Чији су “наши” интелектуалци – 2. део

Јован Цви­јић (1865-1927), географ и ан­тропогеограф, твр­ди да су кул­турне елемен­те па­тријар­хал­не ци­ви­лизације динарски Ср­би преузе­ли “од ста­рих Или­ра, Тра­ча­на, Келта”, али он то чи­ни паж­љиво из­бе­га­ва­јући историј­ску ис­ти­ну да су Или­ри и Тра­чани ста­ра србска пле­мена, а Келти вој­ни­ч­ки ред у срб­ском народу.

Томе следи и потпуно произвољан и крајње бесмислен (да не кажемо: будаласт) закључак да је исти тај србски народ имао и једну не баш цивилиза­циј­ску “на­вику за исеља­ва­ње”. Било му је то потребно да би неуком србском свету подметнуо и образложио основни став нордијске шко­ле о наводној “ве­ликој се­оби на­рода” која обухвата целокуп­но становништво јед­не велике области и иза које у тој области не остане ни живе душе, чиме се пру­жа прилика неком другом народу, или племену, да се насели у тако испра­ж­њен простор. После тога, он ће још произвољније закључити како се “у неком крају” раз­вија “склоност или хук за исе­ља­вање”, на­ро­чито тамо где су већ дуго деловали исто­ријски, пси­хо­лошки или економски ра­з­лози “у том смислу”.

Иначе, Цвијић се не бави премного Илирима, али заслужује да се овде за­бележе нека његова запажања. Примера ради, као траг римске управе у данашњим србским крајевима он види велик број латин­ских речи у србском језику, нарочито због тога што је “вероват­но… полулатинизовано становништво, претапајући се доцније у Србо-Хрвате, утицало, поред осталог, на њихове физичке и пси­хи­чке особине, нарочито латинизовани Илири на ди­нарске Србе”. Писао је тако јер је пропустио да прочита шта је Павле Соларић (1779, Велика Писаница, код Беловара – 1821, Вене­ци­ја), србски лингвиста, географ, архео­лог (са тим својим зна­њима и историчар!), у књизи “Римљани словенствовавши”, Будим/Угарска 1818 (на савременом србском: Римљани словенских обележја, Нови Сад 2018 – приредио и издао потписник ових редака) забележио о утицајима које је на римске досељенике, Римљане, имала зате­чена србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери. Онако како је то, у књизи Meine Ansicht der Geschichte, Мој поглед на историју, још 1814. године објаснио Немац Петер Франц Јозеф Милер: “Од изво­р­ног (србског) језика створен је други, сада та­ко­звани латински језик за богослужење, трговину и међусобну ко­му­никацију”, али никада као народни језик.

Досељени Словени, односно Срби, који су се ширили “по Полуострву поглавито лаганом и готово неприметном инфилтраци­јом или најездом, асимилујући и потискујући аутохтоно ста­нов­ни­штво, то јест многобројна трачка племена на истоку, илир­ска, а јамачно и заостала келтска у западном и централном делу Полуос­трва”, продрли су чак до Пелопонеза, а преплавили су та­кође и “зна­тан део данашње Арбаније”. По Цвијићевом ту­мачењу, Словени из “готово неприметне најезде” прилагођавали су се новим земљо­писним условима тако што су “асимиловали ау­тохтона племена као: Илире на Западу, трачка племена на Исто­ку, македонска у цен­тру”, не објашњавајући помоћу којих трикова су малобројни и неприметни досељеници успели да се прилагоде и асимилују мно­гобројне староседеоце; ни у примисли му није да успостави било какво сродство међу њима, чак ни онда кад изричито констатује да је у долинама Рашке, Ибра, Таре, Пи­ве и Лима “становао један део Срба, који је био асимиловао најви­ше романизованих Илира и можда Келта”.

То на једној страни, а на другој, Цвијић и не примећује да његови закључци под­разумевају да Илири, Трачани и Келти нису би­ли “нестали” кад су се Срби, у 6. веку, појавили у крајевима јужно од Дуна­ва и Саве; сасвим супротно вицантологу Радивоју Радићу који је Илире “нестао” током 3. века. И, даље, ако су ти непри­метни досељеници тако лако ус­пели да асимилују аутохтоне Илире на Западу, те ако су пре­пл­а­вили знатан део данашње Ар­баније, мора се поставити пита­ње да ли је ишта Илира преостало како би се, у нашем времену, на њиховом наводном постојању, исконструисала теорија о илирском пореклу будућих Арбанаса. Нажалост, у томе послу помагао је и Цвијић који је Тројанске планине на северу Ар­ба­није “озваничио” под именом Проклетије, небулозном тврдњом (будаластом, такорећи) да је “позн­а­то да су Арбанаси потомци ста­рих Илира, донекле поромањени за време римске владавине, за­тим измешани са Слове­нима, нарочито у току Средњега Века”.

У међувремену, кад су се већ Срби одрекли сво­јих илирских корена, на илирску подлогу, добрим делом и уз бла­гослов разних србских иларионовића, накалемили су се Арба­на­си, а на илирску прошлост и културу почели су да се наслањају и Хрвати (бивши Срби, у међувремену поримљени) и Словенци.

Корисно би било овде поменути и “заслуге” Јована Цвијића за потискивање истине о Скадру, некадашњем србском престоном граду, као античкој Троји.

Наиме, “научно” потврђену подвалу немачког археолога Хајнриха Шлимана (1822-1890) да се легендарни град Троја (Илиј), по коме је именована Хомерова Илијада, налази у Ма­лој Азији, схватио би и ученик виших разреда основне школе чим би погледао једну стару географску карту штампану у Вене­ци­ји 1690. године. Та карта једно је од нај­зна­чајнијих дела италиј­ан­ске барокне картографије, а њен је ау­тор Винћенцо Марија Коро­не­ли (Винцензо Мариа Цоронелли, 1650-1718), теолог, картограф Мле­тачке Републике. На њој, планински масив изнад Скадра, данас познат под именом Проклетије (у источној Црној Гори, јужном делу Србије и северној Арбанији), именован је као Монти Троиани (Тројанске планине).

Но, пошто Јован Цвијић почетком 20. века није био ђак неког од виших разреда основне школе, био је тада врло уважен научник у обла­сти друштвене и физичке географије, геоморфологије, етногра­фи­је, геологије, антропологије и историје, и не може бити да није видео Коронелијеве мапе; још би теже било прихватити претпоставку да није умео довести у везу назив Тројанских планина са Тројанским ратом, књижевним делима која су тај рат описала и древним градом Тројом на чијим је развалинама подизан данашњи Скадар. Али, не, он је све то занемарио и у карту Краљевине Ср­ба, Хрвата и Сло­венаца уписао да се Тројанске планине зову Проклетије.

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

“Проклетије су у прошлости различито називане: ‘Бериселди’, ‘Северноалбански Алпи’, ‘Алпи на југу Европе’, ‘Црногор­ски Алпи’ и др. (И почетком 20. века један њихов врх звао се Тројан – ИП). Данашњи назив у множини – Проклетије јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овд­а­шње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима про­ши­рио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој тер­ми­нологији и топонимији”.

Нажалост, и ово “научно” објашњење упућује на спремност србских научника (и државника са њима) да, по жељи бројних уцењи­вача са стране, пристану на уклањање свих србских цивилизациј­ских трагова не само са Србске Земље, али и намеће тужно пита­ње да ли исти ти научници (и државници) знају шта је србски на­ци­о­нални интерес и да ли су они у стању да, обављајући своју науч­ничку делатност (или политичку), препознају тај интерес.

Станоје Станојевић (1874-1937). Да је заиста тако, доказ се може наћи и у још увек не­корисном признању ис­торичара и енциклопедисте Станоја Станојевића, објављеном уз појаву прве све­ске Архива за арбана­ску старину у Београду (1923), да “док смо ми били мали и слаби и по­литички и култу­р­но, радили су други, већи и културнији народи, и наше ствари”. Додао је томе и да “вре­меном смо ми успели да сво­је науке узмемо сами у своје руке”, али је прећутао да се узимањем “своје науке у своје руке” са­чувао не само њен несрбски већ и ан­тисрбски дух.

Бошко Петровић (1915-2001). Међу обич­ним светом, али и међу ретким при­падницима историјске науке у србском народу, рађало се и посте­пе­но сазревало ув­е­рење да се у “критичком” тума­чењу србске ис­то­ри­је налази и по­не­што феле­ри­чно и, стога, ште­т­но. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Срем­ској Митровици, није случајно организован научни скуп посвећен браћи Руварац: Ил­а­риону, Димитри­ју (1841­-1931), историчару, и Ко­ст­и (1837­-1964), књижевнику, наро­чито оном пр­вом, Илариону, кога је филолог Ватрослав Јагић (1838-1923) на­зва­о “врховним поглавицом српске историографије 19. вијека”. А та­мо, могли су се о њему чути и неки врло кри­тички тонови.

Могло се неком учинити да би то био и почетак неког општег покрета против Илариона Руварца и његових наводно критичких а стварно штетних и антисрбских ставова. Томе “неком” више је одговарало да се ништа не мења у већ успостављеном односу критичких и других снага. И тај “неко” најпре се видео у Матици срп­ској, тој старој, барем по дефиницији: националној институцији створеној да брине о србским пословима од Пеште до Црне Горе, а у свом такозваном националном деловању заустављеној већ на пр­вом пешачком прелазу у Улици Матице српске у Новом Саду, пред сопственим седиштем. Одмах се, нимало случајно, огласио председник Матице српске Бошко Петровић, али не отвореном одбраном Илари­оно­вих ставова, већ једним својим литерарним де­лом, причом Тага мних Иларион.

У свом белетристичком виђењу (и тумачењу) Иларионовог критичког ис­то­риописања, Бошко Петровић, у међувремену именован за до­жи­вот­ног по­часног председника Матице српске, над­моћно суге­ри­ше очеки­ваном читатељству:

“Ар­химандрит Руварац ради своје минуциозно (а шта код њега није ми­нуциозно, из прекопавања, проверавања сачињено, из но­ћи, шет­њи, ћутања?) и, упркос неодгонетљивим временским хи­ја­ту­сима (празнина­ма – ИП) компактно и оштро историјско саоп­ште­ње… И богзна по који пут опет, не одолева да, критички раз­ма­трајући и заједљиво комбину­ју­ћи, у оно што се казује, помиње или тврди, а што је стварно било ко зна ка­ко и кад, не уплете и себе сама… Сваки час разрачунава се са глупа­ни­ма који се баве исто­ријом, ис­писују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пи­ше, за­видети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бан­га­ви, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квази­па­три­отске кој­е­штарије, а њега проглашавати отпадником и изд­а­ји­цом српства… Рас­пра­в­ља се са маџарским и немачким ауто­рима, латинским и папским булама, Србима преписивачима (по прави­лу нехатним и нетачним) старих записа…

А резултат шта је? Најчешће, само какав ситан, го, сумњив, пушљив податак из далеког времена. Само један каменчић који ваља додати дру­гом, а друкчијем и незгодном. Каменчићи, шљунчићи, пиљци у праз­ни­на­ма између векова – а колико ли их је!”

Пишући тако, Бошко Петровић одриче било какву стварну по­требу да се расправља са маџарским и немачким ауторима, списима на латинском језику и папским булама јер је све то, ваљда, тачно и неспорно. Вреди само расправљати са “нехатним и не­та­чним” Србима, али чему и то ако ће се ишчепркати само некакав “пушљив” (а можда: пишљив) податак. Бошко Петровић сматра Ила­рионов рад “минуциозним”, што ће рећи: подробним, исцрп­ним, тачним, савесним, брижљивим, иако ће његов академијски и матички садруг (и наследник на председничком месту) Чедомир По­пов , уз местимичне похва­ле за “велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге” Ру­вар­че­ве, све то назвати “неуредношћу брзописца и аљкавог рад­ни­ка”.

Ако већ није био вољан да расправља са “нехатним и нетач­ним” Србима, разумљиво је што су се марта 1991. године србске (не)прилике налазиле изван његовог видокруга. Ти дани биће у историји србског вишестраначја забележени као време у коме су предводници парламентарне мањине покушали да на власт дођу “на улици”, мање политичким а више популистичким пучом. У стра­ху да би такви страначки сукоби у Србији мо­гли користити искључиво управо пробуђеном хрватском усташком експанзио­ни­зму, Срп­ско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема “и­ма­јући на уму све аспекте трагичног положаја српског народа на свим његовим историјским просторима”, у ноћи између 6. и 7. мар­та затражило је од руководстава свих србских поли­тичких странака и њихових присталица, свих србских духовних, култур­них и научних институција, свих Срба и свих њиних умних пред­став­ника, ма где живели, “да нађу један заједнички минимум срп­ских националних интереса око којег би се све српске странке и сви српски људи могли објединити… Ако се то не учини сада, од­мах, питање је да ли ће за то више икада бити прилике. Српска ма­тица једина је и последња нада свим Србима који… имају несрећу да живе изван њених зло­срећних административних граница”.

Како се прилике у Србији нису смиривале, Српско национално вијеће предложило је 12. марта да се оснује Савет националног спаса, форум умних и мудрих Срба, људи од угледа, посленика чије дело служи на част србској култури и цивилизацији. Задатак Савета био би да из­на­ђе онај већ помињани заједнички минимум србских националних интереса око којег би се, као на њиви буду­ћих дана, све србске странке и сви србски људи могли окупити, да делује изванстраначки, да његовом челу стоји Патријарх Србски, те да се његови чланови први пут окупе у Ма­тици српској.

Наредног дана, у Матици српској, овај предлог је, са додатном сугестијом да се замишљена институција назове “Савет наци­оналне слоге”, у присуству двојице потпредседника и секретара, уручен њеном председнику Бошку Петровићу.

У складу са непријатном истином да се у нашем времену афир­мисала искључиво у области науке и културе потпуно занемарујући своју националну компоненту (какав председник, таква и институција), Матица српска била је максимално неефикасна. Предлог Српског националног вијећа стављен је на дневни ред Управног одбора Матичиног тек 22. априла, да би који дан ка­сније (а можда и у међувремену, ко зна којим и чијим каналима), предлог доспео до онда највеће опозиционе политичке групације познате као Српски покрет обнове и тако био обезвређен; само десет дана касније, Србима са западне стране наметнут је рат.

Славко Гавриловић (1924-2008), историчар, академик, одбио је да се средином 1990. године упушта у тада још увек незапочету причу о Барањи јер се ви­ше бавио Славонијом и Сремом, а и питање је “врло осетљиво”.

Симо Ћирковић (1929-2009), једно време “главни и одговорни” историчар у Академији наука, наводно Српској, углавном окренут темама из србског средњег века, у хрватској Енци­клопе­дији Југославије напи­са­ће да Пан­телија Срећковић (1834-1903), бо­го­слов из Београда и Кијева, професор опште историје на бе­о­град­ском Лицеју и наци­о­налне историје на Великој шко­ли, “није имао методског обра­зо­вања ни потребног знања, а рад на исто­ри­ји мешао је са нацио­нал­ном про­пагандом”. Па кад је том­е још додао да Срећковићеви радови “одају некритич­ност и не­позна­ва­ње основних начела историј­ско­г метода, због че­га је по­ста­о мета жесто­ких напада историчара кри­тич­ког прав­ца Илари­о­на Руварца, Љу­бо­ми­ра Ковачевића и дру­гих”, онда по­ста­је сасвим јасно због че­га “критичка истори­ј­ска на­ука” заступа гледишта суп­рот­на националним.

На већ поменутом сремскомитровачком скупу о Руварцима, и Ћирковић је говорио о Илариону, али сасвим уздржано. Не знајући “шта се иза брда ваља” јер су покровитељи тога скупа била два републичка мини­ста­рства: за науку и технологију и за културу, а један од органи­затора Покрајински секретаријат за културу, образовање и науку, он ће са своје академијске висине саопштити да “посматрајући Руварца… и (његове) вршњаке из веће даљине, може­мо њих­о­ве заслуге објективно оценити и ви­дети у њима вредне претходни­ке којима и данас много дугујемо”. Тешко је раза­бра­ти шта се под тим “вреднилом” подразумевало, али се из Ћир­ковићевих меди­та­ција о стварном доприносу тих претходника србској историо­гра­фи­ји једино запажа велика недоумица да ли се ту ради о дилетан­ти­ма као љубитељима (историје) или о диле­тан­тима као извору “не­стручног, слабог и неуспешног рада”. Према тој поде­ли, Руварац би могао бити дилетант­-љуби­тељ јер није био “при­прем­љен за по­зив историчара на начин уо­бичајен та­да у европ­ским зе­мља­ма”. Такође, Руварцу се као олак­шава­ју­ћа окол­ност мо­же узе­ти и чиње­ни­ца да је друга половина 19. века “ди­ле­тантски пе­ри­од у развоју српске историографије”, буду­ћи да тада “српску исто­рио­гр­афију не унапређују личности које су сту­дира­ле исто­ри­ју”. Наслањајући се на своје уверење да је било услова “да се у дру­гој половини 19. ве­ка у историјској дис­циплини разликују струч­ња­ци и нестручњаци, али није било у Србији цен­тра или ви­соко­школ­ск­е институције у којој би се формирали стручњаци за срп­ску истори­ју”, Ћирковић ће кон­ста­то­вати да су ови дилетанти-љубитељи, ме­ђу њима и Руварац, “померали гра­ни­це позна­тог”, тако што су, “као нека врста самоука, нака­лем­љивали оно што су усвојили од ев­ропске историографије”.

Кад Ћирковић томе допише “да су ови људи без специфичне спреме историчара усвајали начела, методе, поступ­ке, облике излагања, који су сматрани за уобичајене и нормалне у њима савре­меној историјској науци”, нама само преостаје да закључимо како су дилетанти-љубитељи, међу њима и Иларион, одједном прера­сли у диле­тан­те-штеточине, оне који су својим “нестручним, сла­бим и неус­пе­шним радом” прихватили “достигнућа” германске школе, на србску националну духовност накалемили такозвани критички при­ступ историографији и тако сасвим потисли не са­мо врло жи­ву србску народну традицију и достигнућа изворне срб­ске шк­оле, већ и све оно што се о дубокој србској прошлости могло про­чи­тати у старим списима многих обавештених странаца.

Сам Ћирковић као да још увек није био сигуран у коју групу дилетан­ата треба сврстати Илариона Руварца, али уздржаност ко­јом је наступио на скупу о Руварцима у Сремској Митровици указује на страх од скорог а неумитног открића да су бројни “ве­лики” ис­торичари 20. века у Србији школовани на достигнућима оне дру­ге групе “диле­тан­ата”. И они, дакле, које ми познајемо и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да “открију”, потрудиће се да кривицу за сопствене заблуде пребаце “на неке друге”.

Све то у складу са “законоправилом” владајуће историографије у Србији, која ни за црту не одступа од онога што су њени во­дећи пред­ставници научили у Немачкој и Аустрији, од научника чија је основ­на идеја била усмерена на ширење германске културе на србски етнички про­стор. Научници у Србији беспоговорно су прихватили такву герман­ску (нор­ди­ј­ску, бечко-берлинску) логи­ку, а пред историјском истином, ако им се није допадала, а није, поставили су сопствени зид ћутања.

А кад је Симо Ћирковић сазнао да се Павле Ста­но­јевић (1946), историчар уметности, тада директор Архива Војво­ди­не у Новом Саду и члан двају одбора у “његовој” Ака­де­мији, дрз­нуо да 1998. године објави Шафа­рико­ву књи­гу О пореклу Словена по Лоренцу Су­ро­в­јец­ком (пошто је претходно пронашао новац и преводиоце са немачког), “осмислио” је једну заиста детињасту претњу: “Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју?!”

Павле Станојевић био је у томе “колатерална штета” јер је одмах искључен из оних Ћирковићевих одбора, али зато и даље остаје нејасно да ли су академички истори­ча­ри (рођени и стасали у крилу србског народа) способни да провере нека своја знања о србској повесници, да их подвргну преиспитивању и признају сопствено (не)знање и сопствене на­учничке заблуде.

Своје расположење према стварној србској прошлости и србској историографији показао је Симо Ћирковић и у време док се, у његовој редакцији (заједно са Радем Михаљчићем – 1947), при­пре­мала Енциклопедији српске историографије, тиме што се по­бринуо да у њу не буде уврштен неки од савремених србских исто­ричара који пише и говори србски. Ипак, некако се “провукао” Јован Пејин (1944), једно време директор Архива Србије, али са­мо благодарећи чињеници што је његов животопис, поред још четрдесет три, написао Милорад Радевић (1935-2011), сарадник у Историјском институту Академије наука; кад је Ћирковић хтео да Пејина избаци, Радевић је затражио да му се врате сви прилози. Како је рок за предају рукописа у штампу био на измаку, и није било времена да се нађе ваљана замена за оно што би било вра­ћено, Ћирковић је био принуђен да прихвати Радевићеву “уцену”.

(По истим тим антисрбским мерилима, није се у Енциклопедији нашао ни састављач овога прилога, иако је до тада имао објављених подо­ста краћих текстова и шест књига: Присаједињење Срема Србији 1918; Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема; Славонија, Барања и Западни Срем – Од Вијећа до Репу­блике; Војводина Српска 1918; Српска Земља – Прилози за одговор на српско питање; Верници Отаџбине – Српски добро­вољци из прекоморских земаља 1912­-­1918).

И, кад је већ тако, остаје нејасно да ли је Павле Шафарик (1795-1861), Словак, фи­ло­лог и ис­т­о­ричар, неколико година и директор новосадске гимназије, у истој тој Енциклопедији (којој се може прикачити свакакво обе­ле­жје, али не и србско), добио пре­лазну оцену. Јер, тамо је записано да “Шафариков труд, посебно на из­да­ва­њу извора има огроман значај за развитак српске крити­чке ис­ториографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет уса­ди­ло у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с му­ко­м искорењене”. Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, уве­ли у србску науку “бројне романтичарске заблуде”, због чега је Шафариков историографски рад био је по србску науку из­разито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Ша­фарик написао о словенској (и србској) старини ни­је ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни сти­зало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети оно што је о дубокој србској ста­рини (и илирској, и трачкој, и иној) било итекако по­знато број­ним страним ауторима од ауторитета; због чега је, да­кле, Ђуро Даничић (1825­-1882), фи­л­о­лог, могао рећи да је Шафа­рик “знао о Словенима све што се у његово време могло знати, – мо­гло знати трудом, према ком је сваки труд ништа… и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је нау­чио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књига. Он је свакоме народу словенском показао шта је, – шта је историјом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао све то ни примити… Па ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љуба­в­и таквог човека”.

Лазар Ракић (1929-1992), историчар, пише да је Германа Анђелића (1822-1888), владику бачког (студирао права и философи­ју, положио адвокатски испит, једно време директор новосадске гимназије), “супротно вољи већине посланика у Народно­-цркве­ном сабору, који је два пута изабрао друге кандидате, цар Фрања Јосиф… као поверљивог човека наименовао 1881. за митропо­лита карловачког и патријарха српског. Због тога је (Герман)… имао врло тешких часова у животу… Владало је велико незадовољство пре­ма њему, и због начина на који је по­стао пат­ри­јарх, а поготово због његовог опортунизма у односу на двор и пе­штанску владу, која је спроводила политику денаци­она­лизације народности у Угар­ској. Замерано му је и што је упорно настојао да у народно­-црк­веној аутономији ојача положај конзер­вативно­-клерикалних елемената, а сузбије утицај световне опози­ције која се борила за проши­ре­ње и демократизацију аутономије… На сабо­ру 1885. отво­рено му је речено да није ‘патријарх српски’ него вла­дин ‘комесар у мантији’, а у адреси владару негодовано је што није изабран него на­метнут за патријарха. Изузев еписко­пата и малобројних конзер­ва­тивно-клерикалних елемената, чију је подр­шк­у имао, у широј јавности владало је уверење да ‘намет-пат­ри­јарх’ води политику у складу с интересима владајућих кругова Хабзбуршке монархи­је, а на штету свог народа и његове иначе скучене ауто­но­мије. Због овакве политике, он и Светозар Миле­тић (1826­-1901), раније пријатељи, постали су ‘најжешћи противници’, а Ми­ле­тића су у томе следи­ли многи припадници његове странке, по­се­бно Михаило Полит-Десанчић (1833-1920)”.

Бескрајно претерујући и потпуно непромишљено (зарад дневнополитичког странчарења), Полит је устврдио да је “велики грех А­н­ђе­ли­ћев лежао у томе што је он, бо­ре­ћи се за своје црквено ста­но­ви­ште, позвао у помоћ државну власт (угарску и аустријску – ИП) против свога на­рода, те се помоћу те власти дови­нуо до пат­ри­јаршеског прест­о­ла – што је и каноничан грех, а нај­ве­ћи према сопственом наро­ду”. Написао је то, иако владика Герман, као ми­трополијски адми­ни­стра­тор, није могао имати било каквог ути­цаја на бечког ћесара Фрању да одбије предложене на­следнике а именује њега, Германа.

Ни Ракић ни Полит нису рекли да је Светозар Милетић у свему томе наступао као не­помирљив противник “клерикализма”, што укључује и тежњу да се срп­ски­м црквено-народним саборима одузме црквени карак­тер и да се отклони утицај Србске цркве на народне послове. И није рече­но да је такав однос његов и његових след­беника према Србској цркви олак­шао настојања угарских држав­них, по­л­и­тич­ких и верских ин­сти­туција да сузбију србску аутоно­мију, уто­лико пре што је Миле­тићева идеологија била усме­рена “ка ширим, општејугословен­ским хоризонтима и демо­кра­т­ским, република­н­ским и федерали­стичким концепцијама”; што је био “на­рочито за­пажен у одбрани хрватске самосталности према Мађарима” и што је његова “славна изрека Троједна краљевина (Хрватска, Славо­нија и Далмација) наша је нада” значила да је бу­дућност Војво­ди­не Србске видео под хрватским патронатом; што је био не­задово­љан захте­вом да “само Срби имају права бира­ти војводу (и што је) тражио пуну уставну слободу за све наци­оналности у Вој­водини”; што је непуна три месеца од објављивања царске одлуке о укидању Војводства Србије и Тамишког Баната, на Благо­ве­ште­н­ском са­бо­ру (1861), “први пут до­шл­о до отворе­ног сукоба између право­славног клерикализма и српске грађанске де­мокра­тије”, и што се баш на таквим несрбским осно­вама “за­чела идеја о постав­љању југословенског националног пи­тања на нову основу”.

