Катар – својеглава и супербогата монархија

Катар је минидржава на Персијском полуострву, али са веома амбициозном политиком и економским плановима. Није претерано рећи да је Катар светско чудо јер својим утицајем многоструко превазилази своју величину и често се налази раме уз раме с глобалним велесилама. Све захваљујући гасу.

А пре само неколико деценија, Катар је био заправо низ села која су се бавила рибарењем и сиромашном пољопривредом. У параграф из досијеа Британског адмиралитета из 1916-17. сумира се ситуација у Катару пре открића нафте: „Главно занимање у Ел-Катару је лов на бисере, на неким местима допуњено узгојем камила. Интереси полуострва су у суштини поморски; људи живе поред мора и већи део године проводе на њему; градови и села окрећу леђа такорећи неплодној земљи… Мало стоке је у власништву локалних становника”.

Катар се данас налази на првом месту у свету према бруто националном дохотку на основу куповне моћи и то деценијама заредом. Земља има 2,6 милиона становника од којих је само 300.000 локалних „Катараца”, а осталих 2,3 милиона су странци. Простире се на 11.000 квадратних километара на полуострву које се граничи само са Саудијском Арабијом, док га Бахреински залив одваја од конкурентског Бахреина. Располаже једним од најмоћнијих и најбогатијих инвестиционих фондова у свету. Енергија, вода и образовање у земљи су бесплатни.

Велике резерве природног гаса су лоциране код североисточне обале Катара. Доказане резерве гаса у Катару су треће по величини на свету, иза Русије и Ирана, и премашују 870 трилиона кубних стопа. Ове резерве, процењује се, довољне су за експлоатацију у наредних 200 година. Економија земље је подстакнута 1991. године завршетком прве фазе развоја гасног налазишта „Северно поље”, а 1996. године „Катаргас” је почео да извози течни природни гас (ЛНГ) у Јапан. Налазиште „Северно поље” Катар дели са Ираном што условљава специфичне политичке односе са овом земљом.

Није лако повући границу између богатства и моћи Катара и интереса владарске породице Ал Тани. „Цела држава Катар је постала скоро нека врста корпорације, са шеиком као извршним директором“, писали су западни медији о Катару. Ово се односило на шеика Хамада бин Калифу, оца данашњег емира Тамима ибн Хамада, али принцип је остао исти. Својим мудрим улагањем у течни природни гас (ЛНГ), Катар је постао пети највећи светски извозник свих облика природног гаса и највећи извозник ЛНГ-а са 31 милионом тона годишње. Насупрот томе, Катар је тек шеснаести у свету по извозу сирове нафте – иако је то још увек значајна количина сирове нафте за малу земљу. Природни гас је, међутим, главни покретач економског успеха земље.

Са милијардама које потичу од извоза гаса и његових огромних резерви у масивном Северном пољу чија ће експлоатација заћи далеко у у будућност, почела је ера наизглед неограничених буџета потрошње. Архитекте и планери са Запада доживели су нешто што можда никада раније нису искусили: њихови развојни пројекти и предлози често су бивали одбачени у Катару не зато што су били превише далекосежни, већ зато што нису били довољно амбициозни.

Политика Катара

Династија Ал Тани владајућа је породица Катара. Породица је из племена Тамим, које је мигрирало на исток из централне Арабије и на полуострву Катар постала доминантна владајућа династија средином 19. века. Други шеик Катара, Касим ибн Мухамед, који је владао од 1878. до 1913, сматра се оснивачем Катара. Седми шеик, Калифа ибн Хамад, био је кључан за добијање независности Катара од Британије 1971. и постао је његов први емир. Његов син, Хамад ибн Калифа, свргнуо га је 1995. у унутрашњем државном удару, али без проливања крви. Хамад је био тај који је усмерио померање заливске државе од производње нафте ка развоју снажне индустрије течног природног гаса.

Под Хамадом Катар је кренуо у огромну експанзију своје међународне улоге. Године 1996. основао је Ал Џазиру, утицајну медијску кућу са седиштем у Дохи, и почео да репозиционира Катар као кључног регионалног играча и, преко државног фонда од 500 милијарди долара, огромног глобалног инвеститора. Хамад је абдицирао 2013. у корист свога сина Тамима ибн Хамада. Ова промена је помогла наследнику да се избори са катарским суседима који производе нафту и одреди политички правац земље која је била независна од других заливских династија. Породица Ал Тани посебно је велика међу владајућим династијама заливских држава: бројећи на десетине хиљада чланова, она чини већину катарских држављана.

