Рецепт из Украјине за Венецуелу

Украјина је била део Совјетског Савеза све до распада, а 1991. године прогласила је независност. Географски гледано, то је највећа земља у Европи, која има 2660 км заједничке границе с Русијом. Важно је напоменути историјску и културну блискост украјинског и руског народа, родбинске, пословне и друге везе између ових држава и њихових тржишта.

Након стицања независности, Украјина се прогласила неутралном државом, која је формирала ограничено војно партнерство са Русијом и другим земљама ЗНД-а, али је важно напоменути и да је то прва од земаља ЗНД-а која је 1994. успоставила партнерство с НАТО. Период касних деведесетих и почетка двехиљадитих година у Украјини карактерише вишеслојна интервенција Запада, посебно САД, у свим сферама економског, политичког, културног и друштвеног живота. У том периоду на целокупном постсовјетском простору одиграва се масовна и криминална приватизација државне имовине, у којој је западни капитал готово без ичега добио огроман удео.

Интереси Запада у источној Европи сасвим су разумљиви и разноврсни. Поред економских, овде су веома важни и геополитички аспекти, који настају због близине Русије. Ово је територија на којој Запад и Русија покушавају да манифестују свој утицај након завршетка Хладног рата. То детерминише и главни циљ САД – улазак Украјине у НАТО. Због тога је од стране званичног Вашингтона уложено много напора, конкретних политичких иницијатива и финансијских средстава. Председник Леонид Кучма потписао је 1998. године „Програм сарадње између Украјине и НАТО за раздобље до 2001. године“, а усред ескалације Косовске кризе, априла 1999. године, у Кијеву је отворена мисија НАТО-а. Први пут у историји НАТО-а, 2000. године, годишњи састанак главног политичког тела НАТО – Северноатлантског савета, одржан је ван територије земаља чланица овог савеза – у Кијеву. Врховна рада Украјине усвојила је 6. априла 2004. „Закон о слободном приступу снага НАТО Украјини“.

УВЛАЧЕЊЕ У НАТО
Следећих година су предузети систематски кораци за придруживање земље НАТО. Међутим, 2006. године тадашњи премијер Виктор Јанукович боравио је у радној посети Бриселу, где је дао политичку изјаву о неприпремљености Украјине за пријем у НАТО. Како је рекао, нова украјинска влада „намерава проширивање сарадње са НАТО“, али истовремено није спремна да преузме никакве обавезе у склопу имплементације такозваног „Акционог плана за чланство у НАТО (МАП)“. Јанукович је тврдио да улазак у НАТО има подршку малог дела украјинског друштва – само 12-25 одсто становништва, тако да је преурањено говорити о придруживању Украјине МАП-у, а да је још теже говорити о евентуалном приступању савезу.

Сједињене Државе су уложиле значајне напоре да током Самита НАТО у Букурешту априла 2008. године убеде савезнике у НАТО како је неопходно да се Грузија и Украјина придруже МАП-у, јер би то фактички означило почетак процеса њиховог увлачења у Алијансу. Америчку позицију подржале су балтичке земље, Бугарска, Румунија, Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, као и Канада. Међутим, када се Виктор Јанукович вратио на власт 2010. године, питање уласка Украјине у НАТО замрзнуто је, што је утврђено на нивоу државног закона „О основама унутрашње и спољне политике“. Сједињене Државе и НАТО тада постају скептични у погледу будућих корака власти у Кијеву и због тога отворено показују спремност да подрже сваку могућу промену позиције Украјине. Намере НАТО да се настави раније утабаним путем увлачења Украјине у савез  биле су записане у Стратешком концепту, усвојеном на самиту у Лисабону у новембру 2010. године. Сада постаје јасније зашто су се Сједињене Државе толико трудиле да промене курс Украјине у наредним годинама.

Демонстранти у Украјини машу заставама САД, НАТО и Украјине (Фото: znaj.ua)

Успостављање контроле над државама (што данас чине САД у различитим светским регионима у којима имају недвосмислено исказане интересе) познато је још од „римских времена“. Стари Римљани су системски „кварили локалне елите“, уводећи у локалну моду „римске обрасце“, претварајући их тако у зависне групе које више нису могле ни да распознају државне интересе (како год да појам тадашњих држава тумачимо). „Држава – жртва“ тако је губила контролу над свим унутрашњим процесима, тонула у потпуну хаотизацију праћену повећавањем напетости, локалним нередима и грађанским сукобима. Неретко, нереде и сукобљавања изазивали су управо агенти Римљана. Тада би Римљани уводили трупе на ту територију, правдајући се како је то неопходно због „увођења реда“. Управо то сада раде Сједињене Државе.

