Ипак (не)отворено писмо Председнику

Било је замишљено да се ово писмо пошаље 30. септембра 2019. године, по Пред­седниковом повратку из Њујорка где је присуствовао асамблеј(ањ)у Генерал­не скупштине Уједињених нација, али је, са неисправљеним датумом ис­под потписа, послато 24. септембра, у 11:47, на електронску адресу [email protected].

Пошто је изостао Председников одговор (да се на административно ћутање не жалимо, упркос томе што Председник често јавно препоручује да “наши функционери разговарају с људима” – што за њега самог не важи, или можда мене не сматра људом), писмо се отвара за јавност.

Господину Александру Вучићу,

Председнику Републике Србије, у Београду

Господине Председниче Републике Србије,

Пре равно пола године обећао сам да те више нећу оптерећивати којекаквим пи­сми­ма, имаш ти паметнија посла но да читаш мо­ја домишљања. Учинио сам то на брзака, при помисли да мојим годинама не приличи да кри­тици излажу озбиљне државне посло­ве, те да је боље да се, иако у тим годинама, окренем сеоским бес­по­слицама.

Кад, оно, како сам малерозан, моја намера да посетим једну здравствену институцију у граду изродила се у невољу да на улици, “ничим изазван”, одговарам на питања седморо или осморо што знанаца што оних који знају мене, да ли сам гледао шта се де­шавало у Луксембургу. Побогу, кажем, ка­кве везе имам ја са тим важним европским градићем. Није градић, држава је то, исправи ме један.

Тек онда сазнам да је шефица Владе у Србији повела, о државном трошку, своју партнерку (макар шта то значило) да се нађе са неким Луксембуржанином и његовим партне­ром (макар шта и то значило). Помислих у тренутку да би њих двојица могли отети оне наше две, али, јок! Они и оне баве се тамонеким стварима због којих се поштени али необавештени свет још увек црвени. Кажем онима “сед­моро или осморо” да се здраво не једе, али они запели па кукају како их је срамота у каквој земљи живе.

После мислим да ту ипак нешто има.

Ево, госпођа Славица Ђукић Дејановић, задужена да бри­не о демографији и популационој политици и постепеном нестајању србског народа, каже да је прошле године неста­ла једна Кикинда. Престрашен за неке своје пријатеље из Кикинде, одмах сам позвао њихове рођаке “на страни” и са­знао да није Кикинда нестала, него је четрдесетак хиљада деце “заборавило” да се прошле годи­не у Србији роди.

У таквом размишљању чак сам се сетио да си ти, Госпо­дине Председниче Републике Србије, пре две или три годи­не понудио младим Србима и младим Срб­ки­њицама из­весне новчане и друге додатке не би ли искључили телевизоре и ра­зне друге мобилне будала­шти­не и почели да брину о “др­жа­в­ном” наталитету. Али, јок! Твоје залагање за тако не­што био је пуцањ у празно.

А то “празно” испунило је домове по Србији. Некакав Пинк (или, можда, Пинокио, не знам посигурно) засновао је своје “фармерске” или “задругарске” активности на нуђе­њу проституције “ши­роким народним масама”, тако да су се неке “масе”, у оргаз­мичком заносу, навикле (или наву­кле) да цео свој садашњи реал­ни живот посвећују ономе што се дешава у професионално­-про­сти­ту­ционо-пинокијевским просторијама, па пишу, подржавају, по­ру­чују, поздрављају, понекада псују, повремено “пале”…

А те неке “масе” у Србији, препознатљиве као млађане даме, за “ријалитни” животни узор имају “задружне” ли­ко­ве успешне у најстаријем занату, особе најнижих моралних вредности, које се у директном телевизијском преносу, али и у неком реформерском Хиту број 113 хвале да не могу за­ми­слити “живот без оне ствари” и за које је “све добро док улази”, али зато добро плаћене, са плата­ма и наградама у износима незамисливим људима “световних” занимања, ле­ка­рима, на пример.

Па, кад је већ тако, зашто би младе Србкиње улазиле у брак, би­ле помало и домаћице или, не буди примењено, ра­ђале децу, кад је уносније бити “стар­лета” или којекаква “ри­јалитна учесни­ца” по занимању.

А то “занимање” толико је пријемчиво да многе младе Србки­ње једва чекају да добију “задружну” или “фармер­ску” улогу, да ли одмах, да ли за коју следећу (не)прилику. И једно и друго нала­зи се у игри, пошто Пинокио има толико новца да, ако се већ хва­ли да је у 2018. години на порез утро­шио петнаест милиона евра (а са друге стране чујемо да му их је Држава Србија “одложила” за четири године), може којом десетином таквих хиљада дочекати, раширених и ру­ку и ногу, и неку потенци­јал­ну “задругарку”. И сам знаш да је и друг Енгелс пре више од подруг века нудио да се породица укине и на њено место уведе “званична, отворена заједница жена”, еда би се тако оправдала једна дефиниција брачних односа: “Као што у гра­матици две негације чине једну афирмацију, тако у женид­бе­ном мо­ралу две проституције важе као једна врлина”.

