Трагови им смрде нечовјештвом
Деведесете двадесетог века
У југословенској кризи насталој осамостаљењем Словеније и Хрватске, Ватикан је одиграо кључну улогу: актом о признању ових двеју римокатоличких југословенских република, он је прејудицирао одлуку Европске заједнице (ЕЗ), али и јасно ставио до знања да се у томе свему мора видети верска компонента. Није се могло десити да, после тог признања, ЕЗ поступи друкчије но што је поступила: 10. јануара 1992. године министри иностраних послова њених чланица окончали су своје заседање договором да се одлуке о признавању, предвиђене за 15. јануар, препусте свакој од чланица, појединачно. Но, није остало сакривено да је Немачка свим силама настојала да призна Словенију и Хрватску, она се чак упирала да на тај чин примора и остале земље у ЕЗ. И заиста, 15. јануара званично је саопштено да су их чланице Европске заједнице признале, али зато нико се није досетио да је тај чин за Немачку значио да је остварила накнадну победу у двама светским ратовима.
Србска страна могла је у том тренутку само констатовати да је делимични расплет југословенске кризе, на начин са којим се срела кроз признање Хрватске и Словеније, био потпуно очекиван. На делу су се нашли немачки крупни финансијски капитал наслоњен на јефтину радну снагу из Источне Немачке и ватиканска католичка интернационала. Њима уз бок стала је преплашена Европа, која као да је заборавила своје искуство стицано током двају светских ратова. Злочин који је почињен разбијањем југословенске федерације мора се, највећим делом, приписати утицају и деловању римокатолицизма.
А о једном облику тога деловања могло се сазнати из писања новосадског Дневника (10. мај 1992, 4). Наиме, у вуковарској римокатоличкој цркви, по ослобођењу средином новембра 1991. године, пронађене су књиге о покатоличавању читавих православних, евангелистичких и муслиманских породица из тог краја од почетка двадесетог века до пред крај 1991. године. Они који су прекрштени током Другог светског рата “више је него сигурно да су томе прибегли у убеђењу да ће се тако спасти од усташког покоља, али 1962. и 1965, а затим од 1977. године све учесталија покатоличавања указују не само на најнедоличнију улогу Католичке цркве у преотимању верника, већ и смишљен и у време Југославије једини могући начин потискивања православља и осталих вероисповести из Хрватске. Од лане (почетка 1990 – ИП), у свему се поступа по правилу установљеном… у злогласној НДХ: трећину убити, трећину протерати и трећину покатоличити. Србија и Православна црква не могу то да спрече, међународна заједница под утицајем Ватикана то прећутно одобрава”, баш како то рече госпођа Елеонора Рузвелт.
Већ добро познату листу хрватских злочина (мучење, убијање, силовање, пљачкање, насилно покрштавање…) допунио је Симо Брдар, професор југословенске књижевности, до рата чувар србских светиња у Спомен-подручју Јасеновац, народни просветитељ, који је почетком лета 1992. године боравио у Тибингену као гост др Дитриха Верна, професора на тамошњем универзитету. Том приликом дошао је и до следећих сазнања:
– Супруга г. Јоакима Домбека, полицијског инспектора из Штутгарта, која ради у једном медицинском институту, поседује копије докумената из којих се јасно види да је над србском децом у Босанској Крајини обављана генетска деструкција!
– Јула ове године утврђено је да је у приједорској болници “Др Младен Стојановић” насилно стерилисано око стотину малишана и преко две стотине жена србске националности. Један од главних извршилаца био је др Жељко Сикора.
– Познати је план да у општинама попут Босанске Дубице, где је број Срба и муслимана подједнак, свако “на душу” узме по једног Србина (Дневник Нови Сад, број 16454, 190892, 7).
Све то као стварно покриће за јавне позиве римокатоличког духовног вођства за ратни обрачун са Србством и србским православљем, за оно што су многи италијански листови, чак и они “лево од центра”, назвали крсташким војевањем. У том се тону, по правилу, Ватикан оглашавао уочи сваког важнијег међународног скупа посвећеног југословенском сукобу.
