Србство пред издисајем или размишљање о опстанку Срба 4. део

Придев

Придев је променљива врста речи која стоји уз именицу не би ли означила неко од њених обележја.

У Земљи Србији, све именице могу имати придев, али употреба те граматичке форме једино није допуштена „Србији“ и „Србину“. Србину се, ако ништа друго, може „приде(в)нути“ да је „националиста“, ни мање ни више него „српски“, што увек треба читати као шовиниста, односно непријатељ свих „двадесет шест народа и народности у нашој општини, улици и у видокругу“, док се, примера ради, за највиши орган извршне власти у Србији не сме, ни за живу главу, употребити синтагма „србска влада“; она је Влада Републике Србије. По тој логици, ни министарства у тој власти не могу бити србска, па ће, тако, оно за спољне послове, уместо „србско“, бити Министарство спољних послова Републике Србије.

Та антипридевна пракса, попут епидемије, захватила је и разне друге органе на другим странама па, примера ради, имамо Завод за заштиту здравља Србије, или Завод за трансфузију крви Војводине, где се не зна о каквом се „здрављу Србије“ ради, или у коју се групу сврстава „крв Војводине“.

Из наведенога, једино се може закључити да се Србија и даље званично стиди својих националних обележја.

Проституција

Телевизија са националном фреквенцијом самопозвала се у све домове по Земљи Србији нудећи своју „фар­мерску“ или „задругарску“ проституцију „ши­роким народним масама“, тако да су се неке „масе“, у оргаз­мичком заносу, навикле (или наву­кле) да цео свој садашњи реал­ни живот посвећују ономе што се дешава у професионално­-про­ституционо-пинокијевским просторијама, да пишу, подржавају, поручују, поздрављају, понекада псују, повремено пале…

А највећи део те „масе“ у Србији, препознатљив као млађане даме, за „ријалитни“ животни узор имају „задружне“ ли­ко­ве успешне у најстаријем занату, особе најнижих моралних вредности, које се у директном телевизијском преносу, али и у неком реформерском Хиту број 113 хвале да не могу за­ми­слити „живот без оне ствари“ и за које је „све добро док улази“, али зато добро плаћене, са пла­та­ма и наградама у износима незамисливим људима „световних“ занимања, ле­ка­рима, на пример.

Па, кад је већ тако, зашто би младе Србкиње улазиле у брак, биле помало и домаћице или, не буди примењено, ра­ђале децу, кад је уносније бити „стар­лета“ или којекаква „ри­јалитна учесница“ по занимању.

А то „занимање“ толико је пријемчиво да многе младе Србки­ње једва чекају да добију „задружну“ или „фармер­ску“ улогу, да ли одмах, да ли за коју следећу (не)прилику. И једно и друго нала­зи се у игри, пошто Пинокио има толико новца да, ако се већ хва­ли да је у 2018. години на порез утро­шио петнаест милиона евра, може којом десетином таквих хиљада дочекати, раширених и руку и ногу, и неку потенци­јал­ну „задругарку“. Све у складу са понудом извесног друга Енгелса (1820-1895) од пре више од подруг века да се породица укине и на њено место уведе „званична, отворена заједница жена“, еда би се тако оправдала једна дефиниција брачних односа: „Као што у гра­матици две негације чине једну афирмацију, тако у женид­бе­ном моралу две проституције важе као једна врлина“.

Кад је већ тако, подразумева се да би улазак у Евробовску унију отворио Србији велик број нових радних места специјализованих за обављање сексуалних услуга, по шеми коју нуди Немачка, „највећи бордел у Европи са око 400.000 сексуалних радница које остварују промет од око 14,5 милијарди евра годишње“. Постигнуто је то благодарећи чињеници да је „проституција у Немачкој легализована најлибералнијим законом на свету“ по коме су „сексуални радници“ постали „независни привредни субјекти који могу да раде под уговором или самостално, али су у обавези да плаћају порез на приход, као и ПДВ“ (https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1135505). Толико либералан закон, дакле, да ће незапослено лице пријављено бироу рада бити скинуто с евиденције уколико одбије понуду да пружи неку сексуалну услугу.