Да се вратимо на суморну украјинску стварност. Какву су технологију користили Американци у Украјини?

1. Корупција украјинске елите преко, пре свега, прихватања сулудо скупих кредита које је осигуравао ММФ. Ови кредити су тако високи, а камата на њих је толико велика, да ће неколико наредних генерација Украјинаца морати да их враћају. Саставни део овакве корупције јесте да је значајан део овог новца украден и искоришћен за лично богаћење „нове буржоазије“ и локалних олигарха.
2. Током читавог раздобља од касних деведесетих па све до данас упумпавана су средства Сороша и Националне задужбине за демократију (НЕД), коју финансира Конгрес САД, у друштвене организације и политички систем. Средства су коришћена за куповину и изградњу лојалности такозваној „демократији“, али су заправо тако стварани агенти утицаја Запада. („увођење римских образаца у локалну моду“).
3. Обука опозиционара – активиста Наранџасте револуције који су финансирани и обучавани за политичко организовање и осмишљавање „активности ненасилног отпора“ од стране западних социолога и професионалних консултаната. Према писању лондонског Гардијана, инострани донатори који су подржавали ове пројекте су Стејт департмент, УСАИД, заједно са Националним демократским институтом за међународне послове, Међународним републиканским институтом, НВО Фридом хаус и Институтом за отворено друштво Џорџа Сороша. Национална задужбина за демократију подржава „напоре за изградњу демократије“ у Украјини још од 1988. године.
4. НЕД, који се финансира из америчког буџета, наводи у свом извештају да су грантови ове задужбине играли важну улогу у почетној фази Евромајдана у Кијеву у 2013-2014. години. Према годишњем извештају организације објављеном у 2015. години, за 4 године (од 2011. до 2014.) НЕД је издвојио готово 14 милиона долара за подршку украјинским непрофитним организацијама, а Институт за масовне медије, који је део НЕД-а, играо је активну улогу у догађајима на Мајдану.
5. Финансирање нових медија – на дан почетка државног удара на Мајдану почела су са радом три опозициона медија (Громадське, Спильно ТВ, Экспрессо ТВ ), и њихов допринос успеху преврата је у сваком погледу неупитан.
6. Едукација и обука новинара о методама информационог рата.
7. Рандомизација – која подразумева подршку и финансирање ултрадесничарских група, као и опозиционих група ка прављењу нереда. Сви су видели снимке Викторије Нуланд помоћнице државне секретарке, која је дистрибуирала колачиће на Тргу независности, и чули снимак њеног скандалозног разговора са америчким амбасадором у Украјини, што доказује утицај САД на избор кључних украјинских руководилаца. Она је отворено изјавила да су САД од 1991. године потрошиле 5 милијарди долара да успоставе „јаку, демократску владу“ у Украјини, што је напослетку учињено 2014. године државним ударом.

Шта се догодило следеће? Корумпираног, али проруског председника заменио је корумпирани, али прозападни председник. То је резултат „обојене револуције“, тачније – државног удара. Трагедија 2. маја у Одеси, када су противници пуча били живи спаљени, означила је почетак грађанског рата  који траје већ више од 5 година. Међутим, оно што је најважније, јесте да смо на прагу постизања главног циља САД. Сада је заузет стратешки курс ка пуноправном чланству у НАТО, што садржи и Устав Украјине. Дана 7. фебруара 2019. документ је усвојио парламент Украјине, а у целини је ступио на снагу 21. фебруара исте године. Овде се види аналогија са римским увођењем трупа и успостављањем потпуне контроле над земљом.

ДВЕ ОПЦИЈЕ ЗА ВЕНЕЦУЕЛУ
Свакако, у почетку је НАТО створен 1949. године са циљем да заштити Европу од совјетског утицаја. Међутим, након тога су циљеви значајно проширени. Операција „Намерна сила“ спроведена у БиХ, бомбардовањем положаја босанских Срба 1995. године била је прва велика војна акција у постхладноратовској историји НАТО. Ову операцију одобриле су УН.

Међутим, 1999. године догодила се друга велика НАТО војна операција „Савезничке снаге“, када су Сједињене Државе и њихови савезници поступили противно међународним уговорима, без санкција УН-а. Њихов циљ је био успостављање контроле над регионом и стварање контролисане територије у близини Русије, што су остварили увођењем трупа на Косово и Метохију. Након тога су почели са остваривањем осталих циљева, раније дефинисаних: промена вођства Србије и Црне Горе, и преусмеравање државе ка Западу, одвајање Србије и Црне Горе, трансформација „Косова“ у независну државу, елиминација оружаних снага Југославије, слободно распоређивање снага НАТО на Косову, Србији и Црној Гори.

Припадник НАТО трупа држи заставу Алијансе (Фото: Ints Kalnins/REUTERS)

То је био први преседан у савременој историји, случај када су Сједињене Државе јасно ставиле до знања да се период поштовања међународног права завршио. Сада је било могуће освајати територије на основу националних интереса САД демонстрацијом и употребом силе. Ево два примера из Источне Европе, Украјине и Југославије, где су САД користиле две методе увођења контроле над територијом. У првом случају са Украјином – државним ударом, у другом – војном инвазијом. Сада треба поставити питање: ако је декларисани циљ стварања НАТО-а био да заштити Европу од совјетског утицаја, како се догодило да је НАТО постао инструмент заробљавања земаља у корист националних интереса Сједињених Држава? Кога и шта НАТО сада штити? Видимо само нападе.

Интереси Сједињених Држава су велики. У случају Косова и Метохије, то је контрола над регионом у близини Русије. У случају Украјине, главни циљ је економско слабљење Русије и успостављање зоне њеног војног утицаја на самој граници. Венецуела је власник великих резерви нафте, а у Латинској Америци која је у америчкој зони утицаја око сто година. И Сједињене Државе се непрекидно труде да преузму контролу над свим главним нафтним ресурсима. О томе сведоче окупација Ирака, интервенција у Либији, притисак на Иран, пријатељски односи с арапским деспотима у Персијском заливу, крвави Сиријски рат. Од 2015. године нестрпљиво пратимо догађаје у Венецуели. Приметили смо исте методе и исте процесе рандомизације који су се догодили у Украјини уочи Мајдана.

И сада са великом поузданошћу можемо рећи да је тренутна ситуација у Венецуели упечатљиво слична ситуацији која се у Украјини развила током Мајдана, осим што се овде разликује непосредни циљ: држава се поробљава због потребе да се контролишу изворишта нафте. Шта се може очекивати у Венецуели, ослањајући се на искуство Украјине и других земаља у којима су Сједињене Државе већ успоставиле своју контролу после 1999. године? Пре свега, са сигурношћу се може рећи да се Сједињене Државе, након што су таргетирале „државу – жртву“, неће зауставити и настојаће да „ствар приведу крају“, односно да успоставе политичку, економску и војну контролу над њом. На који начин – то је сада питање? Тренутно постоје две опције развоја догађаја.

1. Непрекидни позиви америчких агената да војска заузме страну опозиције вероватно ће бити пре аналогна дешавањима Сирији и Либији него Украјини. Ови позиви не успевају, дипломатски притисак је узалудан, а чини се да је „побуњенички потенцијал“ опозиције врло ограничен: за разлику од Сирије или Либије, демократија постоји у Венецуели, а опозиција је дуго била у стању да покаже шта може учинити. Она нема скривени „побуњенички потенцијал“, а сви колебљиви елементи у војсци и државном апарату могли су се давно и слободно одредити на коју ће страну кренути. Под тим условима, Сједињене Државе се налазе под све већим притиском. Стогодишња историја америчког империјализма у Латинској Америци показује да се тај притисак може развити у интервенцију. Да ли ће доћи до инвазије – то ће зависити од тога колико су брзо потребни контрола над регионом финансијској олигархији и политичкој елити Сједињених Држава, односно зависи од унутрашње политике САД.

2. Ако не буде инвазије, онда се може очекивати даља инструментализација опозиције, формирање „продемократских“ медија, масовна пропаганда капиталистичког начина живота, и као резултат тога тотална дестабилизација и изазивање хаоса у земљи. Да би на крају, резултирало променом власти под америчким надзором.

Маскирани демонстрант маше заставом Венецуеле током протеста (Фото: REUTERS/Jorge Silva)

Рецепт из Украјине примењиваће се и у Венецуели. После Венецуеле и у другим државама. Пратећи развој кризе у Украјини могуће је схватити суштину онога што се дешава и што ће се дешавати. То је неопходно како би се оваква политика зауставила и како бисмо јој се супротставили.

Марија Захаренко / Нови Стандард