За земљу отприлике величине седмине Србије, Катар је, због свог огромног богатства гасом и нафтом, енормно проширио свој утицај у региону. Политика Катара обележена је потрагом за самосталношћу и специфичним приступом, највише како би се избегла доминација у сваком погледу богатије и моћније суседне Саудијске Арабије која иначе беспоговорно доминира полуострвом и свим заливским монархијама, изузев Катара. Упркос својој малој географској величини, Катар се појављује као релативно велики играч у Заливу, донекле и на рачун Саудијске Арабије. Велики део политике Катара може се схватити као покушај да се уклони или смањи перципирана саудијска премоћ.

Један од разлога зашто се Катар тако рано окренуо природном гасу није само што има релативно сиромашна налазишта нафте, него и да би се удаљио од економије у којој је саудијска доминација загарантована. Анимозитет Катара и Саудијске Арабије показао се својевремено и у саудијској подршци скоро сваком покушају државног удара против претходног емира, Хамада бин Калифе.

Један пример катарског инстинкта за самосталношћу и независношћу јесте онај из времена краја Хладног рата. Наиме, Катар је изненада признао СССР 1. августа 1988, само неколико година пре пада Совјетског Савеза. Сједињене Државе су остале затечене овим потезом да мали одважни емират има дрскост да направи тако директан изазов како надмоћи Картерове доктрине, која је почивала на директном америчком мешању у заливске земље и арапски свет, тако и главном америчком савезнику Саудијској Арабији.

Главни разлог за ово изазовно, али прилично касно и неблаговремено признање Совјетског Савеза од стране Катара, годину дана пре пада Берлинског зида, био је регионални: Катар је желео да на црном тржишту набави ракете „Стингер” америчке производње за одбрану своје границе од Бахреина. САД су, међутим, сличне ракете испоручиле Бахреину, али не и Катару. Видевши да су његови регионални интереси игнорисани, Катар се, као што се дешавало током Хладног рата, окренуо СССР-у.

Убрзо по признању, СССР и Катар су разменили амбасадоре, а као одговор на то амерички Конгрес је забранио продају оружја Катару. Порука Катара је била јасна: земља може да буде мали и генерално савезнички партнер у очувању интереса САД, али своје непосредне регионалне, економске и политичке интересе увек ће стављати на прво место. Катар је наставио ову политику, генерално подржавајући САД, али истовремено и следећи властите локалне интересе и креативне и иновативне спољнополитичке иницијативе све до данас. Катар је тако инвестирао у Русију око 13 милијарди долара, од аеродрома у Санкт Петербургу до компаније „Росњефт”, али се због сукоба у Украјини није повукао из Русије.

У исламском свету

Катар је савезник Муслиманске браће и поборник учешћа, па и доминације политичког ислама у арапским државама, без великог обзира што велике земље попут Египта и Саудијске Арабије на то гледају непријатељски. Али, не само да је Катар финансирао Хамас, либијске и сиријске побуњенике и Муслиманско братство у Египту, већ је одржавао односе и са Сједињеним Државама које Хамас виде као терористичку организацију, и са Ираном, који подржава Асадов режим у Сирији. Катар је тако стекао репутацију својеглаве мале али моћне империје.

Свака од ових одлука, наравно, има своје рационално утемељење, чак ако је оно и идеолошко. Катар наиме представља један пол ривалских идеолошких концепата унутар заливског ислама. Катарски ислам је суни вахабизам и у том погледу надмеће се са саудијском интерпретацијом чистог и правоверног ислама која је доминантна не само у Заливу него и у читавом исламском свету. Изузев у Катару.

Ривалске концепте у Заливу представљају двојица утицајних исламских шеика: Јусуф ал Карадави и Абдулах бин Баја. Надметање између Катара и Уједињених Арапских Емирата поводом значења и улоге Арапског пролећа и Заливске кризе, илуструје односе између египатског шеика Јусуфа ал Карадавија и катарске краљевске породице Ал Тани с једне стране, и између мауританског шеика Абдулаха бин Баје и владарске породице Абу Дабија и Уједињених Арапских Емирата, Ал Нахјана, с друге. Ови односи сежу деценијама уназад, до раних 1960-их и 1970-их.

Карадавијев и Бин Бајин ривалски пројекат кључно су обликовали конкурентске државне стилове и спољну политику Катара и УАЕ, отварајући питање како се успостављају односи између муслиманске научне елите (улеме) и националне државе. Током Арапског пролећа и Заливске кризе, Карадави и Бин Баја су на важне начине обликовали супротстављене идеологије породица Ал Тани и Ал Нахјан. Бин Баја, припадник суфи реда снажно укорењен у Египту, такође је председник Савета Уједињених Арапских Емирата за фатву. Њих двојица успели су да успоставе Доху и Абу Даби као хегемонистичке центре исламског научног ауторитета, поред историјских центара као што су Каиро, Медина или Ком.

Узрок раскола

Катарски ислам обликовао је египатски исламски теолог Јусуф ал Карадави који је преминуо у септембру ове године. Званичници Катара и Хамаса били су међу хиљадама који су ишли у погребној поворци утицајног египатског шеика, док су му личности из целог муслиманског света одале почаст. Карадави, духовни вођа Муслиманске браће, умро је у Катару у 96. години. Био је међу најпознатијим – и најконтроверзнијим – теолозима и јавним интелектуалцима у исламском свету. Био је и један је од најснажнијих гласова унутар исламске улеме који су јавно 2011. године подржали побуне током Арапског пролећа у Египту и широм арапског света.

Карадави је боравио у Катару од 1960-их пошто као истакнути припадник тада забрањене Муслиманске браће није више могао да делује у Египту. Запутио се у сићушну заливску државу Катар да предаје, а врло брзо је његово знање и пријатељство потражио шеик Ахмад бин Али ал Тани. Овај катарски емир, који је преминуо 1977. године, дао је катарско држављанство Кардавију, који је постао учитељ и васпитач катарске владарске породице.

Посветивши се раду у Катару, шеик се упустио у утицајну издавачку делатност, а стил којим је износио своје ставове обезбедио му је дивљење генерација муслимана на Западу којима је његово писање било лако разумљиво. Када је 1996. године покренут канал Ал Џазира, Ал Карадави је добио седмичну емисију под називом „Шеријат и живот” која је постала најгледанија емисија у ударном термину ове телевизије са више од десет милиона гледалаца широм света.

Карадави је имао прилике да прошири своју каријеру ван Катара, али је у неколико наврата одбио водећу улогу у Муслиманском братству у Египту. Као неко ко је лако ступао у контакт с оним ко би седео за његовим столом, користио је ислам да разговара о свему, од религије до политике, западне демократије и климатских промена, као и о изазовима с којима се суочава муслимански свет, укључујући и палестинско питање.

Све то му је донело титулу „глобалног муфтије”. Његова подршка Арапском пролећу и противљење египатском председнику Сисију наводе се као један од разлога за дипломатску кризу између Дохе и неколико арапских земаља, која је 2017. године довела до четворогодишњег бојкота Катара. Египат, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин су Карадавијеву организацију Међународну унију исламских учењака, означили као „терористичку”, а раскол је окончан тек након прошлогодишњег самита Заливског савета.

Други стуб

Други, политички стуб катарског успона била је владавина емира Хамада ал Танија од 1995. до 2013. године. Као полазник британске војне академије „Сандхерст”, Хамад ал Тани је још као престолонаследник спретно усмеравао средства ка модернизацији катарске војне инфраструктуре. Хваљен као војни херој због командовања катарским снагама које су ослободиле саудијски град Кафџи током рата у Персијском заливу 1990-1991, он је брзо стекао престиж не само у Катару већ и у међународној заједници.

Пуч који је извео 1995. свргнувши свог оца Калифу ибн Хамада, почео је у ствари скоро шест година раније, 1989, када је Хамад подстакао реконструкцију кабинета и поставио своје савезнике на положаје у власти. Још једна промена у кабинету три године касније додатно је консолидовала његову позицију и отежала савезницима Калифе и Абдалазиза, другог потенцијалног Калифиног наследника, да учврсте власт, тако да је након завршетка рата у Персијском заливу Хамад је практично већ имао контролу над земљом. Након тога, успешно је сменио шеика Абдалазиза са позиције министра финансија, да би овај, напустивши Катар са доста новца, а заправо пошто је био прогнан, у Паризу и Њујорку привлачио пажњу као богат играч на тржишту некретнина.

Сједињене Државе увиделе су важност одржавања снажног савезништва с Катаром и имплицитно су подржавале Хамадово јачање, а његово искуство у „Сандхерсту” и велико интересовање за војску само су дали додатну снагу његовој позицији. Као врховни војни командант и одликовани ратни херој имао је више утицаја и контроле над оружаним снагама од свог оца.

Пошто је његов отац Калифа у неколико наврата покушао да врати Абдалазиза из егзила, Хамад је одлучио да делује. Пажљиво је прикупио неопходну подршку како унутар породице Ал Тани тако и од других истакнутих људи Катара, укључујући и војску, и када је Калифа напустио земљу и отишао у Женеву на лечење, Хамад је наредио тенковима и официрима да опколе и заузму емирову палату. Кроз неколико дана, породица Ал Тани и вође истакнутих катарских племена дали су Хамаду своју „бају”, или заклетву верности.

Најпознатије (женско) лице

Друга жена шеика Хамада, шеика Моза, дуго је била најпознатије лице Катара у свету. Она се за Хамада удала 1977. године и с њим је добила седморо деце. Њен други син, Тамим ибн Хамад, сада је емир Катара. Први син, Јасин, био је престолонаследник до 2003. када је Тамим преузео његово место. Рекло би се да историја Катара није драматична, али само на први поглед. Она је, као и историја свих заливских монархија, пуна унутардинастичких и међуплеменских борби, завера, сукоба, компромиса и помирења. Судбина шеике Мозе управо то и илуструје.

Моза је ћерка Насера бин Абдулаха Ал-Миснеда, познатог катарског опозиционог активисте и шефа племенског савеза Ал Муханада Бани Хаџера. Након што је 1964. пуштен из затвора у коме је био због својих политичких активности којима је пркосио политици касније свргнутог емира Ахмада бин Али Ал Танија, Насер бин Абдулах је одвео цео клан Ал Муханада у самонаметнуто изгнанство у Кувајт. Насер се вратио у Катар са породицом 1977. године, када се његова ћерка Моза удала за Хамада бин Калифу ал Танија, тада престолонаследника Катара. Тако је Моза постала инструмент помирења између две породице и две ривалске политичке оријентације.

Шеика Моза је највероватније најбогатија жена на свету. Она поседује некретнине широм света, а 2014. постала је власник Корнвoл тераса, најскупље куће у Великој Биртанији, недалеко од Риџентс парка у Лондону, која је плаћена 120 милиона фунти и која је данас лондонска резиденција њеног сина, емира Тамима бин Хамада ал Танија. Иначе, мултимилијардерски владари Катара су, како медији наводе, у Британији власници „Шарда”, „Хародса”, Oлимпијског села, зграде америчке амбасаде на Гросвенор скверу, дела Камден маркета, половине „Један Хајд парка” у Најтсбриџу, најскупљег стамбеног блока на свету и великих некретнина у Челсију, као и 8 одсто Лондонске берзе… Укупно поседују више Лондона, како медији наводе, него британска краљевска кућа.

Шеика Моза јавно се фокусирала на образовање као средство за ширење катарског утицаја. Покренула је сопствену кампању „Образовање за све”, са циљем да обезбеди школовање за 10 милиона деце широм света. Цена ове кампање се процењује на милијарду долара, од чега ће Катар платити трећину. Половина буџета њене фондације за помоћ у иностранству посвећено је образовању, а већи део троши се на местима која имају мали стратешки значај. Без обзира на то, многи посматрачи претпостављају да је ова кампања део катарског ширења утицаја и игре „меке моћи”. Шеика Моза то одбацује: „Људи увек мисле да помоћ из иностранства треба да повежете са националним интересима оних који дају новац”, рекла је на једном самиту о образовању у Дохи. „Да ли то треба увек да буде тако? Ја не мислим тако. Ја то видим као израз глобалне одговорности према другима.”

Фудбал и мека моћ

Катар је, ипак, свестан важности „меке моћи”. „Видљивост” – то је једно од главних катарских правила. У то име предузимају се велики подухвати који су били незамисливи за заливски и арапски свет. А у њих спада и организовање Светског првенства у фудбалу и изградња технички најсавременијих стадиона виђених до данас у свету. Већ сада се примећује да је Катар у много чему превазишао суседне земље, и то баш захваљујући овом мундијалу.

Када је ФИФА 2010. објавила да ће Катар бити домаћин Светског првенства, фудбалски навијачи и спортски стручњаци су се чешали по глави. Катар, понављало се, нема праве услове да буде домаћин турнира: клима је преврућа, нема довољно стадиона, а земља нема ниједан чак ни иоле пристојан фудбалски тим. Бивши председник ФИФЕ Сеп Блатер, који је пре 12 година и објавио победничку понуду Катара, недавно је са жаљењем рекао: „Фудбал и Светско првенство су превелики за ову земљу.”

На једном нивоу, као што су неки медији наводе, Светско првенство у Катару представља све што није у реду са оваквим мегадогађајима: глобалне консултантске куће, мултинационалне корпорације, владине агенције, саму ФИФУ. Па ипак, овогодишњи турнир такође јасно показује да фудбалска игра више није ексклузивни домен европских држава и њихових некадашњих латиноамеричких колонија.

Катар је хтео да покаже да жели да изађе из те матрице, па је 2015. у циљу промоције овогодишњег првенства организовао Светско првенство у фудбалу за сирочад. На челу овог догађаја била је млада Шеика ал Тани, и поред ње њена мајка Мешхат, супруга брата Хамада ал Танија. Међу амбасадорима присутним на овом првенству био сам и ја, заједно са бројним фудбалерима, фудбалским тренерима и другим спортистима. То првенство се одржавало све до почетка пандемије ковида, а данас организатори овог догађаја из породице Ал Тани учествују и у организацији правог Светског првенства.

Фудбал јесте културна сила као ниједна друга. Његова историја превазилази границе и заузима срца милиона и на Блиском истоку. То је нешто на шта се пројектују наде и страхови, стрепње и тежње. Како тимови који представљају 32 нације буду излазиле на терен у наредних месец дана, то ће се још једном показати.

Извор РТС Око

БОНУС ВИДЕО: