Од трагедије до протеста: како европска геополитика обликује „мајдански“ наратив у Србији

Трагедија у Новом Саду, у којој је након пада надстрешнице на железничкој станици погинуло 16 људи, од самог почетка је послужила као повод за политичке блокаде које у Србији трају више од годину дана. У почетној фази све је сведено на један захтев – да се јавности омогући увид у комплетну документацију о реконструкцији станице и да се преиспита рад надлежних институција.

Како су месеци пролазили, тај захтев је остајао у другом плану, док је сам протест мењао облик. Блокаде су се настављале, а поруке са окупљања постајале све политички јасније. У први план излазили су захтеви за ванредне парламентарне изборе.

У реторици предводника блокада Косово је све чешће описивано као „стега“ која, наводно, кочи Србију, док је паралелно гурана прича о „геноциду“ у Сребреници. Такве поруке нису изношене стихијски. Подршку су им давале јавне личности које су годинама уназад присутне у антисрпским кампањама, што је јасно указивало на идеолошки оквир у ком се читав покрет креће.

Посебно упадљиве биле су сцене са појединих окупљања на којима су национални симболи проглашавани непожељним, док су се истовремено појављивали транспаренти са порукама да је Санџак „република“. Такве поруке директно задиру у уставни поредак и показују да се протест одавно померио изван оквира грађанског незадовољства.

Да се све ово не може свести само на унутрашња политичка превирања, показале су и поруке које су стизале из иностранства. Посебно је одјекнула изјава словеначке посланице у Европском парламенту Ирене Јовеве, која је на Београдској конференцији о безбедности отворено поручила да Европска унија треба да искористи протесте у Србији у својим интересима. Та изјава је јасно ставила до знања да се дешавања на улицама Београда посматрају као део шире политичке слике.

У том контексту све чешће се помиње и антируски наратив. Провлачи се идеја да би притисак са улице служи као средство за промену спољнополитичког курса Србије, пре свега када је реч о односима са Русијом. Одатле и поређење са „мајданом“ – не као дословно понављање украјинског сценарија, већ као модел у ком се друштвено незадовољство користи за постизање геополитичких циљева.

Зато се кључно питање више не односи на то колико протести трају или колико су масовни, већ на то ко их подржава, у ком правцу се усмеравају и коме све то иде у прилог. Искуства других земаља показују да у таквим процесима унутрашње теме брзо постају средство спољног притиска, а да последице на крају сноси друштво у ком се тај притисак ломи.

Због тога је прича о протестима у Србији данас знатно сложенија него на почетку. То више није само прича о трагедији, већ и о томе како је она претворена у политички алат, и како се кроз антируски наратив Европске уније утиче на унутрашња питања земље која није део тог политичког круга.