Један од таквих позива упућен је непосредно пред једно заседање Европске конференције о безбедности и сарадњи, а поновљен је и пред почетак Лондонске мировне конференције.
Позив на војну интервенцију упућен је из Свете Столице, познатије као Ватикан, и уочи заседања Савета безбедности на коме је одлучено да се Југославији уведу санкције. Угледни римски лист Кориере дела сера написао је тога пута да је амерички председник Џорџ Буш за своје офанзивне акције на Балкану добио Војтилин пристанак самим тим што је “пољски папа проценио да Хрватска завређује један рат”.
А кад је Ватикан, с пролећа 1992. године, оптужујући само Србе за верски и етнички рат, отворено позвао да се “у Босни разоружа српска рука која убија”, тај чин је, због очигледне своје пристрасности, и у најзагриженијим римокатоличким круговима у Италији наишао на неодобравање и осуду.
У времену док се на разним странама расправљало о војној интервенцији против србског народа, да ли ће је бити или не, и у ком би се облику она могла извести, за Свету Столицу није било недоумице: притискујући Уједињене нације да војне снаге Западноевропске уније и Северноатлантског пакта увуче у југословенски сукоб, она себе претвара у ратничку организацију. У Италији нису били одушевљени таквом идејом, те се тако могло десити да се током једног дана у два листа појаве три критичка осврта на држање Свете Столице.
Основна порука ових двају листова (Република и Коријере дела сера), јесте да Ватикан није “светски полицајац у служби Бушовог светског поретка”.
Први од њих још констатује да изјашњавање за војну акцију “није лако ни за светску организацију, а камоли за европске земље”, и поставља питање када је то црква почела да препоручује употребу силе у међународним споровима. Ово утолико пре што у “игри новог светског поретка више није петролеј, већ људска права и он мора показати своје истинске вредности”.
Други коментар, објављен у истом листу, пита папу због чега толико жури да међународне снаге гурне у рат “без јасног циља и маркираног противника… Ма где да је тај непријатељ… морамо сасвим отворено упитати има ли италијанска влада право и потребу да тамо шаље своје војнике”. Можда то Републици заиста није јасно, али папи јесте: он у име римокатоличке цркве води верски рат против србског народа и србског православља, тако да су и циљ и противник лако препознатљиви.
Онај други, Коријере дела сера, у упозоравајућем коментару под насловом “Одступање доктрине Свете Столице”, закључује да је Ватикан изменио став према рату и да се у случају бивше Југославије одрекао доктрине да “на насиље не треба одговорити насиљем” (Дневник Нови Сад, број 16445, 100892, 9).
Велико је питање да ли је Коријере дела сера извукао добар закључак јер је десет дана касније римски Еспресо коментарисао позив који је папа Јован Павле Други, преко кардинала Анђела Содана, упутио Западноевропској унији и Северноатлантском савезу (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Срба. (Није то његов изум, пре повише векова вођено је неколико таквих ратова). У тексту под насловом “Против српских неверника”, истиче се најпре да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем. Део тог коментара занемарујући намерну или случајну грешку о Србији као зараћеној страни, преносимо и овде:
“У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом сукобу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори… Ватикан већ више од годину дана води кампању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију против ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, министар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрватима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од српског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље” (Дненик Нови Сад, број 16455, 200892).
И док су се за 2. јануар 1993. године припремали нови преговори у Женеви, преговори којима се даје “разумна шанса” да окончају ратни сукоб, Ватикан је понављао исту причу и муслимане подстичући на “легитимну одбрану”, уместо да размисле о миру и понуђеном конфедералном уређењу Босне и Херцеговине. Изјавом кардинала Содана, државног секретара Свете Столице, да је “рат у Босни неопходан, јер је то легитимна одбрана против агресора”, Ватикан је још једном дао свој “благослов” рату против србског православља; он је то учинио само месец дана по сусрету (у Швајцарској) овлашћених представника трију сукобљених верских заједница, на коме је потписан позив за мир; и учинио је то само један дан пред заседање Синода Србске православне цркве на коме је требало да се одлучи да ли ће патријарх србски г. Павле (Стојчевић), 9. и 10. јануара, у Асизију (Италија), присуствовати заједничкој молитви за мир. (Грци и Руси нису били расположени да се тамо појављују).
