Туђман га је отерао у изгнанство: Зафрановић се филмом „Деца Козаре” супротставља ревизији усташких злочина

Током боравка у Требињу, легендарни редитељ Лордан Зафрановић осврнуо се у разговору за РТРС на вишедеценијски рад на свом најамбициознијем пројекту. Филм „Златни рез 42: Деца Козаре” за њега није само уметничко дело већ животна катарза и бескомпромисно суочавање са мрачним страницама историје које, према његовим речима, поново прете савременом свету.

После четири године интензивног рада и неколико деценија припрема, снимање филма „Златни рез 42: Деца Козаре”, насталог према сценарију Арсена Диклића и Лордана Зафрановића, приведено је крају. Филм посвећен једној од најтрагичнијих епизода Другог светског рата на овим просторима премијерно ће бити приказан у октобру.

Зафрановић је тим поводом у разговору са новинаром Божидаром Стајчићем говорио о свом стваралаштву, изгнанству, историјском ревизионизму и снази филмске слике.

Без длаке на слици

Говорећи о Зафрановићевом стилу, који деценијама не пристаје на компромисе, новинар је приметио да редитељ увек говори „без длаке на језику”. Зафрановић га је духовито исправио, наглашавајући примат визуелног израза:

„Могли сте рећи и ’без длаке на слици’. Радим са сликом и звуком, наравно, јер су то два основна елемента онога чиме се бавим. Овај филм је, на неки начин, наставак мог истраживања технике бродоградње. Установио сам да је конструкција брода много значајнија од његовог спољашњег изгледа, од тог такозваног сценарија. Када се појаве кабине, димњак и капетански мост, брод изгледа прекрасно. Међутим, мало ко води рачуна о томе шта се налази унутра.”

Подсетио је и на своје почетке, када је филм посматрао као самосталан медиј, ослобођен утицаја других уметности:

„У најранијем периоду, када сам се филмом бавио као истраживач, за нас је он био потпуно самосталан медиј. Покушавали смо да одстранимо утицаје позоришта, музике и сликарства и да се бавимо чистим филмским језиком. Истраживали смо простор, звук и друге елементе. Да је у тадашњој Југославији постојала лабораторија за истраживање могућности филмског медија, вероватно бих остао у њој и не бих се бавио оваквим филмом.”

Судар са политиком и „криминалним умовима”

Зафрановић истиче да је стварање играног филма тежак и неизвестан пут, често оптерећен политичким притисцима:

„Играни филм је веома тежак и неизвестан посао, опседнут неким криминалним умовима и политикама које су непрестано усмерене против њега. Поред проблема током снимања, јављају се и проблеми када филм изађе, а они понекад могу бити готово убилачки. Не само за мене већ и за моје најближе.”

На питање о свом првом филму и осећањима која га данас прате, одговорио је:

„Недавно сам отишао у Сплит да се опростим од неких преживелих пријатеља јер ко зна да ли ћу после овог филма моћи мирно да седим у некој сплитској кафани. Желео сам да се опростим од тог дела мора и својих корена. Данашње стање је толико напето и испуњено мржњом да све може да експлодира. Сви се наоружавају и све води ка ескалацији могућег зла. Ми који се тиме бавимо можда снажније од других осећамо опасност да се понове ужаси, убиства и масовне гробнице.”

Филм као упозорење савременом човеку

Зафрановић наглашава да филм користи као средство упозорења, повезујући документарне чињенице са универзалним питањима људског зла:

„Филм користим да бих упозорио колико је све то и данас актуелно. Употребљавам документе и стварне догађаје како бих показао да је садашња ситуација слична некадашњој. Ако се нешто поново догоди, могло би да се одвија према готово истом сценарију који смо, нажалост, већ неколико пута гледали у тим круговима зла.”

Према његовим речима, „Деца Козаре” треба да подстакну гледаоца да зло најпре потражи у себи, а потом да се запита колико се лако дојучерашњи добар сусед може претворити у починиоца злочина:

„Овај филм упозорава данашњег гледаоца да погледа око себе и запита се да ли се зло најпре налази у њему. Потом треба да погледа свог доброг суседа и упита се да ли би и он, подстакнут мржњом према другој раси, идеологији или вери, могао да почини зло. Све су то елементи који се користе за стварање околности у којима настају огромни злочини, каквима смо више пута сведочили у својој историји.”

Животно дело између земље пуне лешева и неба

Рад на филму „Златни рез 42: Деца Козаре” у пуном обиму започео је 2022. године, а Зафрановић ово остварење види као своје животно дело:

„Мислим да то јесте моје животно дело јер сам из себе избацио све што се у мени нагомилавало током последњих тридесет година. Било је тешко јер сам стално размишљао о томе да ли ће силина приказаног и истина која боли некога истински дотаћи или ће све отићи у неком другом правцу.”

Редитељ очекује да ће филм изазвати оштре полемике, али и могуће претње:

„Филм је жива материја. Он сада сам улази у свет и проналази свој пут као вода која тражи пролаз. Чини ми се да би овај филм могао да изазове оштре полемике, претње и читав низ реакција. Његова основа је готово документарна, али се он уздигао из тог света и кренуо према небу.”

Зафрановић филм описује као путовање између земаљског ужаса и космичког, готово божанског пространства:

„Он путује између земље пуне лешева и ужаса и неба које припада неким космичким, рекао бих божанским сферама. Час је доле, у земљи, а час подиже главу и пита: ’Да ли је ово могуће?’ Зато је овај филм у великој мери моје ауторско дело.”

Јасеновац, НДХ и сукоб са Туђманом

Редитељ се присетио свог првог сусрета са Јасеновцем, који је био случајан, али му је, како каже, променио живот:

„Сасвим случајно сам дошао у Јасеновац. У школи нам о томе готово нико није говорио. Брутално ме је изненадила свирепост тог логора смрти. Био сам пренеражен и тада смо рекли себи да би филмско знање и све што смо студирали требало ставити у функцију снимања филмова који ће сведочити да се то догодило и упозоравати да би могло да се понови.”

Када је почео рат деведесетих година, Зафрановић је, према сопственим речима, осетио да његови дотадашњи филмови нису успели да спрече повратак зла.

„Када се поновио последњи рат на Балкану, сви ти филмови као да су изгубили смисао. У то време радио сам документарни филм поводом суђења Андрији Артуковићу. То је била прилика да се покаже шта је била Независна Држава Хрватска и какве су злочине изазвале њене политике, чије се трауме осећају и данас. Схватили смо да наш крик против зла није уродио плодом јер се масакр поновио по готово истом сценарију.”

Због својих ставова и филмова, почетком деведесетих био је принуђен да напусти земљу.

„Морао сам да напустим земљу 1990. и 1991. године зато што сам се нашао у Туђмановој књизи, која је практично постала библија свега што је тада почело. Било је опасно по живот, па сам отишао. Пошто сам био и продуцент филма, успео сам да понесем негатив и остали материјал. Најпре сам отишао у Љубљану, где су ме дочекали пријатељи, затим у Беч и Париз, а филм смо на крају завршили у Прагу, где сам студирао.”

Зафрановић је навео да га је Фрањо Туђман оптуживао да је у филму „Крв и пепео Јасеновца” навео број од 700.000 жртава, иако тај податак у остварењу није био приказан.

„Када сам почео да радим филм поводом суђења Артуковићу, Туђман је говорио да сам ја аутор филма ’Крв и пепео Јасеновца’ и да сам на крају навео 700.000 жртава. Управо супротно, тај број нисам ставио јер моји истраживачи и ја нисмо могли поуздано да дођемо до њега. Сматрао сам да не могу да наведем број до којег нисам успео да дођем.”

После тога је Туђмана назвао „историчарем аматером”, што је, како каже, изазвало озбиљне последице:

„Управо зато што нисам навео тај број, нису били задовољни ни у Спомен-подручју Јасеновац. Било је потпуно супротно од онога што је Туђман тврдио. Онда сам га назвао историчарем аматером и све се претворило у велико чудо. Када је почео рат, постало је веома опасно. Имао је читав репресивни апарат и могао је да ради шта је хтео.”

Европски ревизионизам и „грађанска послушност”

Зафрановић упозорава да историјски ревизионизам није ограничен само на Балкан, већ да је постао опасна појава широм Европе.

„Други светски рат био је огроман масакр једне цивилизације. Донео је милионе жртава, незамисливе ужасе, разрушене градове и уништене животе. Готово да није било породице која није изгубила некога. Језиво је какав пакао човек може да направи самом себи.”

Према његовом мишљењу, ревизионизам произлази из уверења поражених идеологија да рат још није окончан и да ће се, када се за то створе услови, вратити како би се обрачунале са победницима.

„У школске уџбенике убацују се потпуно невероватне ствари. Ревизионизам је на делу не само овде већ у целој Европи. Победници се представљају као лоши момци, док они који су починили огромна зла постају добри момци. То је једна необична и веома опасна ситуација.”

Коментаришући атмосферу у савременом друштву, изразио је забринутост због лакоће са којом се масе могу повести за опасним идеологијама:

„Филм који ћете ускоро гледати произашао је из великог страха да ће се све поновити. Та опасност је веома близу. Обилазим различита места, гледам и слушам. Када имате и по 500.000 људи који подижу руке уз поклич ’За дом спремни’, то значи да је наступило потпуно лудило.”

Зафрановић се запитао шта би се догодило када би се, уместо певача, пред толиком масом појавила политички утицајна личност способна да је усмери ка насиљу:

„Ако се 500.000 људи окупи око једног певача који не представља ништа, шта ће се догодити ако се појави неко ко нешто значи? Страх да ће се зло поновити веома је велики. Све се сложило у неку врсту грађанске послушности. Ако их сутра неко позове, можда више неће бити у стању да то одбију.”

РТРС