Рат грађански, верски или какав трећи

Рат грађански, верски или какав трећи

Пошто је пре тридесетак година начуо да се “нешто” дешава у Србској Крајини, овај потписник усудио се да, невешто, нестручно – а и како би друкчије, нека своја запажања стави на папир.

Пошао је од уверења, можда наивног, да је брозовска Хрватска – док су се Срби у Србији током 1990. године, у условима наговештеног вишестраначја бавили формирањем безбројних политичких странака и неизбежним страначким зађевицама -, своју победничку Хрватску демократску заједницу (ХДЗ), више покрет него политичку странку, “упослила” да приступи наоружавању свога чланства и свих који су прихватили њену платформу. Победничко одушевљење ХДЗ било је праћено жестоким прогонима србског народа у Хрватској, пре свега србских интелектуалаца, истакнутих привредника, православног свештенства и србских политичких првака, а изразито антисрбска оријентација не само њенога чланства нашла је свог израза и у новом хрватском Уставу усвојеном 22. децембра 1990. године:

– србски народ изгубио је статус конститутивног народа хрватске државе и претворен је у националну мањину;

– одузето је право србском народу у Хрватској да се у званичној употреби користи србским језиком и србским националним писмом (ћирилицом);

– створен је уставни основ да се, мимо одредбе о једнакости свих грађана, србски народ примора на давање изјава о лојалности хрватској држави.

Новонастале (не)прилике нагнале су већину тамошњих Срба да се почну окретати себи, што је Србе из Крајине увело у цивилизацијска беспућа и наметнут им је рат. Тај рат, започет средином августа 1990, израстао је у Рат за крајишку независност. У земљи у којој је учитељ био “наставник разредне наставе”, а академик “радник који је удружио рад у Академији наука и уметности”, можда је схватљиво што се Рат за крајишку независност зове “оружани сукоб”, или “рат 1990. и 1991” (касније ће му се додати и 1992, а неће умаћи ни још која), или “бесмислени рат”, или “српско-хрватски рат”, или “грађански рат”, или некако друкчије.

“Бесмислени рат”

Биће, ипак, да се у оновременој јавности, југословенској и србској, најчешће чуо израз “бесмислени рат”. Изговарали су га људи из науке, из политике, из јавног живота, људи најразличитије политичке оријентације. Последице тога рата искусило је, може бити, и читавих милион и по Срба: неки изгоном, неки у рову и на положају, један неодређен број нељудским понижењима, а многи својим животом. Велик број младих људи, и не само изван Србије, оставио је на ратишту део себе. Многи из Србије и Црне Горе стали су уз своју унесрећену браћу са западне стране пружајући им уточиште, шаљући материјалну помоћ и исказујући моралну потпору, а не мали број њих запутио се да за спас Србства заложи и своју главу.

По несрећи, Србија нису били само они, Србија су били и они који су зарад свога комодитета и назовидемократије – уистину: фашикратије, пожурили да под крвнички нож или маљ потуре главе своје браће затечене пред лавином западне цивилизације оличене у римокатоличком крсташтву и новом светском поретку. Тај део Србије, у најмању руку, производ је полувековне агресије на србску историјску свест. Срби из тога дела Србије прихватили су тезу да је верска компонента у човеку реликт прошлости и последица вековне и већ генетски усађене заслепљености, одрекли се православља, а заборавили су да је човек, пре но што је био подвргнут школској манипулацији и стављен у зависност некој економској или политичкој групацији, био искључиво духовно биће; заборавили су на припадност сопственом националном ентитету, а прихватили су подвалу да је двомилионска жртва у хрватском усташком погрому од априла 1941. до априла 1945. године био начин да се уплови у воде наводнога братства и јединства; прихватили су бесмислицу о, рецимо, Београду као спони којекаквих светских култура и цивилизација, Београду као средини предодређеној да својом “космополитском и демократском оријентацијом” уведе Србе у некакав европски двадесет први век, а нису запазили да је и то био један од покушаја да се србски источници људске цивилизације до краја заруше.

Но, да се вратимо оној малочас поменутој западној цивилизацији утемељеној на германској школи која, већ подруг века, интензивно ради на потискивању и брисању свих србских трагова у људској цивилизацији. Највеће “школске” успехе у томе она је, нажалост, постигла захваљујући највише поданичком менталитету србских научењака школованих по немачким, аустријским и угарским школским центрима. Што је данас стање још поразније, најзаслужнији су, свакако, следбеници онда наученога. Изворна србска школа одбачена је и избрисана, као декретом, те отуд, Срби су дошли на Балкан (који се тада није тако ни звао) у шестом или седмом веку, а србски корени из Винче од пре више хиљада година и многи записи о србској старини и србском простирању – сакривени су. Било је то искључиво у интересу Немаца који су систематски, на дуге стазе, припремали терен за свој будући поход ка Истоку (Дранг нацх Остен), по истом принципу по којем су хрватски штокавци или босански муслимани најстравичнијим злочинима над Србима, злочинима усмереним на потпуно затирање Србства, већ трећи пут у 20. веку покушали да избришу све трагове о свом србском (православном!) пореклу. Сви они врло су се трудили да, у новим условима, преко србских жртава, подупру Немце, своје заштитнике, не би ли остварили накнадну победу у двама светским ратовима.

Препрека свему томе, и последњи напор да се очува биолошки опстанак србскога националног и духовног бића, био је Рат за крајишку независност и, касније, Рат за Републику Србску. А у оном несрбском делу Србије родио се монструм назван “бесмислени рат”; увреда за све који су током тих двају ратова устали у одбрану живота својих ближњих, у заштиту својих прадедовских огњишта на Светој Србској Земљи, као бедем за спас истих оних који су се измишљајући поштапалицу о “бесмисленом рату”, одрекли своје последње одбране; увреда за све злосрећне Србе који су страдали од усташког ножа и маља, од исламског српа и римокатоличког крста; увреда за све србске мајке, кћери и сестре силоване у име западне фашикратије и европске цивилизације; увреда за све који су део свога тела уградили у западну границу Србства не питајући како ће им то, и да ли ће им то Србска Земља икада вратити. Такво и толико антисрбство много је да би се Србство без тешкоћа одупрло налетима западне фашикратије, а безначајно да слободне и заиста пробуђене Србе спречи да се одупру набујалом злу, и западном и злу домаћему.

“Српско-хрватски рат”

Не, то није могао бити рат предложеног имена јер Србија није била у рату. Истина, покушали су да то Србији подметну и неки домаћи стручњаци за увозну западну фашикратију, али није ишло. У рату није био ни србски народ, гледано у целини, јер многи Срби, чак и у Београду, на целих стотинак километара од ратишта, нису ни били свесни где се то ратује, ко ратује и о чијој се судбини ради. У ту категорију, какве ли ироније, спадали су добрим делом и они Срби који су доказивали да је Србија у рату. А за то време, на подручју бивше авнојске Хрватске, стари нам знанци из пароле о братству и јединству кренули су у реализацију давно већ формулисаног пројектног задатка о ликвидацији, прогону и римокатоличењу онога дела србског живља које је имало несрећу да буде затечено у поменутим границама. Хрватска се упустила у обрачун с оним “западним” Србима које је њен устав већ избрисао са списка, којих, по претпоставци, у Хрватској није ни било и који су се изјаснили за опстанак у Југославији.

“Грађански рат”

Није то могао бити ни грађански рат јер су србском народу у бившој Хрватској већ била одузета елементарна грађанска права. Срби су прегли да своја права остваре у својој држави и они су идући логиком хрватске сецесије из Југославије, формирали Републику Србску Крајину, без икаквих веза са бившом Хрватском. Хрватски оружани напад на ову државу није могао бити “грађански” рат јер се грађански рат, по поједностављеној дефиницији, води између националних, класних или других супротстављених друштвених група унутар једне државе, као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противречности у друштву. Свега тога није било јер се радило о два народа, о два друштва, о две државе. Република Хрватска завојштила је на југозападне србске области Крајине и Славонију, Барању и Западни Срем, доцније на Републику Србску Крајину.

По несрећи, они који су се држали тезе о “грађанском рату” на просторима бивше брозовске Хрватске, као да су пренебрегли не само дешавања у предизборној кампањи током 1990. године, већ и збивања која су пратила изборну победу ХДЗ и њено учвршћивање на власти. Још уочи избора, ХДЗ најавила је проусташку и профашистичку оријентацију: “повијесне границе”, континуитет с усташком Независном Државом Хрватском, и слично, да би доласком на власт остала доследна томе. Избацивање Срба из Устава Републике Хрватске, а затим и из свих осталих закона и институција, било је тек једна блага форма дискриминације. “И трпели су Срби све ове неправде и многа понижења све док проусташка власт није кренула у физичку тортуру Срба. По српским крајевима у Хрватској почеле су да ничу полицијске постаје, као печурке после кише. За шест месеци број полицајаца повећан је са шеснаест на деведесет хиљада. У исто време наоружано је око двеста хиљада чланова ХДЗ. Полицијске постаје блокирале су сва насеља. Започето је са масовним малтретирањем и привођењем Срба на тзв. информативне разговоре. Многи приведени нестају”.

Притиснут терором актуелне усташке власти и прогонима као пратећој појави, србски народ настојао је да својим самоорганизовањем, мирним путем, избором својих легалних представника за решење сопственог статуса у Републици Хрватској, апелима за помоћ упућиваним југословенској и светској јавности, спречи оргијање усташких екстремиста из емиграције и домаћих, и утиче на ублажавање или чак на гушење хрватске национал-шовинистичке политике. Иако је познато да је све то остало без одјека, аутори тезе о “грађанском рату” одрицали су право србском народу да се одупру хрватском државном терору. Државни терор и грађански рат међусобно се искључују.

Верски рат

Године 1990, Хрватска је кренула у класичан верски рат против Србства, по принципу слободног одстрела свега што је србско и православно. Хрватска је агресивно настојала да бедем римокатоличанства помери према истоку, до Земуна и Тисе. Што би она при томе затирала све материјалне доказе о србској православној старини на територијама које су ововременој Хрватској даривали Аустрија, Ватикан, Броз и србско незнање, што ће она при томе прогонити преостале Србе преводићи их у римокатоличанство или убијајући, многима неће бити довољно чврст аргумент да се заиста ради о беспоштедном рату римокатолицизма против православља. У томе им, ипак, морамо признати као олакшавајућу околност и чињеницу да то није било најјасније ни врху Србске православне цркве. Растурен је, примера ради, Митрополијски музеј у Загребу, порушене су многе србске богомоље доступне хрватском римокатоличком крсту, покрадене су, спаљене или уништене многе црквене драгоцености богослужбеног и другог карактера, а угледни србски црквени великодостојник рећи ће да то није верски рат, да су само верска осећања искоришћена у ратне сврхе. Према схватању једног утицајног србског богослова, верски рат води се због догме, а у конкретном случају, сматрао је он, не ради се о догми. Ако знамо да се под догмом подразумева принцип који црква намеће верницима као обавезно веровање и да су црквени концили проглашавали за догме и “резултате” безначајних теолошких распри, тешко је објаснити због чега је врх Србске православне цркве олако прелазио преко неких заиста радикалних ставова догматског карактера римске цркве:

– Септембра 1900. године, свехрватски римокатолички конгрес прописао је као обавезу да до 2000. године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко;

– Јуна 1914. године, аустријски амбасадор у Ватикану известио је цара да “папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи Монархије и… као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њеног опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да (у борби против православља) одобри све што може учинити да послужи томе циљу”, што је папа Бенедикт ЏВ (1854-­1914­-­1922) “превео” изјавом да “Срби православни и Србија има да не­стану са лица земље”;

– Августа 1992. године, папа Војтила позвао је војне снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба из Босне…

Да би са себе скинуо одговорност за подстицање ратног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему, Ватикан је почетком децембра 1992. године, на конференцији папских нунција из источних земаља, одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни и Херцеговини верски. Иако се ова ватиканска “ограда” понајвише односи на могућу одговорност за подстрекавање геноцида над србским народом, Србска православна црква је тежећи ка екукуменизму, спремно прихватила такав став; забрињава лакоћа са којом је то учињено.