Оно што се такође мора сматрати индикативним јесте чињеница да моћна ватиканска гласила, лист Осерваторе романо и Радио-Ватикан, нарочито у емисијама на такозваном хрватском језику, ниједног тренутка током најаве “Екуменског пролећа”, нису прекинули кампању против Срба и православља.
Има ли се у виду такво деловање водећих ватиканских институција, с разлогом је митрополит загребачко-љубљански г. Јован (Павловић), још јула (1992), у интервјуу листу Ил ђорнале, указао на погубну политику “једног конзервативног и националистички оријентисаног папе”.
О последицама такве политике говорио је и митрополит црногорско-приморски и скадарски г. Амфилохије (Радовић) који је у емисији “Гост Танјуга” рекао да је папа Војтила “уназадио екуменизам и зауставио процес зближавања католичке и православне цркве”. Мада не рече у чијем интересу.
Па се са сигурношћу може рећи да су америчка администрација Џорџа Буша, преко свог државног секретара Лоренса Иглбергера, и Ватикан, чији је врховни шеф папа Војтила из Пољске, преко државног секретара Анђела Содана, журили да заокруже своје “дипломатске” мисије и усмере их једним јединим колосеком; у којем би их правцу то могло одвести, али не само њих, ни једни ни други нису казивали, али је извесно да је све то водило геноциду над србским народом (Дневник Нови Сад, број 16584, 301292, 3).
“Олуја” као геноцидни подухват
Удружени злочиначки подухват назван “Олуја”, изведен је почетком августа 1995. године широм Републике Србске Крајине, уз учешће хрватских војних “постројби” као техничких извршилаца, римокатоличке црквене организације као идеолога и Сједињених Америчких Држава и Северноатлантског пакта као стварних “стратега” и заштитних снага целе мисије.
У операцији “Олуја” (не рачунајући америчку логистику) учествовало је 138.500 припадника хрватске војске, полиције и хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле србске снаге од око 31.000 војника. Са подручја захваћеног хрватском офанзивом протерано је готово целокупно србско становништво. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима, преко подручја под контролом Републике Србске у западној и северној Босни, кренуле су ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. У таквим условима, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, али и хрватским избеглицама из тог подручја. Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних србских кућа и злочиним над затеченим Србима.
Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН, по доласку хрватских снага, на том подручју пронашла 128 убијених србских цивила и 73% уништених кућа.
Према неким подацима (јер прецизних података још нема), у акцији хрватске војске “Олуја” нестало је 1.805 особа, а хрватски Хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила. Тај Одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције “Олуја” починиле злочине над србским становништвом. Спаљено је преко 20.000 србских кућа, док су остале опљачкане и разорене.
Документационо-информативни центар “Веритас” из Београда и његов председник Саво Штрбац у својој евиденцији имају имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.
Колико је Срба стварно протерано, и из Србске Крајине и из “остале” Хрватске – скоро да је немогуће установити, али се, чак и према званичним статистикама, може рећи да се та цифра креће око 800.000. Влада Републике Србске Крајине у прогонству казује да је само током “Олује” прогнано око 300.000 Срба, хрватски министар спољних послова Мате Гранић известио је (1992) генералног секретара Уједињених нација да их је, до тада, из градова “нестало” 250.000, из Западне Славоније протерано је 1991. 80.000, у операцији “Бљесак” (1. маја 1995) из зоне под заштитом Уједињених нација (Пакрац и Окучани) око 20.000 и 300 убијених, неодређено велик број успео је да се преко Маџарске, Словеније и Италије домогне трећих земаља.
У међувремену, приближно 50.000 Срба је поримљено. На самом крају септембра 2016. године, папа Франциско “признао” је да је насилно покатоличавање православног света велик грех (мада против екуменизма).
