ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ ДИВЉА ВОЋКА НАСРЕД ОРАНИЦЕ/ КРХОТИНЕ О ЈАГЛИКИНУ

ШТА ОВАЈ ТЕКСТ НИЈЕ?

Ово није оглед о Душану Кокотовићу, скривеном ( откривеном? ) под псеудонимом Јагликин, Краљевчанину чији је отац био лички горштак, партизан, идеолошки крут и несавитљив, и с којим се будући писац сукобио још у младости, напустивши дом и пошавши за Београд, где је, после неуспелог уписа на глуму, кренуо на Филозофски факултет, а затим у литературу, узимајући мајчино име за своје књижевно презиме. Ово је само низ фрагмената о човеку чија се судбина, донедавно, није сасвим знала, и о чијој се смрти, између осталог, нагађало, као да је живео и писао пре неколико векова, а не до последње деценије 20. века. „Крхотине о Јагликину“ су, између осталог, гласови других, које сам овим текстом „присвојио“, надајући се да ћу и сам, у неком каиросу, једног понедељка ( ако буде понедељка ) доћи до сопствене речи о писцу који је, са светиљком у којој је горело мастило сазрело у његову крв, тражио људе у мраку послератног тоталитаризма.

ПРЕКО МОМЧИЛА ДО ДУШАНА

Са Душаном Јагликином и његовом књигом „Људи јачи од времена и судбине“ срео сам се захваљујући познанству са српским писцем и слободним мислиоцем, Момчилом Селићем, човеком који је, супротстављајући се идеолошком лудилу у доба Дебелог Мртваца Гроза (израз блаженопочившег владике будимског Данила), завршио у Забели, сведочећи да је могуће бити слободан само ако си спреман да тамницу „на слободи“ тоталитаризма замениш правом робијом, где ти је све јасно и где је човештво сушто непристајање.
Селић ме је упутио на заборављеног писца својим текстом „Балада о Јагликину“, који је, сам по себи, био довољан да ме, трајно обузетог потонулим континентима српске културе, покрене ка још једној трагичној фигури, несталој са обзорја наше књижевности. Тек касније смо причали о њему – прво је био текст.

Селић је, као и увек, кретао од темељне претпоставке да морамо, тумачећи оно што нам је, од уметности речи, остало у наслеђе, кренути од почетка:“Кобно, стога, и по наше потомке биће читање српске “књижевности” друге половине двадесетог века. По свему судећи намерним разарањем наше баштине – како друкчије тумачити вишедеценијски јавни, академски и институцијски мук о комунистичком терору и удбашкој и косовској подлости, и подржавање “уметности” безнађа, бесмисла, досетке, те помодног, ружног, ниског, тривијалног, или апсурдног – сопство будућих Срба мораће се, изгледа, опет ослонити на средњовековне јуначке песме, Вука, Његоша, Матавуља и Марка Миљанова, пошто од величина из брозовског и постброзовског доба неће имати да преузму ништа./…/ Сиромашна мишљу и духом, бездушна лажном осећајношћу или урбаним цинизмом, замумуљена, мимолазна, аморална или неморална – без икаквог, да не кажемо јагликиновског, осврта на бестидност наше свакодневице – таква Култура оделила нас је од наше бити више него векови робовања под туђином. Безбожни, стога, и са нашег штива – у времену које иште хероје а уздиже хуље и кепеце – и даље се из сопства преваљујемо у туђство, у копију копије неког недостојног, чак срамотног оригинала.“

Захтев за битијном речју, који је Селић увек постављао и себи и другима, повео га је ка потрази за несталим писцем, о коме је саздао оглед по свим начелима „херменеутике поштовања“. За тим огледом пошао сам и ја.

