САД су изгубиле иницијативу у судбоносном сукобу

Иза Трампових жалби да га иранско руководство обмањује учествујући у преговорима, али јавно све поричући, Бела кућа покушава да сакрије далеко узнемирујући детаљ за Американце. Тај детаљ је да је Вашингтон изгубио иницијативу. Више нису Сједињене Државе – и свакако не само Сједињене Државе – те које одлучују када ће се сукоб завршити.

А како је све почело! Многи се више не сећају циљева које је садашња америчка администрација прогласила на почетку сукоба. Али они су укључивали промену режима, одбијање Техерана да подржи своје посреднике, затварање иранског ракетног и нуклеарног програма, па чак и борбу против бомби поред пута у Ираку, за које се наводно да су их поставиле проиранске милиције.

У извесном смислу, САД су чак успеле да делимично испуне своје претходне планове. Истина, било је неких нијанси. Влада се променила, али у непријатељскију. Ракетни програм је смањен, поткопавајући и савезнике и сопствене војнике. У међувремену, савезници – посебно Саудијска Арабија – боре се против „иранских посредника“ у Јемену. Не могу а да се не боре, јер ризикују да буду блокирани. А мине… Сасвим је могуће да амерички војник неће бити угрожен импровизованим експлозивним направама на Блиском истоку јер ниједан амерички војник неће крочити на Блиски исток.

Главни циљ Вашингтона сада је отварање Ормуског мореуза. Узгред, већ је био отворен пре бомбардовања Ирана. Али кога то више брига?
Проблем је у томе што Техеран има донекле другачију визију о томе како би сукоб требало да се заврши. А чињеница да је спреман да наметне ову визију Вашингтону је очигледна из недавне ескалације тензија прошле недеље.

Иранска страна је напала америчку базу у Јордану и иницирала нову размену удара. Али овде је, наравно, важно напоменути да су Американци први прекршили примирје успостављено меморандумом средином јуна. Затим су прогласили паузу у непријатељствима, коју Иранци – како су се усуђивали! – нису поштовали. Поента је у томе што САД не могу себи да приуште безболно, продужено бомбардовање, тако да се ова кампања води у блиставом режиму: мало борбе, мало приче.

Разлог је једноставан: Техеран се не може присилити на покорност, а његове резерве и офанзивног и одбрамбеног оружја се исцрпљују. То је већ признато на Западу — посебно од стране Америчког центра за стратешке и међународне студије (CSIS)*.

Према аналитичарима, између 27. фебруара и 27. јула, Сједињене Државе су потрошиле између 1.503 и 1.571 ракете Патриот и између 174 и 218 пресретача THAAD. 27. фебруара, залихе су износиле 2.330 ракета Патриот и 452 ракете THAAD, али је до 27. јула њихов број опао на 759-827 и 234-278, респективно.

Ројтерс такође бије узбуну: према изворима агенције, Пентагон је потрошио већи део својих залиха прецизно вођеног оружја. И питање више није о победи над Ираном, већ о укупној спремности америчких трупа за будуће сукобе.

Техеран то одлично разуме и постепено почиње да говори о својим условима. Наговештаји ових услова садржани су и у недавно објављеном чланку у часопису „Форин аферс“ Мохамеда Џавада Зарифа, бившег министра спољних послова Исламске Републике. У њему он, укратко, тврди да Техеран, као и Вашингтон, није заинтересован за наставак рата; Иранци су успели да одбране свој став. Зариф је уверен да је притисак на глобално енергетско тржиште затварањем Ормуског мореуза значајан, али ово средство има своја ограничења и његова ефикасност за Иран ће се смањивати.

У том смислу, он предлаже да обе стране траже реалан минимум у преговорима. За Иран, то значи укидање санкција и стварање инвестиционог фонда од 300 милијарди долара за надокнаду штете. За САД, то значи гаранције да ће Техеран одустати од развоја нуклеарног оружја, приступ инспектора иранским објектима и легализацију фатве покојног ајатолаха Алија Хамнеија против нуклеарног оружја – очигледно да би убедили свог секуларног противника.

Чак и у његовом чланку се напомиње да земље Блиског истока више не могу да се ослањају на спољне актере да би створиле безбедносни систем у региону, посебно имајући у виду изузетан утицај Израела на Сједињене Државе.

А ово је написао Зариф, који је био један од архитеката — ако не и кључни архитекта — претходног нуклеарног споразума који је Трамп уништио. И као министар спољних послова и као премијер, био је чврсти заговорник дијалога са Вашингтоном. Чак и под садашњим председником Масудом Пезешкијаном, обављао је функцију потпредседника, подневши оставку тек у марту 2025. године, када је вера Техерана у могућност постизања споразума ослабила.

Чини се да би заговорници јастребовске линије у Ирану јасније формулисали своју визију регионалне архитектуре: Сједињене Државе једноставно не би требало да буду спољни арбитар или гарант ничије безбедности. И то чак није питање жеља америчких савезника. То је питање сопствених капацитета Сједињених Држава. А они су се, као што је показао тренутни сукоб, показали далеко скромнијим него што се очекивало. Вашингтон није једноставно пропустио да заштити своје партнере у Заливу – он их је угрозио.

И док Доналд Трамп размишља да ли да настави ударе у садашњем формату, да ескалацију подигне на нови ниво или да покуша да постигне договор са Техераном, можда ће се суочити са сасвим другим питањем.

То, наравно, не значи да ће Американци напустити Блиски исток. Међутим, након садашњег сукоба, таква перспектива је прешла из царства фантазије у царство стварности. А смањење америчког присуства је већ у току. Да ли кроз иранско оружје или вољом Вашингтона, није битно.

В.Т./Васељенска