ПРИЧА ИЗ ВРАНЕША: Разум обуздао освету!

Притисла магла Лековину. Јутро хладно и тешко, а пијевци још нијесу завршили прво појање. Тишину прекида снажно куцање на вратима куће у којој је становао учитељ Тадиша Тале Крстов Лековић са супругом Славом, од честитог браства Секулића, кућа преко пута гробља.

Тале отвори врата, а на вратима Милан Чабаркапа из Кичаве. Лице му потамнило од бола, очи крваве од непроспаване ноћи.

„Је ли беса Тале ?“ –промукло изговори Милан.

„Каква беса , Милане, брате?“—упита Тале, слутећи несрећу.

–„Хоћу да убијем Милоја Маџгаља. Убио ми је јуче сина Радојка у Бијелом Пољу“.

Тале занијеми.

–„Полако Милане…можда није он убица“.

У том тренутку из спаваће собе излази Талова супруга, Слава, човјек жена, љуцка до бола, и тихо упита Милана :
__“Кад је било то убиство, Милане?“.

–„Јуче , око три сата“.

Слава се трже па рече :

–„Е, није ти га убио Милоје. У то доба Милоје је био овдје са нама у Лековину, купио је намирнице и однио мајци у Бијели Поток“.

Тале одмах схвати колико је зло близу. Окрене се Милану, ухвати га за руку и рече:

–„Немој Милане , да гријех на душу ставиш“.

Тале поведе Милана у Бијело Поље, код Милановог рођака Чабаркапе, полицијског инспектора.. У полицији је већ било речено да је осумњичени Милоје Маџгаљ, јер је последњи виђен са Радојком у кафани „Сутјеска“ у Бијелом Пољу.

Послије извесног времена инспектр саопшти да је Милоје приведен , али не признаје злочин.

Тада Милан, сав сломљен, рече Талу:

_“Јазук ти било Тале Лековиу…што ми не даде да убијем Милоја, и осветим сина“.

Тешке су ријечи човјека коме је син јединац лежао мртав.

Тијело Радојка Чабаркапе пребачено је на обдукцију у беранску болницу. Тале и Милан отишли су тамо. Када су у мртвачници видјели голо тијело младића, Милан је пао у несвијест од бола и јаука.

Покојник је допремљен у Лековину-Кичаву. Народ се окупио са свих страна—да испрате млади живот на вјечни починак, да подијели тугу и жалост са породицом.

А онда, баш у тренутку кад је требало спустити покојниково тијело у гроб, један момак са капије гробља је повикао:
__“Чујте, народе ! Није убица Милоје Маџгаљ! Перoвић је признао убиство.

Настаде мук.

Милан приђе Талу Лековићу, загрли га и кроз сузе рече:

–„Тале, нека ти једини Бог помогне. Спасио си ме великог зла да невиног човјека убијем“.

Народ је ћутао. Сви су знали шта значи крвна освета, и колико је мало требало дс се једна несрећа претвори у двије.

Од тога дана Милан никада није пројахао коња поред куће Тала Лековића, сјахао би са коња и прошао пјешке у знак вјечите захвалности и пажње..

Касније се сазнало шта се догодило.

Милоје Маџгаљ јесте тог дана сједио са Радојком у кафани „Сутјеска“ у Бијелом Пољу. Око три сата Милоје је потрчао преко моста да стигне аутобус за Павино Поље. Возач је видио Милоја , заустави аутобус да га прими.Милоје је потом у Лековину купио намирнице и отишао мајци у Бијели Поток.

Конибарице из „Сутјеске“ потврдиле су полицији да је Милоје боравио у кафаним и да је сједио и пио са Радојком. То је био траг који је истражитеље довео да посумњају на Милоја.

Један занатлија муслиман који је имао радњу поред кафане, испричао је да је видио човјека да је изашао на споредна врата кафане и отрчао уз Кулину. Да је то Перовић из Бабића Бријега. Када су полицајци дошли на врата Перовића који је сједио за софром на доручак, подигао је главу и рекао:

–„Знам што сте дошли. Ја сам убица. Пустите ме само да доручкујем, па идем са вама“.

Тако је ријешена трагична погибија Радојка Чабаркапе.

А у народу је остала да живи прича о Талу Лековићу—човјеку који је једном ријечју и трезвеном главом спасио невин живот и зауставио нову крв да не падне на Вранеш.

Из Бијелог Потока потекао је Милоје Маџгаљ, син честитих родитеља Милована и Милице. Висок и стасит боем, дуге коврџаве косе пале по раменима, корачао је својим путем онако како је знао и умио, носећи у себи дух старг времена и људи овога краја.

Красили су га продоран глас, ведар поздрав и непосредност којом осваја људе. Волио дружење, разговор са људима из Вранеша и Бијелог Поља дијелио је многе дане и успомене. Знао је понеад да се жестоко поткачи, али у његовом срцу није било злобе ни пакости.

Када би се појавио, мало ко је остао непоздрављен. Осмијех,руковање и људска ријеч били су његв знак препознавања.Био је човјек из народа, од оних који нијесу тежили великом богаству и слави, већ су живјели онако како им је Бог дао и судбина одредила.

Памтиће га по доброти, искрености и једноставности. Име Милоја Маџгаља остаће у сјећању његивх рођака, пријатеља и комшија као име човјека који је био свој, честит и преоознатљив међу љдима свога краја.

Тадиша Тале Лековић

Уитељ–ВРАНЕШ

Српска24.ме