МОМЧИЛО СЕЛИЋ О НЕСТАЛОМ ПИСЦУ

Селић је писао, у свом интернет подухвату, званом „Српски лист“:“Јер Јагликин је, по једнима, ликвидиран, док је по другима умро у лудници, такође “у присуству власти”. (Видим га како се смеје, снажним, целим зубима, оштрих очију којих се сећам као плавих, можда и због брида иза њих.) Његову књигу донео ми је 1992. Слободан Савић, електроинжењер с Озрена, као највећу драгоценост коју је могао понудити једном заљубљенику у живу реч. Дубоких, смеђих очију, предајући ми је као Свето Писмо, рекао је: Прочитај! И, вративши се са зараћеног, попаљеног и ојађеног, али пркосног Озрена, заронио сам у дело човека коме сам се чудио још за време Јулских демонстрација 1968, док је на Филозофском држао говоре који су слутили на смрт, стрељања, полом, и зло. У гомили одакле сам га слушао, један црни момак, оштрог лика, понављао је безмало себи у браду да не знамо “шта су митраљези!”, али ни његову ни Душкову позорност нисам тада разумео. “Какви митраљези!?” суздржавао сам се да не викнем, но, већ недељу дана потом, гледајући у успаљене очи пуковника ЈНА, оца једне другарице се факултета – док је дрхтећи говорио као “све студенте ваља пострељати!” – почео сам се будити.“

Селић је Јагликина видео и доживео као аутентичног писца, који књижевни занат није пекао на умртвљујућој „Југосветској“ на Филолошком факултету, него суочавајући се језгреним животом, гладан Смисла. Такав, био је ненавидан професорима који су књижевност доживљавали као пуку вештину, без врлине:“Душан Кокотовић, безречно оштар у свом зеленом, сомотском сакоу, мајице уз снажан, преплануо врат, двојицу професора књижевности и остале из чаршије подсећао је на свет ван књига, на речи са смислом и значењем, не искључиво звуком и звеком. Да се за реч може погинути уважени професори су знали, мада посредно; да се за њу мора живети, претпостављали су, опет на основу записа. Но жив, Јагликинов пример нису могли трпети: пред њих је истурао гадно огледало у коме су се видели какви јесу, а не какви се међусобно хвале и награђају.“

По Селићу, његова књига прича „Људи јачи од времена и судбине“ била је, макар у покушају, наш „Тихи Дон“, чији је рукопис Шолохов својевремено украо од неког трагичног белогардејца. Та књига је бацала рефлекторску светлост на лаж Титотопије, а пишчев животни став је изазивао многа противречја међу онима који су га знали – у пролазу. Стално у пролазу. Корачао је ка недохвату, и није се задржавао у „пријатељским ћаскањима“, која, пречесто, воде трулим компромисима.

О Јагликину се причало свашта, чак и да је сарадник УДБЕ. Међутим, Селић је, захваљујући својим трагањима, схватио да то није истина:“Дознао сам, тако, да Душан Кокотовић ипак није био сарадник Удбе, како се по чаршији причало – мада сам и без тога могао јамчити да аутор Мелине проститутке, Ице капетана, Злог доба и других прича из Људи јачих од времена и судбине никако није могао бити жбир већ само човек толико зазоран на ухођење да га је већина познаника пригодно сматрала параноичарем. Такође, речено ми је да Јагликин није био “ликвидиран”, како се говорило, већ да је умро од ретког, прогресивног сушења мозга у душевној болници.“

Селић, писац коме је култ чојства и јунаштва мера и провера сваке, па и књижевне, стварности, у Јагликину је видео јунака:“Јер живети тако нехајно, окружен морално-политички подобним уредницима и осталим марксистички образованим јавним радницима – данас већ устоличеним у бахату и незаобилазну власт – јесте увек било херојство тим веће што, изгледа, Кокотовић није имао залеђа. Ко му је отац био, а ко стриц, тетка или ујак, не знам; да су били моћни тешко да би он завршио у лудници, уморен. Наиме, чудне се каријере и још чуднији опстанци могу тумачити једино познавањем прилика прећутаних “нашом” литературом.“

Иако Јагликин није успео да напише „Рат и мир“ или „Злочин и казну“, он је, сматра Селић, ипак успео да створи моћну митску подлогу, чија нам творачка снага указује, између осталог, и на то шта је снашло пишчев народ три пута у 20. веку:“Јер, као сваки истински писац, Јагликин је творац сопственог, па и нашег мита: његов, рецимо, Кега Грујов из Зборовишта поносан је што је ујео милицајца за палац ноге кроз дебелу, војничку цокулу. “Понос”, пише Јагликин, у својој причи Оћа Вајкалица, “је када се се покојни Кега Грујов шетао вашаром и просио, после затвора… и тражио по динар, два, старих – да купи леба и да једе. И онда наишао онај судија што га је био осудио и погледао га онако прекораменице и бацио му пред ноге сто динара у артији, и то у оно време, а Кега Грујов само прошо преко њих и није их ни погледао. И умро је убрзо од свог поноса лично! Ето колико је било опасно то да имаш понос… Ваљда су га зато и затрли. Све изгазили, разумеш ти мене! Целу њиву поноса. Па после прешли кречом преко ње, па ваљак парни одозго, па асвалт – да га нема више, и то ти је. То ти је ово што ја као пољопривредник могу да ти кажем о поносу и људима. Било га је некада, не кажем, причају људи, али данаске – слаба вајда. Нема. Изгледа да се и само семе затрло. Или крију семе поноса од људи те га не дају сваком, а тамо где би тели да га запате – као да се не прима. Ето!”“

Ујести полицајца за палац кроз чизму, јер си поносан, и не служиш лажи – била је то Јагликинова путоказна нит која и данас указује да је стаза непристајања на зло и утваре једини живот достојан човека.

ХОДАЧ ПО СНУ ИЛИ СВЕДОЧЕЊЕ МАРИЦЕ СТОЈШИН

Марица Стојшин, дугогодишња секретарица часописа „Дело“, сматра да је Душан Јагликин, кога је сретала и по службеној дужности и као писца – загонетку, био један од „ходача по сну“, „човек који је нестао“. Име, презиме и надимак носио је као нешто крајње самосвојно – нико то није имао, нити је умео тако да носи. Личио је, као пресликан, на јунаке Достојевског, које је нешто стално спутавало. Сујетан, преосетљив, плашећи се понижења, увек се држао на дистанци, помало слеђен. Није имао пријатеља, нити су му били потребни; можда се отварао само својој мајци, јер је то једино биће које је помињао. Није ни тражио, ни нудио љубав, али је захтевао поштовање. Мухарем Первић, уредник „Дела“, ценио га је, а Јагликин је долазио у редакцију и дуго седео и ћутао. Са уредником или без њега.

Када је Первић Марици Стојшин дао да среди први рукопис који му је Јагликин послао, она је била зачуђена:“Мада су ми на лектуру долазили свакакви текстови, овај их је све превазилазио: као да аутор није завршио ни четири разреда основне школе. ( Нисам сазнала да ли је ). А писаћа машина – са отпада. И са тим чудом право у „Дело“, и пред уредника који најчешће ни за кога није био ту – и кад је био. Јагликинов састав имао је атмосферу, драматику и поетски набој доброг књижевног текста. Јунаци су били чудаци; занесењаци лудог срца, губитници, пропалице и варалице разних фела, које су живот и људи немилосрдно магарчили. Не знам да ли их је познавао или су били плод његове маште. О њима никад није причао јер је о њима писао. Његови текстови биће објављивани у рубрици „Људи говоре…“, где нису ни припадали јер су били приче. Али, том је био једини начин да буду објављени: „Дело“ у то време, а ни касније, није објављивало прозу“.

Према Марици Стојшин, захвалан за њен труд око лекторисања, био је џентлмен – доносио јој је цвеће из мајчине баште, чувајућих у аутобусима и трамвајима; на Јагликино питање да ли је та госпођа лепа, одговорио је.“Зар ти мислиш да се цвеће носи само лепим женама?“Позивао ју је у госте, али никад конкретно. Ипак, никад није изговорио реч:“Хвала“.

Стално ју је благо корио због овога или онога – према младим сарадницима и почетницима мора бити учтива до крајњих граница; са Црњанским и Давичом како хоће, али млади ( који су често били насртљиви у свом веровању да су генијални писци ) залсужују само лепу реч, поучавао је Јагликин. И још:“Жестоко је заступао моје кућне помоћнице: „Њих је сам Бог увредио, не морате и Ви“. Наслућивала сам да ту има и нечег личног, да међу оне о које се Господ огрешио трпа негде и себе. И без њега сам се пред њима осећала кривом. Најгоре је било кад покупе своју сиротињу – а све најчешће стане у јевтин картонски кофер, увезан канапом да се не отвори и – пођу“.(237-238)

Јагликин је, брже од свих других, савладао основну писменост, па је у правопису постао бољи од многих с факултетском дипломом. Чак је тражио да му Марица Стојшин држи часове из српског као и својим ђацима, али је то била само успутна молба – њему, сујетном и осетљивом какав је био, професор би могао бити „једино Свевишњи“.(238) Није волео ни похвале – са своје охолости; и оне су му сметале.