Али…

“Научни приступ”

Прошавши кроз књигу “Узроци националних сукоба у Другој Југославији”, Бања Лука 2011, овај потписник се у једном тренутку осетио безвредним пред судовима које је њен састављач Боро Трамошљанин, доктор социологије, посветио “егзистирању у темпоралном смислу”, “дисперзираним миграционим процесима”, “раздобљу петрификације национализма”, “деправирајућем положају”, “кристализацији интереса на плану индивидуалитета”, “акумулираној и ретроактивној агресији мултиетничке државе са латентним и потенцијалним анимозитетима”, “примордијалној улози религије” у слому Југославије, кључној улози исламског фундаментализма у свему томе, покрету Чисте католичке акције надбискупа Степинца који је имао за циљ да оживотвори “узвишене вриједности усташког покрета за стварањем Независне хрватске државе у којој нема мјеста за Србе”, “оптужбама пробалистичке природе без научне верификације”, “етничком национализму у облику етномобилизације у бившој Југославији”, клерикализму као узроку националних сукоба у другој Југославији, односно “злоупотреби вјере и вјерских осјећања у националне и политичке сврхе”, немогућности да се истовремено говори и верској и националној трпељивости “јер су национално и верско биће југословенских народа остали у једноме”, “удјелу религије” у настанку бројних нација и чињеници да она као “духовна творевина друштва судјелује у националним догађајима”, политизацији религијских осећања у националним и верским ратовима, која “тјерају на национално и религијско (конфесионално) збијање и на међусобно прожимање вјерске и националне компоненте”, непоштовању “конфесионалног плурализма и чињеници да је свака од верских заједница “у први план, истицала своју мисионарску улогу и свој елитизам”, признању “да су неки велики покољи… имали и своје изразито конфесионално обиљежје, поглавито кад су кољачи били подједнако кршћани и наводно браћа у Кристу” и кад су “неке црквене организације сматрале (да) имају право на мисионарство и на преобраћање људи из других конфесија на властиту”… Да не помињемо разна друга “борнирања” о србској “православној религији, епској поезији и косовском миту о Србима као ‘небеском народу’ (у којима) има доста елемената протонационализма” насталог у време кад још није постојало “модерно цивилно друштво” и кад је Ђура Јакшић могао певати ““И само дотле, до тог камена, / До тог бедема… / Ногом ћеш ступит, можда, поганом! / Дрзнеш ли даље?… / Чућеш у борби страшној ломљави: / Отаџбина је ово Србина”!

Како Трамошљанин у наставку говори о исламском фундаментализму “који је најпрегнантније изражен у Исламској деклерацији А(лије) Изетбеговића” и тврдњи да “нема мира ни коегзистенције између ‘исламске вјере’ и немуслиманских друштвених и политичких институција”, те да “ислам није националност али јест наднационалност ове заједнице”, могло би се закључити да се набрајања у претходном пасусу односе на “католички прозелитизам”. Ово утолико пре што иза почетне констатације “да је православна религија беневолентна религија што значи да православна црква никад није постала фантизована црква”, следи мишљење да од 1989. године, “прво дискретно а потом и манифестно… долази до извјесних промјена у психолошким и карактерним особинама српског народа које су имале за посљедицу да се, у оквиру православне религије, постепено јављају фанатизоване фундаменталистичке тежње према другим народима и религијама”, да се “пенетрација првославне цркве посебно манифестовала конституисањем Републике Српска и Републике Српске Крајине, када је она у њима попримила статус државне цркве”, те да су наводне “фундаменталистичке тежње… свој прелудиј доживјеле у отвореном грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини у којем су религиозни чиниоци били евидентни, у великој мјери, тако да су неки теоретичари, не без разлога, заступали тезу да се више радило о вјерском него грађанском рату”. Каже тако, али ће устврдити, са намером да му се верује на реч – “да су све три вјере католичка, исламска и православна биле дубоко инволвиране у тај рат”, толико дубоко да, према сазнању овог потписника, Србска православна црква није парохијалном свештенству дала благослов кад је народ по селима требало црквеним звонима позвати на окуп зарад подршке “нечему”. Јер, како је то Владика образложио, “Црква неће да стане не са­мо иза Српске демократске странке већ ни иза Српског националног вијећа, пошто је и то Вијеће политичка странка”.

О каквој се “инволвацији” радило, казује навод да је “политика дискриминације Срба у Хрватској” довела до “насилног лишавања станарских права, губитка посла, отимања имовине, до отворене физичке и психичке тортуре и геноцида над њима”, те да се деловање римокатоличке цркве огледало “у покрштавању Срба и њихове дјеце, обавезности вјерске наставе за дјецу српске националности, девастирању и рушењу православних цркава и масовном протјеривању српских свештеника из Хрватске”.

Стављање “капе” на све то “произвело” је констатацију да “одбрана права српског народа на самоопредјељење није могла проћи без грађанског рата јер је био приморан да ратује за своја национална права, за своју државу која му се силом одузима”, а то је притврђено “мишљу” да је “управо то и био главни разлог оружане побуне Срба у Хрватској против геноцидне политике” хрватске државе.