Ратни злочини и етничко чишћење
Током усташко-натовске операције назване “Олуја”, у Републици Србској Крајини, првих дана августа 1995. године убијено је око 2.650 цивила, док их је преко 340.000 избегло, мањим делом у Србску а већином у Србију. Србско становништво тада је по Крајини убијано систематски, њихови домови су пљачкани а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на том простору. Међународни кривични Суд за бившу Југославију (Хашко трабуњало) за ту је операцију, још 2004, подигао оптужнице против хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача, да би их тек 15. априла 2011. године обојицу прогласио кривим и осудио на затворске казне: првог на двадесет четири, а другог на осамнаест година. Осуђени су за суделовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током “Олује” и после ње присилно и трајно уклоне србско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва.
Жалбено веће од петорице чланова разматрало је првостепену пресуду. Дана 16. новембра 2012. године, генерали Маркач и Готовина ослобођени су свих оптужби и пуштени на слободу другостепеном (правоснажном) пресудом којом је првостепена осуђујућа пресуда окарактерисана као неразумна.
Кад је већ тако у такозваном међународном суду оформљеном у окриљу такозване Организације уједињених нација, америчког служинчета, онда са пуним разумевањем треба схватити “право” усташких злочинаца да се са демократске слободе у западном свету хвале својим “делима”. Из једног таквог примера, објављеног 15 новембра 2016. године, могло се сазнати да је током боравка у затвору у чилеанском граду Пунта Аренасу, извесни Лун Терзић Николић дао интервју у коме није испричао само детаље о томе како је убио своју жену, већ се и похвалио да је одговоран за смрт најмање 145 Срба током рата у Хрватској деведесетих година прошлог века:
“Колико сам људи убио? Имам потврду да је било 145 људи и нека остане на томе. Међутим, то нису били људи, то су били непријатељи, српски непријатељи. То су били Срби, они нису људи” (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/ustasa-monstrum-se-hvali-ubio -sam-wih-145-ali-nisu-ljudi-vec-sr/ ).
Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни планери стварно су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чишћење током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, заменик команданта Северноатлантског пакта, потврдио је да су Сједињене Америчке Државе помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана.
Канадски официр из састава УН идентификовао је арбанашког сепаратистичког лидера Агима Чекуа као одговорног за масакр над Србима. Ема Бонино, европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка федерација за људска права саопштила је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.
Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и после операције “Олуја” догодили злочини над цивилима који би се могли квалификовати као геноцид (убиства у избегличкој колони, убиства у заштићеној зони УН, убиства и злостављања Срба који су остали у Крајини), али да није доказана специфична геноцидна намера. У пресуди је поменуто да је егзодус Срба био очекиван, чак и пожељан, као и да је планирање операције у одређеној мери било засновано на њему.
Да ли камом крчити папин пут к Истоку
Надбискуп Хочевар опет се наљутио на србску државу и Србску Православну Цркву. Некад је то учинио због одбијања да позову папу на прославу Миланског едикта: “Папа неће посетити Јасеновац док год српска и хрватска страна користе то стратиште за међусобна препуцавања и лицитирају бројем жртава уместо да се боре и изборе за непорециву истину, рекао је надбискуп Станислав Хочевар у интервјуу новосадском ‘Дневнику’. Београдски надбискуп је истакао да папа Бенедикт Шеснаести жели да посети Србију, али су услови за посету увек исти, односно папа долази не само као поглавар католичке цркве, већ и као први на нивоу свих хришћанских цркава, али и као највиши представник државе Ватикан”. После је додао да су “католици у Србији робови – док не дође папа да их ослободи”, а потом се упитао и “зашто верници католичке цркве у Србији морају да подносе терет нерешених проблема чији су епицентри изван Србије”.
Адреса на којој одговори на та питања могу бити и најбржи и најједноставнији налази се у Централи његове цркве (да не кажемо: јереси), тo јecт у Ватикану. И он се тамо могао распитати је ли, рецимо, Ватикан само у ХХ веку скинуо три или три и по милиона србских глава, најпре уз помоћ Аустрије и Немачке (у Великом рату), а потом, уз исте савезнике и подршку комуниста (у Другом). “Епицентри нерешених проблема” које Хочевар има на уму, дакле, налазе се на оној адреси која је њему много доступнија него иједном Србину и ваљало би га питати је ли се он икад распитао код хрватске католичке сабраће свога ранга колико су они Срба побили или за колико су покланих Срба “дали опроста” својим кољачима. И колико су их стотина хиљада покатоличили. И колико су србских владика и свештенослужитеља побили. И да ли је у тим покољима учествовало само 1.400 фрањеваца (којима су, уместо крижа, каме у руке утурили бискупи Штросмајер, Штадлер, Степинац…) и нико из других католичких редова (таквих као што су исусовци, бенедиктинци, језуити, доминиканци, лазаристи и др.). И колико је све бискупа то надгледало и благосиљало. И колико је њих одмах после рата проглашено за ратне злочинце. И колико је таквих злочинаца, као Антуна Акшамовића, примера ради, Јосип Броз, познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, касније одликовао Орденом братства и јединства првог реда.
На сва та питања господин Хочевар добиће, извесно је, много бржи одговор у Ватикану и другде него у Србији. И било би лепо да својој католичкој пастви у Србији постави макар неко од тих питања. Могло би се догодити да добије одговоре и на она остала.
Дијагноза
Из књиге Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011) : од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса, Београд/Нови Сад 2018, 139-149, лат.), чији су аутори Светозар Ливада (1928), философ и демограф, и сарадници, преносимо овде неке од изјава на основу којих сваки иоле добронамеран читалац може поставити сигурну дијагнозу.
Најпре изјаве Фрање Туђмана, онога који је симболизовао злочиначку природу такозване уљудбе хрватског усташког бића, познатије по природи хрватске злочиначке нељудбе – у преводу на србски – нечовештва:
“Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их православним Хрватима. Треба забранити одредницу православни Србин” (фебруара 1990).
“Сви они који овдје фућкају и галаме, морају знати да ће морати ићи из хрватских земаља тамо одакле су и дошли, ако не буду поштовали вољу хрватског народа” (на митингу у Пазину, Данас Загреб, бр. 426, 17. април 1990).
“Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз, како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила нови еуропски поредак. Према томе, Независна Држава Хрватска није представљала само пуки хир осовинских сила, него је била посљедак посве одређених повијесних чимбеник” (говор на Првом општем сабору Хрватске демократске заједнице чијом су скраћеницом ХДЗ њени чланови истицали хрватске територијалне претензије: Хрватска До Земуна, 24. фебруара 1990. године, Данас бр. 477, 9. април 1991, стр. 32-34).
“Признајем да је 1988-1991. било ексцеса с наше стране, попут паљења и минирања српских кућа, да се догодило понеко убојство, да је нетко и прије времена морао побјећи из Хрватске; међутим Срби су с тим морали рачунати. Поносан сам на све што смо урадили” (у говору на Тргу бана Јелачића у Загребу током рата).
“Опстанак Босне и Херцеговине као самосталне и суверене, све како би било и могуће, иде у сваком случају на штету хрватског народа, онемогућава нормално територијално остварење хрватске државе и ствара претпоставке за нестанак и оноликог дијела хрватског народа какав је данас у Босни и Херцеговини. Сада морамо осигурати границе Хрватске, те будуће границе хрватске државе у Босни и Херцеговини” (са представницима ХДЗ-а из БиХ у Председничким дворима у Загребу, стенограм од 21. септембра 1993).
“Рата не би било да га Хрватска није жељела. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске” (говор на Тргу бана Јелачића 24. маја 1995).
“Србе треба снажно ударити да практично нестану” (у Брионској наредби за операцију “Олуја”, транскрипт, Ферал Спљет).
“И још их има, и овдје код вас! Од 22 суца у Карловцу има седморо Срба” (августа 1995. године, у Карловцу из “Влака слободе”).
“Нема више оних који би будућност Хрватске угрожавали у хрватском националном тијелу, то се и не може изразити никаквим новцем неголи управо тиме, да је овим кораком (Олујом) будућност хрватског народа, сувремене и независне хрватске државе једном за вазда осигурана за будућа стољећа и миленије” (из “Влака слободе”, 26. августа 1996).
“.Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак дијела Срба у Хрватску, како бисмо онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак Независне Државе Хрватске и да не жели нити једног Србина. Ријешили смо српско питање и Срба више неће бити 12% и 6% Југославена, колико их је било. А 3%, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу” (на отварању ратне школе “Бан Јосип Јелачић” у Загребу, Нови лист Загреб, 15. децембар 1998).
“Мене ће повијест смјестити бок уз бок с Франком, као спаситеља западне цивилизације” (изјава за Њујорк тајмс, април 1998).
“Сретан сам да ми жена није ни Српкиња ни Жидовка” (на митингу у Дубрави априла 1990. године – Ферал Спљет 5. април 2003).
“У овом рату изгубила је мужа и дом, али је добила Хрватску и слободу” (на скупу у Конавлима о једној жени као жртви рата – Ферал Спљет, 23. фебруар 2002, стр. 36).
“Један од странаца који се бавио идејом потпоре дисидентима у комунистичким земљама рекао ми је: Знате, професоре генерале, да нисте Хрват били бисте нобеловац” (за Ферал Спљет, 31. мај 2003).
“.Срби су неславно нестали из ових крајева, као да их никад није ни било. Нису успјели покупити ни своје прљаве гаће. Нека им је сретан пут! А они из свијета који нам и данас предбацују да палимо српске куће на ослобођеним дијеловима Хрватске, нека се присјете да је управо библијско начело, из Старог завјета: око за око, зуб за зуб” (за Ферал Спљет, 30. април 2004).
“Свети оче, ми и даље остајемо ваше предзиђе, antemurale christianitatis!” (на испраћају, пре папиног уласка у авион – Ферал Спљет, 8. април 2005, стр. 4).
У вези са свим тим Туђмановим изјавама, сликар Едо Муртић (1821-2005) “исповедио” се у разговору са Миром Бабић-Шувар, за “Идентитет”, србске независне новине у издању Србског демократског форума у Загребу, број 61/ 2003, стр. 8-11:
“Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да хрватски народ крвљу мора добити своју државу, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’. Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус Viva la muerte као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити ‘сретне и пресретне’ што су им синови и мужеви погинули за Хрватску”.
С истим тим Туђмановим изјавама може се довести у везу и оно што је Јосип Бољковац, први његов министар полиције, “поверио” Милану Јакшићу, дописнику франкфуртских “Вести” из Хрватске, а што је 13. фебруара 2009. године објављено и на порталу Press Online (http://www.pressonline.rs/info/politika/58432/senzacionalno-hrvatska-htela-rat-prvi-smo-napali-srbe.hrml).
“Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, ‘армбрустима’ су напали Борово Село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку… Главаш ме је… оптужио да сам га гонио због рушења моста на реци Драви у Осијеку. Он је рекао да је мост срушио да би се град заштитио од тенкова ЈНА, а ја сам рекао да је ЈНА тог момента била регуларна војска једне међународно признате државе, а Хрватска, тада још непризната, дио Југославије”.
А потом изјаве неких “важних” Туђманових следбеника и подражавалаца:
“Знамо ми гдје је граница древне хрватске државе. Неће она вјечно бити на Уни, неће проћи ни пет година, а овај ће се наш барјак вијорити на врху Романије. Босна је Хрватска. Створит ћемо независну Хрватску на Тиси и Дрини, и да сви ако затреба легнемо на Дрини и дамо своје животе за хрватску државу!” (др Шиме Ђодан, на Балу барјактара 1990. године у Загребу – Данас Загреб, бројеви 429/32. и 441/24. из 1990).
“Програмски циљ Хрватске странке права предвиђа стварање хрватске државе на повијесном простору, укључујући Сријем, Банат, Бачку, Боку Которску, Босну и Херцеговину и Санџак, ако треба и силом” (Данас Загреб, бројеви 459/1990. и 472/1991).
“Природна граница хрватских земаља у повијести била је на Дунаву, Сави и Дрини” (Марија Јовић, Ферал Спљет, 30. март 2002).
“Мора се исправити неправда из 1918, 1945, па и 1990. године, јер су Сријем, Банат и Бачка, заједно с Боком Которском, увијек били хрватски” (Ђуро Перица, саборски заступник, на скупу хрватских “избјеглица” из Србије и Црне Горе у Загребу, Ферал Спљет, 30. март 2002).
“Ми имамо и с правног и с геополитичког стајалишта, право добити наше крајеве. То је Сријем, то је Босна, то је Херцеговина” (Миливој Ашнер, председник Изворне хрватске сељачке странке, Ферал Спљет, 1. јун 2002).
“Словенија, Босна и Херцеговина и Црна Гора биле су дио Хрватске” (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 29. јун 2002).
“Хрватска се никад не може и није опоравила од пада Босне 1463. године, јер је изгубила своју утробу. Остала су јој крила, остала је периферија, али срце хрватско је изгубљено” (дон Анто Баковић, Ферал Спљет, 20. јул 2002).
“Хрватска би могла имати користи у спору са Словенијом тек онда кад хрватска војска изађе на границе с Аустријом, с којом је дуже од тисућљећа дијелила заједничку границу” (Трпимир Ковач, Ферал Спљет, 9. септембар 2005).
“Имали смо визију побједничке војске која ће умарширати у Београд и држати Србију неко вријеме под окупацијом” (Младен Шварц, из хрватске деснице, Ферал Спљет, 23. новембар 2002).
“Туђманови планови о Великој Хрватској били су легални и легитимни” (др Здравко Томац, потпредседник хрватског Сабора, Ферал Спљет, 24. септембар 2004).
“Треба подсјетити да је концентрација Срба у Хрватској била највећа у Сријемској жупанији, која је највећим дијелом с градовима Земуном, Хрватском Митровицом, Шидом и Румом још увијек под србијанском окупацијом” (Мате Ковачевић, Ферал Спљет, 17. фебруар 2006).
“Зашто не бисмо јасно и гласно рекли Еуропи и свијету како су Неум, Црногорско приморје, као и цијела Босна и Војводина, те Пирански заљев повијесно хрватски крајеви” (Лидија Грегорати, Ферал Спљет, 9. јун 2006).
“У хрватским земљама, државе Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, Србије, Маџарске, Аустрије, Словачке и шире, живи свијест и истина припадности хрватском бићу. Стари хрватски крајеви живе у нама и с нама. Питамо се, зашто су хрватски градови Цеље, Пиран, Копар, препуштени Словенцима. Зашто су Трст и Градо препуштени Талијанима. Зашто је Градиште препуштено Аустрији и Маџарској” (Томислав Грго Античић, уредник листа “Харахвати”, Ферал Спљет, 1. септембар 2006)
“Хрватска колијевка је не само Босна, него и Панонска низина, Украјинске и Руске низије све до Урала, пространства источно од Каспијског мора све до Индијског оцеана” (Томислав Грго Античић, уредник листа “Харахвати”, 3. новембар 2006).
“Као повјесничар, Независну Државу Хрватску бих назвао покушајем остварења тисућљетног сна о хрватској држави, који није најсретније реализиран” (бискуп Миле Боговић, Ферал Спљет, 22. децембар 2006, 44).
“Бела Крајина није Словенија. То је увијек била Хрватска” (Иван Баришић, градоначелник Дуге Ресе, Ферал, 8.фебруар 2008).
“У случају да Република Српска распише референдум о издвајању из Босне и Херцеговине, тада би наша војска заузела териториј Републике Српске” (Стјепан Месић, председник Републике Хрватске, 16. јануар 2010).
Зна ли се све то, лакше је разумети изјаву израелског председника Рувена Равлина (1939), при посети Јасеновцу, јула 2018: “Усташки режим, један од ужасних режима који је сарађивао с нацистима, настао је овде у Хрватској… Неки мисле да их чињеница да су били под нацистичким утицајем ослобађа било какве моралне, личне или националне одговорности за зверства која су се догодила у њиховој држави”.
Нека што мисле, они се тиме поносе.
Илија Петровић
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.