Живо тело или мртва структура: Зашто се не може веровати у Христа без Цркве

Разговор о томе зашто Црква није зграда тужилаштва, већ реанимација у којој тече крв.

До бола су нам досадиле организације. Синдикати који не штите. Партије које обећавају и заборављају. Корпорације у којима је човек функција, а не лице. Научили смо да не верујемо структурама. И када гледамо у Цркву – видимо исто то. Административне пропусте. Скандале. Људе у мантијама који говоре једно, а живе друго.

И рађа се питање: зашто су ми потребни ти посредници? Зашто ми треба свештеник који је можда гори од мене? Зашто ми треба институција која је огрезла в политици и новцу? Зар не могу да верујем у Бога директно, код куће, читајући Јеванђеље и молећи се у тишини?

То је поштено питање. И на њега постоји поштен одговор. Али прво треба разумети једну ствар: Црква није организација. То је организам.

Анатомско позориште: Рашчлањивање тела

Апостол Павле пише Коринћанима: „Јер као што је тело једно и има многе удове, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос“ (1. Кор. 12:12). Не каже „тако и Црква“, већ „тако и Христос“.

Црква није савез људи који су се договорили да се окупљају недељом. То је живо тело. Оно има Главу – Христа. Има удове – нас. Има крв – Евхаристију (Причешће). Има дисање – Духа Светога.

Одсечени прст не постаје слободан. Он постаје мртав. Може још неко време задржати облик, али крв у њему не тече. Кисеоник не допире. Након неколико сати почиње некроза. Мислимо: „Могу бити хришћанин без Цркве јер верујем у Христа, читам Писмо, молим се“. Али то је илузија. То је као да мислите да одсечена рука може живети сама за себе јер има прсте и кожу.

Totus Christus: Глава без трупа

Блажени Августин је увео појам Totus Christus – Свецели Христос. Христос је Глава, а Црква је Тело. Они су нераздвојни. Рећи „верујем у Христа, али не и у Цркву“ је као рећи „волим твоју главу, али мрзим твој труп“. То је апсурд. То је језив призор – глава без тела.

Христос се није оваплотио да би основао филозофску школу. Дошао је да сједини човека са Богом. То сједињење није интелектуална сагласност са исправним идејама. То је физичко срастање ткива. Када се причешћујемо, ми буквално улазимо у Христово крвоток. Његова Крв тече нашим венама.

Не може се прикључити на Христов крвоток путем Wi-Fi-ја, седећи код куће. Мора се бити пришивен за Тело. Чак и ако суседни прст има артритис. Чак и ако јетра не ради како треба.

Болесни удови: Лечити или одсећи?

Ту се спотичемо. Гледамо свештеника који је груб или похлепан, епископа у политици, вернике који оговарају. И мислимо: „То није Тело Христово. То је мочвара“. И желимо да одемо.

Али шта радити ако организам има рак? Ако има чир? Одговор је: лечити организам. Не убијати себе. У IV веку скоро све епископске катедре заузели су јеретици (аријанци). Да ли је Свети Василије Велики напустио Цркву? Не. Остао је и лечио је изнутра. Преподобни Максим Исповедник је рекао: „Чак и ако се цела васељена причести са вама, ја једини нећу“. Али није основао своју цркву. Чекао је исцељење целог организма.

Евхаристијски аргумент: Крв не тече кроз жице

Ми не постајемо Тело уписом у књигу чланова. Постајемо Тело кроз Чашу. Причешће није симболички чин сећања. То је трансфузија крви. Христос каже: „Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн. 6:56).

Свештеномученик Кипријан Картагински је рекао: „Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац“. То није речено за застрашивање, већ као медицинска дијагноза. Мајка је она која рађа. Црква нас рађа за вечни живот и храни нас кроз Причешће.

Проблем „ја сам за себе“: Онкологија душе

Ракова ћелија почиње да живи за себе. Игнорише сигнале организма. Каже: „Не требају ми ваша правила“. И тиме убија тело, а на крају и саму себе. „Вера у души“ често личи на онкологију. „Ја сам за себе, сам одлучујем како ћу да верујем“. Звучи као слобода, а заправо је смртна пресуда.

Ми се не спасавамо појединачно. Спасење је обожење, а Бог се сједињује са нама не као са изолованим атомима, већ као са Телом.

Црква – то смо „ми“

Када кажемо „Црква“, често мислимо на „претпостављене“. Не. Црква смо ми. Сви заједно. Здраве ћелије и оне болесне. Ако ме је срамота због неког епископа, то је зато што је он део истог тела као и ја. Када те боли зуб, не кажеш „то није моје“, већ „боли ме зуб“.

Црква је болница. Свети Јован Златоусти је говорио да Црква није сабор светих, већ гомила грешника који се кају. Ако одем из болнице јер има превише болесних, нећу оздравити. Само ћу умрети у самоћи.

Жаровина се гаси у самоћи

Свети Јефрем Сирин је говорио: „Одвојити себе од сабрања браће значи одвојити себе од огња. Жаровина се гаси у самоћи“. Вера није фајл на хард диску, већ огањ. Он гори док су друге жаровине близу. Ако испаднеш из огњишта јер мислиш да си бољи од осталих – охладићеш се.

Шта радити са тим болом?

Болно је видети грехе у Цркви. Али греси свештеника нису разлог за одлазак. Као што ни несимпатија према лекару није разлог за одбијање операције која спасава живот. Ниси дошао код свештеника, дошао си код Христа. Свештеник је само спроводник. Крв Христова тече не кроз његову личну светост, већ кроз Свету Тајну.

Ако видиш болест у Телу – лечи је. Моли се за тог свештеника. Буди здрава ћелија која помаже организму. Али не одсецај себе. Јер одсечена рука не лечи тело. Она само трули.

Никита Ракитјански