Трамошљанин се “осећа позваним” да својим читаоцима саопшти “у чему је српска кривица код изазивања грађанског рата у Југославији”, па ће у “кривицу” сврстати не само “сваки покушај Срба да остваре равноправност са другим народима третиран као великосрпски хегемонизам”, већ и сагласност Слободана Милошевића с осамостаљивањем Хрватске, “али без области у којима живе Срби”.

Мимо тога, он ће рећи да “свакако… има истине” у тврдњама “међународне заједнице и свих народа бивше Југославије” да је Србија “главни кривац за изазивање грађанског рата и разбијање Југославије”, без обзира на то што је “од стране антисрпске коалиције, спреман сценарио дефинитивног уништења српског народа… Да се то не би догодило, Срби су морали да се бране, а у тој одбрани учествовале су и паравојне формације”. При томе, уз злочине које су “други” чинили над Србима, он, као “интелектуалац хуманистичке провенијенције”, осуђује “све оне злочине које су починили припадници српских паравојних формација”, укључујући и оне “у којима су прво рушени вјерски објекти на свим странама (џамије, цркве и катедрале)”. То би значило да су Срби упуштањем у “оружану побуну” започели рат, чиме су “стекли право” да руше џамије, цркве и катедрале, али и да у школе уведу веронауку, што Трамошљанина наводи да оправда неке теоретичаре који су, “не без разлога, заступали тезу да се више радило о вјерском него грађанском рату”. Он то чини са пуним разумевањем јер каже да је “вјера била значајан фактор међунационалних сукоба у оквиру друге Југославије и да је рат, не само грађански, него и вјерски (будући) да су кад је ријеч о грађанском рату у другој Југославији, неопходно рећи да су све три вјере католичка, исламска и православна биле дубоко инволвиране у тај рат”.

Ходајући по жици разапетој између верског и грађанског рата, он ће ипак “закључити да је ријеч о грађанском рату а не о вјерском рату. Наиме, вјерске институције нису посједовале војне формације које би међусобно ратовале. Према томе, између православне, католичке и исламске вјерске конфесије није било непосредног војног сукобљавања. Умјесто вјерских институција војним формацијама су располагали народи (етничке заједнице) Срби, Хрвати и Муслимани (веран брозовској школи, пише их великим почетним словом – ИП). Али, то не значи да у овај рат није била инволвирана религија јер између религије и нације постоји дијалектичка веза, и сваки вјерски сукоб је имао националну конотацију и обрнуто, сваки национални сукоб је потенцирао вјерске сукобе. Но, и поред оног што је речено, морамо рећи и то да је сам рат имао антирелигиозну конотацију, јер се њиме негира једна од основних моралних норми: ‘не убиј’ која је садржана у православној вјери и која је уписана у Календар српске православне цркве”.

Без обзира на све што је на стоседамдесетак страна написао о узроцима националних сукоба у Другој Југославији не објашњавајући да ли се могло проћи без рата да се Срби нису “оружано побунили” (иако су они оружје узели у руке тек пошто су Хрвати оружано напали на Борово Село, 2. маја 1991), Трамошљанин своју тврдњу да је од 1991. до 1995. године, у западним србским деловима Друге Југославије вођен грађански рат, “покрива” констатацијом да је “вјерска нетрпељивост… увијек изазивала вјерске сукобе а ови националне”.

И не само верске и националне, већ и између справа које мере време, не би ли не знајући ни која се црква означава речју “катедрала”, оправдао запис Иве Андрића да “у земљи Босни сатови на сарајевској католичкој катедрали, православној цркви и сахат кули код Бегове џамије не откуцавају у исто вријеме”.

Све у свему, нагађање да ли је у питању верски рат, или грађански рат, или верскограђански рат, или грађансковерски рат, сложено по упутству онога Лале који је стидљово признао да зна “здраво млого лепи речи”, ал’ није знао “ди коју да смести”, навело је овога потписника да забатали кабасто зорли учевну речитост др Бора Трамошљанина и остане при сопственој тврдњи садржаној негде иза средине овога текстића (испод јединог међунаслова без наводника) да је рат у Србској Крајини био верски. И у Србској, такође.

На Богојављење 2023.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: