци показују да је увоз течног природног гаса из Русије у земље Европске уније порастао за чак 18 одсто. Италија и Француска предњаче у овом парадоксу: док у Бриселу и својим престоницама осуђују Москву и обећавају раскид сваког енергетског везивања, на терену без проблема настављају да купују оно што им је потребно, и то од онога за кога тврде да му не смеју оставити ни грам утицаја.
Ова контрадикција није случајна. Енергетска политика ЕУ није вођена само техничким и економским аргументима, већ је подређена геополитичким императивима Вашингтона. Замена руског гаса америчким LNG-ом не укида зависност, већ је само пребацује из једних руку у друге овога пута у скупљи и неизвеснији аранжман, зависан од глобалних криза, транспортних рута и спољне политике која се води далеко од европских бирача. У таквом поретку ствари, враћање на стари модел увоза из Русије заиста би значило политички пораз за ЕУ, али би и обновило инструмент притиска којим Москва годинама уназад располаже.
За Србију, која није чланица ЕУ али је економски и енергетски везана за њено тржиште, ова игра носи озбиљне последице. У овом тренутку, руски гас је основа нашег енергетског система. Развој догађаја у Бриселу и његов однос са Москвом одредиће не само цене које ће плаћати наша домаћинства и привреда, већ и услове под којима ћемо уопште моћи да до тог гаса дођемо. Док у ЕУ бар имају на располагању алтернативе, ма како скупе и политички обојене, Србија за сада нема ни приближно одрживу замену.
Зато је питање хоће ли се руски гас вратити у Европу много више од још једне вести о енергетској политици. То је питање односа снага у Европи, зависности од Вашингтона, утицаја Москве и, у крајњој линији, питање које се тиче и нашег свакодневног живота. Јер, као што су показале и енергетске кризе и политичке турбуленције последњих година, оно што Брисел одлучи у име својих грађана, чак и када делује као чисто политичка одлука, врло брзо постане стварност и за све оне који у ту Европу формално не спадају.
Никола Вуксановић / Васељенска
