“Врло лажно” на енглески начин
Из текста Тамаре Тасић, Ниш, Википедија и прекрајање историје – ко својата порекло имена града, објављеног 25. маја 2022. године (Преузето из “Јужних вести”), сазнајемо да је “бројне измене последњих недеља доживела страница ‘Историја Ниша’ на Википедији на енглеском језику, па се сада наводи да порекло назива тог града потиче из албанског језика. Професорка Ирена Љубомировић објашњава да је Ниш пословењени облик античког имена Наиссус, па да се не могу изводити закључци да је назив града албанског порекла”.
Којештарије арбанашке и енглеске, али се Срби устежу да им то одмах признају.
Званичној “науци” у Срба остало је непознато да је пре нешто више од подруг века, један француски славист, звао се Сипријан Робер (1897-1865), написао да су Срби почетни народ-мајка, а да је њихов језик, србски – језик-мајка.
Десетак година касније, на Берлинском конгресу (1878), Србији је удељена (призната) независност, под условом да се одрекне историје старије од Немањића.
Она је ово последње и учинила, врло “научно”, тако што је, по већ разрађеној рецептури нордијске школе, списом Стојана Новаковића, под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине, објављеним већ наредне године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Српске краљевске академије, данашње Српске академије наука и уметности, “наручена србска прошлост” представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју, највећим делом школованом на европском Западу, коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима.
Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу “некаква словенског, никад после ненађеног рукописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена.
Свој “научни” став да је “цар дао Србима на насељавање земље које се сад зову Србија”, Новаковић темељи и на сопственом “знању”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Немање хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије”. Његово је разматрање по свему произвољно јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава (или његовом препливавању), запутили тако далеко, а нису се зауставили у неком ближем пределу, прикладнијем за живот, макар и планинском. Одговор који нуди и себи и својим читаоцима да “мали народи, кад хоће да у области већих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично биће, обично почињу тај свој посао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је србских насеља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косову пољу, по Метохији, по питомом Колубарју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став условљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та србска племена “била непосредно потчињена средиштима византијским, и њих нити помиње Порфирогенит, нити о њима има шта писати поп Дукљанин”.
И мора данашњи читалац поставити питање како се то Новаковићу омакло да напише нешто што није истекло из којекаквих порфирогениталија, нарочито кад се онда знало “да је Србија очевине Немањине хватала само оно клупко планина, које се почиње на јужним границама садашње Србије”.
А после је све кренуло ђавољијем трагом.
На томе трагу нашла су се не само “увозна знања” изворне нордијске школе него и труд бројних научника потеклих из србског народа да све што се на нешто и некога односи (име, старина, порекло, племенска организација, бављење сточарством…) протумачи коренима и утицајима наслеђеним можда од Илира, можда од Трачана, можда од Дарданаца, можда од Келта, можда од Римљана, можда од Гркљана, можда од Румуна, можда од Арбанаса – као што је то случај с енглеским Нишом.
Колико је та нешто натурена, а нешто самозвана и идолопоклоничка “критичка” србска историографија била непријатељски расположена према предањима сопственог народа, и колико јој ни у примисли није било да поклони “више пажње својим народним сагама”, казује нам и један пример из западне Европе, настао у времену у коме је рад Стојана Новаковића већ почео да даје злосрећне резултате.
Наиме, у својој студији о праву и извесним етнолошким категоријама у државама старог века, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) највећи део својих закључака изводи из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом последњем случају позивајући се на Мануове законе и химне из Веда и истичући да “књига Закона Мануових говори о богопоштовању умрлих као најстаријем, које су људи икад имали”. Не упуштајући се у расправу о ставовима да су “Срби народ који је створио Веде”, те да “по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (србска) народна песма силази у најдубљу ведску прошлост”, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци јесу Срби, исто као и индијски Аријевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грчка и Италија, поробљавањем многобројнијих србских старинаца постепено су преузимали највећи број њихових култова, пре свих култ умрлих, култ брака (породице) и култ својине; на њима су темељили основе своје будуће цивилизације и своје наводно првенство на освојеним територијама.