Узме ли се у обзир и отпор србске политичке и интелек­ту­ал­не елите у Угарској према патријарху Герману (врло заинте­ре­со­ва­не за преузимање одлучујуће улоге на србским народно­-црк­ве­ним саборима), и делање Германово на развоју србског школ­ства и јачању социјалне сигурности србског народа у Кар­ло­вачкој митрополији, кључна оптужба да је он “из руку државних власти против воље народа примио именовање за патријарха” казује и у којој се мери, сопственом зловољом, иста та србска интелектуална и политичка елита удаљавала од сопствених народносних ко­ре­на. Владика Сава Вуковић (1930-2001), дописни члан Академи­је наука из Београда, у књизи Српски јерарси пише да је патријарх Герман имао не­пријатељско држа­њ­е према архимандриту Илари­ону Руварцу кога је из Сремских Карловаца прогнао у манастир Гргетег, али није уо­чио да и тај податак сведочи да је Герман на време схватио куд води штеточински рад Иларионов у тумаче­њу старе српске историје, рад од кога србски народ и данас трпи стравичне последице.

Никша Стипчевић (1929-2011), рођен у Спљету, “српски историчар књижевности”, редовни академик, професор Филозофског факултета у Београду ( у два наврата и његов декан), за београдску Политику (број 31040, 25. март 2000) говорећи о књи­зи Василија Крестића Знаменити Срби о Хрватима, “безазлено” ће при­знати да, “кад се баци поглед на многа мишљења у про­шлости – остајемо запањени у којој мери су се следили ставови политички наивних, као што су Јован Скерлић, Јован Јовановић Змај и Сло­бодан Јо­вановић, а занема­ривали политички зрели и видовити, безмало про­роци, као Димитрије Рува­рац и Јован Ду­чић. Кад прочитамо Крестићев оглед посвећен Змају бивамо за­пре­а­шће­ни Змајевом политичком наивношћу. Змај је био наиван и необа­вештен, што је понајвећма долазило до изра­за баш у односу на хрватску политику. Јасно је, међутим, пока­зано у којој је мери Ду­чић био видовит”.

Макар колико академик Стипчевић инсистирао на Змајевој наивности (који је, као песник, имао “право” на идеализам), он не успева да одб­рани себе као представника књижевноисторијске науке. Уместо да рас­по­ло­живе чињенице о одређеној појави крити­ч­ки одмери и пре­по­ру­чи за народно памћење, за историју, Стипчевић је “запањен” и “запрепашћен”. Као, он је до сада био необавештен, што му, ваљ­да, даје за право да своју стварну незаинтересованост за срб­ску судбину оправдава својим “изненад­ним” сазнањима: “Крести­ћева књига је лековита и отрежњујућа, она ме је убедила (у том погледу био је до тада сумњичав – ИП) да је идеја југо­словенства послужила за инкубацију малих нација, а мали је број интелектуалаца који су то прозрели”.

Драгослав Срејовић (1931-1996). Све док се у такозваној србској науци буду одбацивала сва давна сазнања о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава. Дешаваће се да хрват­ски “знан­стве­ници” (друге да ов­де не помињемо!) присвајају за Хр­вате све оно што припада Ср­бима: и језик, и порекло, и стани­шта, и становни­штво, и друштвене од­носе. При­ме­ра ради, кад је Радивоје Пешић (1931-1993) на самом почетку деведесетих година 20. века у једној телевизијској еми­сији из београдског студија саопштио да се србска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ на­ре­дне вечери, у теле­визијском дневнику исте те куће, архе­олог Дра­гослав Срејовић прогласио је све то “најо­бич­нијом бесмислицом”. Али, зато, свега три-четири дана ка­сни­је, београдска Поли­тика пренела је из Загреба вест којом се наговештава да ће хр­ватски знанственици померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хрват­ска “знанствена” логика била је једно­став­на: пошто Срби одба­цују винчанску културу којој је блиска срод­ница она из Вучедола, откривена у границама садашње Хрватске, нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”; по истој логи­ци по ко­јој је, својевремено, хрватски лингвист Да­ли­бор Брозо­вић (1927­-2009), Број Два у Хрватској демократској заједници, ре­као да, уколико би се Срби одрекли ћирилице, Хрвати би је без икаквог премишљања прихватили као своје писмо.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Наставиће се…