Профашизам

Сталним по­нављањем приче о фашистичком (нацистичком) поступа­њу „савезних“ ликова у Србији, водећи политичари пружају подстицај србским не­при­јатељима са стране да према Држави Србији поступају као према земљи у којој је фашизам (нацизам) владајући поредак.

Утолико пре што је Влада Републике Србије пре више година (после моје дванаестомесечне једностране преписке са „њима“) прећутно одбила да поништи одлуку брозовске владе из 1947. којом су србски добровољци из ослободилачких ратова 1912-1918. године званично проглашених профашистима.

Српска академија наука

Какви председници, таква и академија.

Један, Владимир Костић (1953), лекар-неуро­ло­г, председник од 2015, остаће упамћен „по крајње неодговорној политичкој изјави српској јавности 2015. године“, уоб(ез)личеној следећим речима: „У овом тре­нутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово“.

Други, Никола Хајдин (1923-2019), мајстор од мостова, претходник Костићев, за себе каже да је „један од ретких академика који је био члан чак пет иностраних академија“, те да је „таквих мало у бившој Југославији“. У толикој самохвали сопственога чланства, од библиотеееееке па надаље, до дванаест год­и­на на челу Академије (каже да је дуже од њега на томе месту био „ратни председник Александар Белић“, баш као да је рат трајао свих тих тринаест година), једва је избегао признање да је он „највећи срп­ски интелектуалац“, нарочито због тога што је „ова земља имала много слободномислећих људи, али нажалост нису наишли на ве­лики пријем код Срба“.

Без обзира на то што је 1941. године, као избеглица, у Србији примљен „са великим пријатељством и љубављу“, њему не смета да каже како је „Косово пропала ствар“ и да је „требало овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено… Какво српско Косово? Како ви више замишљате Косово у Србији?“

И уместо да се њихова Академија бави озбиљним пословима због којих је и основана, она „са великим негодовањем“ прати медијске нападе на академика Душана Теодоровића који је „позвао на рушење зграде (телевизије – ИП) Пинка багером“ и због тога био назван „најглупљим и најнеталентованијим међу академицима свих академија“.

Дошло је дотле да се може чути и клетва: Дабогда те стрпали у Српску академију наука!

Постојећу Академију наука, такозвану србску, треба укинути да не срамоти србску прошлост и србску духовност, а уместо ње треба засновати Академију која би се бавила наукама моралним, језикословним, литерарним, историјским и државним. Остале науке и уметности треба препустити академијама односних професионалности.

Тероризам

Све је извесније да се односом државних органа пре­ма Савезу против Србије и његовим предводни­цима: Драгану Ђи­ла­су, Бошку Обрадовићу, Сергију Трифуновићу, Вуку Јеремићу (којима се стал­но приписују најцрња обележја) призивају грађански немири. Многе досадашње „савезне“ радње биле су искључиво кри­ми­налне, терористичке природе за које би сваки обичан грађанин – под условом да случајно забрља нешто слично, чак и много бла­же – завршио у затвору, због чега је средином јесени 2019. године предложено Држави Србији да после одгова­рајућих политичких и правних консултација, Савез про­тив Србије прогласи за терористичку организацију и са његовим инспираторима, предводницима и извршиоцима поступи како ваља и требује.

Предложене консултације тицале би се законске одредбе да „ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“, али и уверења „савезника против Србије“ да се „паника и неред“, односно „теже нарушавање јавног реда или мира“ изазивају „изношењем или проношењем лажних вести или тврђења… путем средстава јавног информисања или сличних средстава или на јавном скупу“.

Наравно, предложене консултације имале би за циљ и да се несумњиво утврди ко то у Земљи Србији „производи“ панику и неред, али и да се предвиди шта би требало предвидети да се поврате „спокојство грађана… (и) јавни ред и мир“.

Овако, толерисањем свега онога што „савезници“ ра­де, Држава Србија не само што уноси узнемирење у јавно­ст, већ у грађанство усађује сумњу у способност, чак и на­меру оних који брину о функционисању исте те Државе – да очувају постојећи правни поредак.

Турска

Са становишта америчке политике, Турској је предо­д­ређено „да својом војном силом посредно чува монопол аме­ри­ч­ки­х петролејских компанија над главним светским залихама наф­те, као и проамеричке режиме у зони Блиског истока… Америка се нада да ће Турска постати водећа снага у исламском свету и да ће га, силом свог првенства и узора, увести у ‘нови светски поре­да­к’ сузбијајући исламистичке амбиције“.

Уистину, те исламистичке амбиције уопште се не сузбијају, пошто у Србију стижу милиони долара за „бригу“ о наводним исламистичким избеглицама, или мигрантима. На једној страни, у Европском парламенту, каже се да је за њихов прихват „потребно у Србији брзо установити капацитете за си­ст­е­матски пријем“, док амерички милијардер Џорџ Сорош, на другој страни, „види“ да их Срби­ја „посебно третира са по­штовањем“, да „Срби имају одличне прихватне центре, ресурсе и ис­ку­ства“, те да их он помаже и лично „колико год може“ и преко Фонда за отво­ре­но друштво да их Срби што боље интегри­шу“.

Но, за новац мање-више, али шта ћемо са државном територи­јом и убиством целе србске нације, пошто Турци на тако нешто неће бити гадљиви; измењена верска и национална „структура“ у таквој „интегративној“ Србији погодоваће неугаслом сећању на некадашње османско царство.

Да је баш тако, турски председник Реџеп Ердоган (1954), дан или два пошто се вратио из „пријатељске“ посете Србији, потврдиће изјавом да „давање Нобелове награде за књижевност расисти (аустријском књижевнику Петру Хандкеу описаном тако јер истинито говори о србском народу – ИП), који негира геноцид у Босни и брани ратне злочинце и то 10. децембра на Дан људских права, не значи ништа друго него награђивање за кршење људских права“.

Таквоме турском председнику коме поручује „да се овде осећа као код своје куће“, председник Републике Србије Александар Вучић „изузетно је захвалан због несумњиве стабилизујуће улоге на Балкану“, посебно због тога што је „својим останком данас у Београду показао колико му је важан цео регион, и Србија и Босна и Херцеговина“, из чега закључује да је „успостављено велико поверење и ми данас градимо најбоље односе у историји Србије и Турске и то радимо у интересу обе земље“, нарочито Турске!

Универзитет

Већ помињани академик Душан Теодоровић, председник Одбора за високо образовање Академије наука, наводно србске, каже да су „они“, ваљда академици или неки њима равни, „дозволили непотизам на факултетима, синови и ћерке редовних професора се постављају за асистенте и њихове наследнике, имамо доста плагијата, број наставника на нашим факултетима већи је него на светским универзитетима“, али се није досетио да онај свој багер употреби за рашчишћавање управо описаног брлога. Па, кад је већ тако, није ни чудно што „доцен­ти или профе­сори уг­ле­дних факултета Универзитета у Београду“ окупљени у Наставно-научном већу Београдског уни­верзитета, својом Декларацијом од 8. јуна 1992. године „слободарски и демократ­ски“ изјављују „да значајан део одговорно­сти за стање у коме смо се нашли сноси и интелигенција“.

А одговорност Универзитета у Београду за све оно што он окривљује другог, најчешће неименованог, заиста је немер­љи­ва. Нико више од Универзитета у Београду није учинио за „леву“ иноктринацију србског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, „произведен“ је огро­ман број идеолошки обрађених кадрова добро припрем­ље­них да ту идеју пресаде у „оста­ле“ Србе. Они су били настав­ници по ос­нов­ним и средњим шко­лама (укључујући и учитељске и васпитачке), и они су тражили да се у настави свега и свачега до краја примењује „знање“ засновано на поставци да је Броз „највећи син наших народа“ и да, осим њега, деца не могу имати другог роди­теља. Они су у психологију србске деце, због тога што су поти­цали из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, због тога, у­век расположеног „хе­гемонистички“, утеривали соци­јалистичке принципе, заснова­не на потискива­њу православне ве­ре („ре­лиги­ја као опијум за на­род“), на разбијању породице („боље ће се живети ако се у по­родици ра­ђа једно или највише двоје де­це“), на раслојавању села (претва­рању сеоског становништва у „радни­чку класу“, односно градску си­ротињу упућену на месечну плату, најчешће довољну за прежи­в­љавање, због чега се так­вом безличном масом могло нај­лакше манипулисати), на школ­ском сис­те­му у коме је сваком ђаку (да не би изучио неки занат, или беспослен био на улици јер нај­већи део није био остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о производњи хране) било намењено да за­врши најмање неку средњу „интелектуалну“ шко­лу, а можда и факултет (макар и онај за икебану), на бри­сању србских нацио­нал­них обе­лежја, почев од ћи­ри­личног писма па све до претва­ра­ња србске националности у „југословенску“; сре­дином шез­десетих година 20. века србски ђаци се у статистикама нису исказивали као Ср­би, већ као „Југословени“. То су биле ствар­не осно­ве „науке“ коју је школски систем на чијем је челу стајала „нај­ви­ша научна, образовна и културна институција Ср­би­је“, ши­рио по Србској Земљи.

Унија

Код Јована И. Деретића читамо да је „заслуга Југославије што је (по званичним подацима – ИП) у време Другог светског рата убијено један и по милион Срба, а свих осталих народа у Југославији око двеста хиљада. Када је после ампутирања србске нације извршен попис становништва 1948. године, Срба је било мање за целих два и по милиона. Из чега произилази да је Југославија за само две деценије свог постојања прогутала два и по милиона Срба. Ако се том броју дода и потомство које су требале жртве да имају онда се ради о неких пет милиона србских жртава. Ово је чиста математика сведена на минимум“.

Без обзира на намере својих утемељитеља, и Југославија је, на србску несрећу, постојала као некаква унија, нешто као претеча ове европске. Бојим се, „жив нијесам“, да би једва преживелој Србији друга Унија, европска, очас дошла главе.

Упркос томе, Стратегија националне безбедности, у Скупштини Републике Србије усвојена ових дана (крајем децембра 2019), „види“ улазак у Европску унију као један од „седам националних интереса за одбрану Србије“.

Уџбеници

У нашем времену, на обезвређивање школског система у Земљи Србији одлучујуће утиче некакав Лабрис који за себе каже да је то „организација која сматра право на различито сексуално опредељење једним од основних људских права“, што значи да се природно сексуално опредељење не сматра основним људским правом.

Исти тај Лабрис присвојио је себи право „да покрене ди­ја­лог о начину обрађивања информација о хомосексуалности уну­тар фор­малног школског система“, али се поставља питање ко би изван хомосексуалистичког круга имао снаге да такав дијалог одби­је или, још горе, ко би се смео усудити да „дијалогизује“ нормал­но. По прилици, нико јер се Лабрис толико осилио да се, како извештавају новине, поставио изнад школских власти (укључујући и Министарство просвете, и Академију наука, наводно србску, и За­вод за издавање уџбеника, који су се, поред општег незнања о прошлости србскога народа и небриге за његову будућност, одре­к­ли „уџбеничких беспослица“) и из србских школа из употребе из­бацио неколико уџбеника, због тога што у њима није на „прави начин“ и „афирмативно“ објашњено како се међусобно воле пе­де­ри, одно­с­но лезбејке. (А овамо се Повереница Србије за заштиту равноправности жали како је „опадање броја младих у укупном броју становника Србије један од највећих изазова са којима се земља суочава“).

Нажалост, све то може бити тако јер Лабрис и „идејно“ и нов­чано слуша и извршује давнашњи амерички налог „да се целом свету наметне лезбијско-гејско-бисексуално-трансродна (ЛГБТ) идеологија као сама срж демократије“ будући да се најмоћнијег да­нашњег утеривача те демократије „не тиче какве су традицио­налне оријентације појединих народа и држава“. Гледано из тог уг­ла, оно што је манифестом новога светског поретка одавно на­јављено и што Лабрис у Земљи Србији спроводи без отпора, има за једини циљ да разори људску цивилизацију.

Хрватска

Најпре уз ватиканску потпору и србске жртве у двама светским ратовима, а потом под непосредном заштитом и уз војну помоћ Немачке, Сједињених Држава и земаља Европске заједнице, Хрватска је највећим делом настала на Србској Земљи, а сви дана­шњи етнички Хрвати који говоре штокавским наречјем србског језика стварни су потомци поримљених Срба. Хрвати за сада рачунају на Бачку (иако их је у свим крајевима који су били заступ­љени на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена из Бачке, Баната и Барање, 1918, било много мање од две хиљаде), на Срем, иако је та област и по свом називу србска, као и на све крајеве у западној Србији у којима се говори ијекавски. Да не помињемо крајеве западно од Дрине, више од половине исконско србско власништо, на чијем је тек једном делу успостављена Република Српска.

У највећем броју поримљени Срби, свесни своје на­ци­оналне и верске издаје, хрвати своју патолошку мрж­њу према својим дојуче­ра­шњим православним исто­пле­меницима исказују само под условом ако иза себе има неку веома јаку силу као заштитника. Стицајем несрећних околности, то­ком „сво­га“ Другог светског рата против Срба успели су да из­бегну стављање под старатељство, али само зато што је исти онај који је предложило такво решење, амерички Председник, досе­тио да „више нема на­цистичке Немачке“, да је са њима „Католичка црква, и то снаж­нија него икад, са својом штампом, и са свет­ском штампом, уза се“, те да, „било шта да се об­јави о злочи­нима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати“.

Само се у држави која не води рачуна о сопственим националним интересима, као што је то случај са Србијом, може догодити да нека страна политичка „структура“ пропагира по њој своје председничке изборе, као што то по Суботици, на јавним местима, хрватска председница представља сопствене „председничке идеје“. Неко ће то протумачити као „скандал и бруталну провокацију“, али се власт у Држави Србији неће досетити да „бруталног провокатора“ и „појединца и одређене групе“ открије у такозваном Демократ­ског савезу Хрвата у Војводини у коме се „обликују, изражавају и заступају колективни интереси Хрвата у Војводини … ради остваривања полити­ч­ких, културних, господарских и других циљева“, Савезу који је „препознао“ хрватски интерес да у Војводини Србској „учествује у формирању озбиљне, модерне и проевроп­ске политичке алтернативе“ у којој ће „аутономија Војводине би­ти у пуном капацитету“.

Црква

Осврнемо ли се мало око себе, видећемо да се јерарси Србске цркве и данас понашају као да су они сами по себи Црква, као да жива Црква не по­стоји, као да само они знају шта је истој тој живој Цркви потре­б­но, као да живе у времену док су у србском на­роду били неписме­ни сви осим шачице свештеника, као да у истој тој живој Цркви нема људи упућених у духовност (православну или неку другу) ско­ро колико и посвећени духовници, а можда и мало више, пошто су нешто приземнији…

Наши духовници и данас се понашају као да Црква постоји само у манастирским келијама и владичанским дворовима и као да још нису чули шта се претходних деценија и година дешавало у простору по коме се креће жива Црква. Као да нису чули за злочине над србским народом, злочине који су оваплоћење римокатоличке духовности, злочине које би тре­ба­ло замаглити поруком тек умировљеног римског епископа екуменском ску­пу у Сарајеву (почетком септембра 2012) да треба створити „алијансу вера“ и да у потрагу за истином треба укљу­чи­ти и неверујуће, можда због тога што се данас „религија инстру­ментализује као мотив за насиље“. А да би поменути екуменски скуп у Сарајеву добио „историјске“ димен­зије, тај папа прогласио је Сарајево правим местом за мировно окупљање. „Ту, је“, каже он, „на неки начин отпочео Први светски рат, а пре двадесет година за време балканског ра­товања водиле су се за њега крваве борбе“.

Поручио је баш тако, али је свесно и са злом намером прећутао да су његови претходници на папској столици здушно потпи­ривали оба помињана ратна сукоба. Баш као што нам србски православни епископи прећуткују да ли су се они, свих четрдесетак, не питајући оних безначајних пет­-шест милиона „овчица“, са Светом Столицом (Ватиканом) већ договорили око бар неких можда важних питања:

Прво, у тренутку кад они, србски јерарси, прихвате римскога папу за свог врховног шефа, треба ли да их србске „овчице“ беспоговорно послушају: да уз нову веру преузму и националност свој­их најблискијих римокатоличких суседа и да, истовремено, прихвате и сва правила њиховог злочиначког понашања, најпре према оним својим рођацима, кумовима, знанцима… који су наредни да се за­држе у србском православљу;

Друго, да ли ће уз претпостављени општи прелаз у римокатоличанство бити припремљено и неко додатно упутство, налик ономе које је у Независној Држави Хрватској донесено јула 1941. године, и које је предвиђало „да се у католичку Цркву не примају правосла­в­ни попо­ви, учитељи, затим уопште интелигенција и на­по­кон бога­ти слој трговаца, обртника и сељака ради каснијих евен­туалних од­редаба с обзиром на њих, да се не би извргавала неуго­д­ностима вјера и углед католицизма… Уко­лико би и горе споме­ну­ти наваљивали да буду прим­љени, треба их у згодној форми… откло­ни­ти“. Поука о „отклањању“ подразумевала је потребу да се инте­ли­генција и богатији слој србског становништва физич­ки ликви­ди­ра; први, због тога што је усташкој држави било јасно да се од њих неће моћи направити добри римокатолици и да би они касније пред­стављали „унутрашњу“ опасност за католичку цркву; други, због тога што су „касније евентуалне одредбе с обзиром на њих“, по­ред физичке ликвидације, значиле преузимање њихове имовине;

Треће, да ли ће тај прелаз у римокатолицизам (и у хрватство) значити да се преверени јерарси и преверени Срби кају због милионских жртава које су њихови преци претрпели од истог тог римокатолицизма и да, истовремено, на себе преузимају кривицу за све злочине које су у претходним немирним временима над њиховим србским прецима, починили римокатолички Хрвати и ини европски и амерички римокатолици;

Школа

Ђак се, макар колико се агресивно (безобразно) понашао, не сме избацити са часа, са мотивацијом да би се тиме кршило његово „право на образовање“. Тиме се, заправо, штити његово „безобразовање“, а обезвређује деловање просветних радника; није ни чудо што се данас за педагошке студије опредељују свршени матуранти слабијих знања и способности.

Како то можемо прочитати на једном месту, „школство је убогаљено, домаће васпитање потцењено (ама, какви потцењено, забрањено је, сваки покушај да се дете васпита у родитељском дому биће представљен као „насиље у породици“), а односи у друштву толико ниски да су постали озбиљна сметња чак и привредном опоравку. Осећа се недостатак наше националне солидарност и недостатак спремности да се бране национални интереси“.

И, на крају, мимо азбучног реда:

Међународно право

Почетком јула 1991. године, у време док су се прилике у Југославији све више компликовале, француски председник Франсоа Митеран (1916-1996) предложио је својим западним савезници­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них „нових европских правних норми“ за регулисање евентуал­них спорова. Имао је на уму да су тадашња југословенска збивања представљала изазов новом европ­ском поретку, те да на тај изазов, у том тренутку, европски савезници нису умели ваљано одговорити. До брз(оплет)ог и несразмерно масовног ангажовања Европе око Југо­сла­вије дошло је, делом, и због европског подозрења да би југословенско националистичко и мањинско искуство могло послужити као фитиљ сличним појавама у многим европским државама.

Показало се да је тај Митеранов предлог био први видљив знак да „велики“ са Запада не признају међународно право.

Истовремено, то је морао бити знак србским предводницима, политичким, војним и научним, да обазривије делују на међународној сцени.

Узалуд, њима се уопште није дало да то разаберу а, по свој прилици, то им је и даље недостижно.

Илија Петровић