Нажалост, због неупознатости са свим тим, и обичан свет и момци из званичне науке сваку реч “употребљиву” у говорном србском језику, која по нечем ‘вамо личи на страњску, одмах проглашавају за позајмљеницу – нарочито из турског, румунског, маџарског, арбанашког, талијанског, енглеског… Баш тако, можда и не знајући да је Алокананда Митер, унука (или праунука) Рабиндраната Тагоре, установила да у неком индијском дијалекту има тридесетак посто србских речи, а додају ли се и енглеске са србским кореном – и свих четрдесет!
Као речит пример србске језичке “љубави” према страним језицима може послужити реч “Срем”, за коју сви тврде да је настала преводом латинске речи “Сирмиум”. Уистину, речју Срем именује се земља на којој су одувек живели Срби и чије србско име значи исто што и Србска Земља, или Србија. Ту реч, као и било коју њену изведеницу, Грци (и Латини) прилагођавали су својим говорним могућностима (јер групу “срб” у том облику једино Срби тако изговарају) умећући између гласова “с” и “р” један од самогласника; најпре, био је то Сирб, па Сирм, чему су Латини само додали своје -um, Sirmium. Остали свет, и он с истом (не)могућношћу, преузимао ју је из грчког или латинског облика.
Има ли се све то у виду, с правом се Тамара позабавила “открићем” енглеске “Википедије” да је “Ниш еволуирао од топонима посведоченог у старогрчком као NAISSOS (Naissos), који је свој данашњи облик добио фонетским променама у протоалбанском језику, а потом је назив места ушао у словенски”. У настојању да оспори ту енглеску бесмислицу писану с отвореном мржњом према свему србском, она се позвала и на мишљење госпође Ирене Љубомировић са нишког Филозофског факултета:
“Оно што је сигурно јесте да се не могу изводити закључци да је назив града Ниша албанског порекла. Назив града Ниш је пословењени облик античког имена Naissus. Назив Naissus се не може тумачити латинским језичким средствима, што значи да су га Римљани преузели од домородачког становништва и то Келта, Илира или Трачана. Професор Лома, нагиње ка томе да је име града келтског порекла и да је настало према имену реке на чијим обалама се град налазио”.
Уз претпоставку да су речи госпође Љубомировић пренесене тачно у Тамарин текст, ваља им признати да је свака од њих у сукобу не само са самом собом, већи са својим “окружењем”:
Прво, “назив града Ниш” није пословењени облик античког имена Naissus”, макар и због тога што нам није речено о каквој се и чијој “антици” ради. (Слично је прошао и Штип постајући Astibo);
Друго, “назив Naissus” је “латинско језичко средство” настало директним преводом србске речи “Ниш”, што ће рећи да га Римљани нису “преузели од домородачког становништва”, него су србски “Ниш” прилагодили сопственој изражајности;
Треће, “домородачко становништво” у Нишу били су Срби, макар у наведеној изјави били староуџбенички (из времена кад је овај потписник био мали) названи “Келти, Илири или Трачани”, с тим што ваља објаснити да Келти нису буку народ, они су били војнички ред у србском народу, те да су “Илири или Трачани” били србска племена, ови последњи познатији као Рашани – отуд и Рашка;
Четврто, кад “професор (Александар) Лома, нагиње ка томе да је име града келтског порекла”, онда је он, зналац шеснаест језика, имао право да не зна оно што је речено у претходном ставу – да “Келти нису били народ, они су били војнички ред у србском народу”, људи који су говорили србски, због чега реч “Ниш” и јесте србска.
Тамара је у праву, ништа арбанашко, какви Арбанаси, какви бакрачи!
Јер, кад је Арбанасима почело да се оповргава наводно илирско порекло, они су у једном тренутку пожелели да буду Дардани (или Дарданци) које Енглез Џон Камбел чита Сарбани, што ће рећи: Срби. Према ономе што су записали антички писци, Дардани су насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш)…
Како се Дардани први пут помињу 344. године пре Христа, а већ су само педесетак година касније “значајан историјски фактор”, потпуно је произвољно и без икаквог смисла “откриће” хрватске Еnciklopedije Jugoslavije , односно шиптарског историчара Зефа Мирдите (1936-2016), да се “име Дардани (Дарданци) изводи од албанског dardhe: крушка, дрво крушке”, будући да су Арбанаси на своје данашње тле “пали с крушке” пуних четрнаест векова касније.
Илија Петровић/ Васељенска
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.