Милосав Мирковић Буца је од његових „Људи говоре“ направио представу која је, иако спремана без великих претензија, имала одличан успех и код критике и код публике. Извођена је на Малој сцени Народног позоришта. Михаило Викторовић играо је Ицу капетана. Сам Јагликин је тужио Народно позориште јер му није исплаћен хонорар. Тужбу је, иначе, добио.

Марици Стојшин донео је на увид једини примерак своје књиге прича, која је касније штампана под насловом „Људи јачи од времена и судбине“. Она га је слала Милану Комненићу у „Просвету“, а он је рекао:“Немам ја шта да им носим и нудим, треба они да траже“.(240) Ипак, књига се касније појавила:“Чинило ми се да се он по изласку књиге некако узохолио и променио понашање према нама – што ме је увредило“. (240)

Јагликин није имао веза које би му омогућиле да се о његовој књизи чује:“А он је био без иједног пријатеља, усамљен као дивља воћка насред оранице“. ( 240)

Јагликин је, касније, помало навраћао код новог уредника „Дела“, Јовице Аћина, који није био баш деликатан према њему као Первић; и опет је престао да долази.

Последњи сусрет описан је овако:“Једнога дана бану Јагликин: некако чудан и промењен. Срећом, била сам сама ( не рачунајући „пољопривреднике“ ), па смо могли да разговарамо. Дистанцирајући се, још слеђенији и укоченији, упита ме хоћу ли да купим неке његове књиге. Кад их показа, зачудих се: била су то врхунска и ретка дела која се не продају јер се могу купити једино по антикварницама, и то кад се налети. Беше то наш последњи сусрет. Изгубио се без трага и гласа, као да је у земљу пропао. Распитивала сам се, али нико није ништа знао. Ни у Удружењу књижевника. И тако до дана данашњег“.(241-242)

После свега, а нарочито после књиге „Да се објаснимо“, коју је приредио његов сестрић Петар Крас, ипак смо нешто сазнали. Појавило се чак и на Википедији.

ВИКИПЕДИЈА И ОНО ШТО ТАМО НЕ ПИШЕ

Ево шта се о Јагликину може сазнати на Википедији:“Мало је података о његовом животу и раду. Зна се да је у Београду студирао крајем шездесетих година и да је неке своје приповетке и записе објављивао у Студенту, Пољима, Видицима, Ошишаном јежу, Књижевним новинама и часопису Дело. Писао је сатиричну и документарну прозу. Његова једина за живота објављена књига су приповетке Људи јачи од времена и судбине ( Просвета, Београд, 1985, едиција „Просвета“, уредник Милан Комненић ). Књига је, након пуних тридесет година, поново објављена у оквиру издавачке куће Виогор, у Београду 2015. године. Захваљујући труду његовог сестрића сликара Петра Краса, 2017. године, објављена је обимна књига његових одабраних списа под називом Да се објаснимо, у издању београдског издавача Крик. Ова књига је унеколико расветлила животни пут Душана Кокотовића Јагликина и пружила могућност бољег сагледавања његовог књижевног дела. Објављивао је под псеудонимима Данило Вебер и Вебер у пролазу. По листовима и часописима расут је један број његових сатиричних прича. Приповетке које су се нашле међу корицама књиге Људи јачи од времена и судбине су најпре објављене у часопису Дело, у временском распону од 1975. до 1978. године, у рубрици Људи говоре. О лекторском раду на њима пре објављивања и њиховом аутору сведочење је оставила Марица Стојшин, дугогодишњи секретар редакције Дела, у постхумној књизи Проветравање живота. Поједине приповетке из књиге су драматизоване и игране као монодраме на позоришним даскама у Београду и Вршцу. Заступљен је у антологијама српске сатире и српске фантастике.“

Али шта не пише на Википедији?

Оно што читамо на последњим странама књиге „Да се објаснимо“. Јагликин је отишао у Аустралију, са извесним књижевним намерама. Вратио се психички измењен, па су лекари констатовали извесне параноидне поремећаје и предалагали му да се лечи. Он, међутим, одбија да престане да боемски живи, а односи са женама и приајтељима постају све непостојанији, тако да се нађе у стању самоизолације, одвојен од свих и свакога, осим од сенки које га прате. Упада у „национализам и езотерију“; наглашено антикомунистички настројен, све више болује од страха због прогона. Напушта и Удружење књижевника Србије, а затим престаје да се бави књижевношћу. Чак покушава и самоубиство, и да спали рукописе. Оболео од тумора, умире у педесет и трећој години живота, 1992. у Београду. Сестра Мирјана преузима његове рукописе и стара се о баштини.

Селић је, пре но што је сазнао подробности Јагликиновев судбине, устао у одбрану метафизичке верзије пишчеве смрти:“Поносан, блистав у зеленом сомотском сакоу, широких прса, повисок, горштачких црта, осмеха једва назначеног (никако презривог) у угловима пуних, мушких усана, те кратке, ратничке, проседе косе (без зализака, проређености на темену, умлаћености, или мазива), без грама сала на себи, обезружан (осим јунаштвом и истином) умро је од свог поноса, лично, како каже наратор Оћа Вајкалица, српски шерет. Но, групно, Јагликин је још жив – у мени и осталима који су га знали (па макар га многи и прећуткивали), а надам се да ће поживети и у потомцима. Јер, доба се не може бирати колико ни битије: дедови и очеви су нам нешто (најчешће из незнања, и најбољих побуда) разградили, ми га, понеки, наново састављамо – а они ће га, Бог дао, склопити и чувати, па о њему потом писати и причати громогласно, отворено, и истинито као Душко Јагликин – а не као муцавци, подражаваоци, шмирери, фолиранти или фарисеји из наше, још непромењене, школске и друге лектире. Јер, уметност не извире из невида већ видела: ми смо сами већ метафора, и закукуљивати ту метафору, извлачити је као злу нит из метафориних метафора метафоре може се свиђати једино хуљама, оданим Лажи.“

Недавно се, у издању ИК „Виогор“, појавило ново издање Јагликинове збирке прича „Људи јачи од времена и судбине“. Вреди га имати.

УБИЈАЊЕ НЕГАТОРА

Јагликин није подносио „најбољи од свих светова. Чак је, сасвим ускосно, тврдио да то није најбољи од свих светова. И о томе је написао причу „Јесте“: „Прво му један рече: Јесте! Дође други, па му рече: Није! Затим дођоше друга двојица, па му рекоше: Јесте! – али онај исти, опет рече: Није! Онда дођоше на десетине њих и сви, као један, рекоше: Јесте! А онај остаде један, једини и опет рече: Е није! Јесте, није, јесте, није! И убише негатора. Тако остадоше сами. Ученик у мору учитеља. А учитељи га свакога дана учише: Јесте! И он одрасте под тим васпитањем, па схвативши све, једнога дана поче да учи друге: Јесте! То изазва талас одушевљења, али и велико олакшање, када им он, једнога дана, сав усхићен и са несмањеном жестином, рече: ЈЕСТЕ! ЈЕСТЕ! Тако је – похвалише га учитељи: ЈЕСТЕ! Јесте – рече он – али ја сада верујем више од вас. ЈЕСТЕ, и више од тога! Јесте, знамо – рекоше му они. Па ми смо те то научили. Да – рече ученик – али био је један који је говорио: Није! Дајте ми њега! Био је ту један… Био је, али га више нема! Није веровао, па га више нема – рекоше они. Он ућута, па се дубоко замисли. А шта ће ми овај наук, ако немам коме да га дам! Ја морам да нађем онога што је говорио: НИЈЕ! А није знао да јесте! А јесте, и више од тога! Ја морам за њим!“

Порицатељ из приче, који ће, на крају, бити најнеопходнији сјајном ученику афирматора који су негатора убили, Јагликин је био храбар да виче НИЈЕ и кад су сви викали ЈЕСТЕ. О томе је, у „Балади о Јагликину“, писао Момчило Селић:“Јер, за Људе јаче од времена и судбине ваљало је много некоректности, безумља и слободе, и још више храбрости, тако ретке међу Србима после Пасјих гробаља, Зиданих мостова, Кочевја, Лисичијих јаркова, Голих отока и безбројних других стратишта Новог светског поретка – тада предвођеног Авангардом пролетаријата, Савезом комуниста Југославије. За тај страх, заправо, нису нам били потребни још Вуковар, Западна Славонија, Крајина, Дејтон, те Косово и Метохија; ћутати и поникнути беше нам наук већ из куће, школе, с радног места и јавног скупа. “Рођени у слободи и стасали у врлини” беху и остадоше само ретки међу нама: деца било истинских комуниста, било непокорних четника. Зарад континуитета страве сви остали писци осим Душана Кокотовића, алијас Јагликина, тематски су заобилазили безмало све у чему смо и ми и они живели. Но, судећи по Људима јачим од времена и судбине, штампаним у Београду после Брозове смрти, Кокотовићу као да још тада беше јасно да ће и Маршалова тиранија личити на шалу наспрам финог, плишаног, научног угњетавања наступајуће, планетарне демократуре.“

Бити негатор у доба свеопште афирмације – то је и књижевни и људски изазов. Зато се Јагликин опредељивао за људе са маргине, дајући им своје перо да у њега улију гласове које нико, у „социјализму са људским лицем“, нико није хтео да слуша. Васа Павковић је о томе писао:“По принципу “укљученог магнетофона” Јагликин је препуштао приповедање апсолутним социјалним маргиналцима – разбојницима, проститукама, макроима, убогим сеоским старцима и старицама. Реч је о формално једноставним исповестима “повређених и злоупотребљених” који, знајући да их писац снима, дају на вољу трагичним исповестима. Неки од њих обраћају се слушаоцима жаргоном велеграда, други говоре из дијалекта, а најзначајније у свему је што је писац успео да овим текстовима улије утисак аутентичности. Свих десет прича које су прототипови тзв. стварносне прозе делују убедљиво, а посебно Оћа Вајкалица, Ица Капетан, Димина прича.“

Тврдећи да се Јагликин није либио књижевног решавања најтежих задатака наше „послератности“, Селић је истицао да је нестали писац као „горштак, благо, ћутке презрив наспрам асвалта, разговараос курвама, убицама и сецикесама и, на свој и наш ужас, састављао повест масовног злочина који је морао довести и до Вуковара, Кравица, Медачког џепа и Кумановског “споразума”.“

О ПРИВАТНОЈ ЛУДНИЦИ

До сада су се у свету остваривала два типа тоталитаризма: орвеловски ( комунистички, логорски ) и хакслијевски ( „врли нови свет“ као мешавина Дизниленда и ГУЛАГа, са мноштвом сексуалних, а мањком политичких слобода ). Сада, пак, настаје нови тип тоталитаризма, који је, пре свих „корона догађаја“, био само у заметку.

Свет који ствара глобалистичка олош – елита, оних 0,666% „илуминираних“, свет је Франца Кафке, који је, пред своју смрт, говорио младом чешком писцу Густаву Јаноуху:“Ускоро ће нам бити потребна дозвола да изађемо у сопствено двориште“. Кафка је такав свет описао у „Процесу“, којим доминира (бес)поредак сна ( као у кошмару – бежиш од опасности, али трчиш у месту, а логика свакодневице је сасвим испретурана ). У чувеном роману великог писца, Јозефа К. хапсе, али он може да иде на посао; судница у којој га саслушавају налази се на периферији града, у трошној, сиротињској згради; уместо књиге закона, на судијином столу је зборник лоших порнографских цртежа; џелат у остави банке у којој је Јозеф запослен туче двојицу полицајаца који су му, приликом објаве хапшења, појели доручак; сви знају о његовом процеу, само он не зна за шта је крив; чак је и свештеник који му приступа пуки чиновник суда. На крају, убијају га џелати који личе на ислужене циркузанере, и који као да се снебивају да му зарију нож у срце.

Осећање ништавила пружило се, као сенка, над Западом, као и над Истоком. Сеоба у градове у социјализму значила је самоћу и бежање од човештва какви нису били виђени до тада. Људи су, животом у граду, губили првобитну непосредност, и тонули у море отуђења. Заборављена је мудрост енглеског песника Елиота да је ближње могуће осећати живима само ако саосећамо са њима. Урбани човек постао је Џојсов господин Блум, чија празнина је инвентарисана у роману „Уликс“.

Ево шта каже покојни српски поета Новица Тадић, који, на питање зашто се данас поезија тако мало чита, одговара:”Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне”.

Постоји, и на српски преведена, књига Манфреда Остена, „Покрадено памћење“, у којој се говори о убрзању историје лишене смисла. Остен цитира Гетеа који је, још у своје доба, уочио да је све постало „велоцифарски“, и потонуло у море брзине која се више ничим не може зауставити. У таквом свету, пристали смо на Кафку, и маске су нам на лицу, јер смо, уместо личности, постали личине.

Путева ка излазу има, али данашњи човек их одбија: Солжењицин је јасно рекао да се можемо преобразити свесном и добровољном жртвом јер је доба у коме живимо само „смртна заблуда разума“.

О томе је, на време, била написана Јагликинова прича под насловом „Приватна лудница“. Јагликин описује једно село у коме су људи живели уобичајено, а ко је лудео, лудео је самостално и по своме:„Лудело се на равноправној бази: ’твоја идеја, твоје лудило‘.“ А онда је дошао Велики Пројектант:„Неправилно је да људи расипају снаге – говорио је – треба све окупити да лудимо на једном месту. Биће боље и за паметне. Имам пројект…“

Придружили су му се сељани скони лудилу. Да би заједничка лудница била изграђена, морали су да поруше све куће у селу; како коме су рушили кућу, тако је бескућник лудео. Кад је лудница завршена, лудаци су направили трку – ко ће пре ући у њу, ко ће заузети своје место. Њихов стампедо је дигао облак прашине из кога се излила невиђена количина кише, а невреме је било незапамћено. И десило се да су „сви паметни за тили час покисли до голе коже. Луди су, заузевши позиције у својој лудници, оргијали заштићени од сваке непогоде.“

Који су остали нормални, а без куће и кућишта, молили су Пројектанта да их прими у лудницу, па ће тамо, временом, полудети: „Чекајте, људи… Па ово је моја приватна лудница. Схватате ли?! – успротивио се он, не скривајући своју запањеност пред таквим предлогом. – Док сте ви цело лето диринџили по пољу, ја сам градио. То је прво. Друго, нисте сви луди!“ И, да би их утешио, опет је организовао трке – „по други, трећи, четврти и ко зна који пут. Међутим, увек је већина испадала из трке, а они који су стизали, навлачили су нови, још већи облак непогоде над главама народа који је већ био пао у очај, кукњаву, прозебао и мокар до костију.“

Паметнин су остали паметни, али су кисли, кисли и кисли. На крају су покушали да уђу у лудницу преко везе – послали су приповедача да преговара са својим братом, који је у лудници био на високом положају, близак Пројектанту. Када је брат изашао из луднице да се сретну, ударила га је муња: „Распамети ме ова муња. За тренутак сам све видео. Слеп сам био колико сам био луд.“ (Да се објаснимо)

Приповедач, у очају, пита своју старамајку докле ће паметни да кисну, а луди да живе заштићени. Она му одговара:„ДОК СВИ НЕ ПОЛУДИМО!“

Све су то биле последице антихришћанског просветитељства, чији су представници веровали да је знање светлост, а заборавили да је светлост знање.“Градећи се да су мудри, полудеше“.(Римљанима 1,22) И своје лудило назваше „прогресом“ ( а постоји, постоји прогресивно лудило ) и „напретком“ ( „Напред, па у кречану“, говорили су Срби сељаци ). И дођоше митраљези, бомбардери, бојни отрови, ГУЛАГ, Аушвиц, Хирошима и Нагасаки.

Још пре Другог светског рата, Владимир Вујић је писао:„Да је неки добронамерни либералистички националац заспао некако са ликом, у срцу, Запада као насмејане маске, под белом периком, а ла Дидеро, под сунцем слободе, просвете, правичности и једнакости, мира и благостања које ће донети Жил Верновски снови о науци, – па да се пробуди данас! Наместо ведрог лика музе видео би њушку, обучену прилику страшну, са маском за гас, бајонетом, ручном бомбом, праћеном ћутљивом, мрком, безличном војском страхотних и џиновских тенкова; сунца не видео од ројева крилатица, избациваних са матичних бродова, градске гомиле, незапослењаци, нови варваризам, модерно просташтво, цветање секса и сексуса, кревељења и опсцених гестова.“

Велика Лудница виша је него икад.

А паметни и даље кисну.

Објављено у зборнику „Савремена српска проза број 32“, Народна библиотека „Јефимија“, Трстеник, 2020.

Владимир Димитријевић