Како су медији, родитељи и наставници кроз блокаде створили генерацију која не поштује ни школу, ни породицу, ни државу

У Србији је последњих годину дана постепено разграђиван један од најосетљивијих темеља сваког друштва, појам ауторитета. Оно што се догодило у гимназији „20. октобар“ у Бачкој Паланци, где су ученици скинули врата директорског кабинета и спречили примопредају дужности, само је један у низу догађаја који су последица процеса у којем су и поједини наставници, и део родитеља, а посебно медија који такав чин представљају као „ђачку храброст“, одиграли своју улогу у урушавању институционалног поретка.

Током протеклих дванаест месеци, школа је из васпитне установе полако претворена у простор друштвених експеримената. Групе професора политичке обојене подстицале су ученике да „изразе став“, не схватајући да тиме преносе личне фрустрације и идеолошке поруке у средину која мора бити изван дневне политике.

У исто време, део родитеља, навикнут на културу уличног протеста, уместо да подржи наставнике у успостављању дисциплине, охрабрио је децу да се супротстављају сваком виду школског ауторитета. Тако је стварана генерација која верује да се сваки проблем решава виком, перформансом и јавним притиском.

Медији који данас са симпатијом извештавају о „ђачком отпору“ само су продужетак истог механизма. Уместо да укажу на опасност губитка реда, они награђују непослушност пажњом. Та пажња делује као награда младима који тек уче где почиње одговорност и где престаје размаженост. Последица је видљива: све је мање деце која поштују наставнике, све више оних који одбијају било какав ауторитет. Таква клима преноси се и изван школских зидова, на улицу, на факултет, у породицу, а касније и у радно место.

Када једном нестане појам ауторитета, нестаје и осећај мере. Друштво које слави анархију као врлину убрзо губи способност да уопште функционише. Родитељи који су се смејали снимцима из школе већ сутра неће моћи да натерају сопствено дете да их послуша. Наставници који су ћутке гледали на неред изгубиће сваки углед међу ученицима. А млади који су данас убеђени да галамом могу мењати стварност, сутра ће се суочити са светом у којем се без рада и реда не добија ништа.

И овде није суштина приче о једном директору, већ о стварању система у којем је појам реда постао предмет подсмеха. Онај ко жели да уништи једну нацију не мора да јој разара границе нити да јој забрани језик, довољно је да је научи младе да не поштује своје наставнике. Када се изгуби поштовање према знању, према реду и према труду, све остало се руши само од себе. Србија данас гледа последице управо тога, у учионицама, у јавности и у сопственом огледалу.