Но, добро, у међувремену смо Енгелса мало гурнули у страну, али се, Господине Председниче Републике Србије, не могу оте­ти утиску да Пинк делује под твојом стварном заштитом (или ти он, можда, пружа медијску заштиту), а све због тога што за пред­стављење сопствених политичких и других активности користиш своју функцију Председника Републике Србије и Пинкове кана­ле. Друго је питање да ли то чиниш због тога што Јавни телеви­зијски сервис игнори­ше твоје државне и страначке улоге, мада би одговор на њега могао бити забрињавајући: државна власт неспо­собна је да тај Сервис подреди не само себи и својој улози, већ и обичном свету (који уистину и јесте држава, државу чини обичан свет а не они који њом управљају) и његовим нов­чаним обавезама према истом том Јавном сервису.

Кад је већ новац у причи, падају ми на ум твоје “претње” да ће просечна плата у Србији ускоро бити бар 480 евра. Признајем да не познајем ни једно једино лице са толиком пла­том, али свакодневно слушам оне који се жале на мини­мал­ну плату од око два­де­сет пет хиљада динара. Па још кад сам чуо да немали број њих заиста редовно добија толико (пре­ко рачуна), али да наредног дана мора послодавцу (на руке) вратити седам или осам хиљада (иначе сле­ди отказ), морао сам се запитати на који се то начин смањује не­за­посленост у Србији; да ли људи беже из Србије и од наводних 480 евра у просеку или, можда, умиру од оних седам­на­ест-осамнаест хиљада динара у стварности.

Наравно, нико од тих минималиста не протестује јер ће остати и без оне цркавице од те јадне седамнаест-осамнаестохиљадне стварности, а то би утерало у лаж и оних прет­постављених а обе­ћаних 480 евра.

Чуо сам поодавно да неки гасовити директор “зарађује” више од двадесет хиљада евра месечно, да директор Народ­не банке (или гувернер) табачи месечно по пет-шест хиља­да, да, примера ради, власник пољопривредног имања “Ирмо­во” (у близини Новог Сада, на површини од око седамсто хек­тара приграбљених пре ско­ро три деценије а у међувре­ме­ну удвостручених – иако упорно при­ка­зује губитке а јед­ном су “признали” да су имали и добит од чак петнаестак хиљада динара!), без икаквих обавеза према мали­м ак­цио­нарима, углавном полуписменим или једва писменим по­љо­привредним радницима, користи око двеста, односно сада око че­тиристо акционарских хектара, да неки “пословни љу­ди” (мало пословни, много мање људи) исплаћују радници­ма минималце а купују хотеле, јахте, камионе и разне друге сличне играчке…

Због свега тога, радна снага у Србији постепено се пре­твара у робовску, тако да није чудо што Србија све више остаје без висококвалификованих стручњака, мада се, како си ти и сам више пу­та рекао, не могу наћи ни зидари, арми­рачи, тесари, шофери, зава­ри­вачи, молери и разни други “простаци”, како у Шумадији зову “фи­зичаре”.

Да ли си ика­да чуо, Господине Председниче Репу­блике Србије, да је, и овога пута на пример, Др­жава Србија са 20.000 евра на­гра­дила било ког доктора Бумба­ширевића што је пришио неку от­кинуту руку, као што је то учинила добацујући триста-че­ти­ристо хиљада евра некима који су се, наздраво углобље­ним рука­ма, до­ба­цивали неком лоптом преко некакве мреж­е. Ових триста-чети­ристо хиљада понавља се још једном, пошто је још једна екипа успела да сличне лопте пребаци преко неких сличних мрежа. По несрећи, спрдња се ту не завршава, пошто је овима “још једном” – а њих је, по прилици, бар десетак-петнаест – обећана национална пензија кад са својих садашњих двадесетак година одрасту до че­тр­десет, а нисам запазио да је неки др Бумбаширевић заслужио на­ционалну пензију ни са шездесет пет јер још није успео да скуц­ка четрдесет година раднога стажа.

Не чини ли ти се, Господине Председниче Републике Србије, да си, без обзира на то што си више пута захваљивао србским пензионерима што су наметнутим одрицањем успели да Србију спасу од банкротства, поменутим вишехиљадним исплатама (као и оним малочас поменутим “одлагањем”) грдно на­ру­гао оној огромној већини минималиста којима је, да би “заслу­жили” толики новац, потребно пуних осам година, не рачунајући многе године до стицања какве-такве пензије?

На крају, можда и без икакве везе са до сада написаним, било би добро, Господине Председниче Републике Србије, да размислиш да ли и колико србском народу користи твоје стално поми­ња­ње неких шестсто деветнаест милиона евра које је извесни Ђи­лас ушићарио на рачун истога тог народа. Верујем да је та цифра тачна, али је трагично што Држава Србија ништа не чини да се нешто предузме како би се та сума вратила у државни буџет, а речени Ђилас послао на “службени пут”. Да сам ја некоме из џепа узео макар и шест­сто деветнаест динара, и ти би подржао судску пресуду да бу­дем примерно кажњен. Овако, твоја прича о тим ми­лиони­ма, како то кажеш: украденима, само збуњује оне који су то чули, она само уноси узнемирење у србску јавност, оно уз­не­ми­ре­ње којим се бави члан 218. Кривичног закона Репу­блике Србије.

А не би сметало да знаш како се у време мога друга Луја XIV његов министар Ришеље односио према писмима која су представ­ницима француске државе упућивали ондашњи беспосли­ча­ри, као што то ја чиним данас у Србији. Ни на­лик ономе што сам чуо како си на једном страначком скупу задуживао своје важне стра­начке другове да разговарају са грађанима, да чује шта они, ако мисле, о нечему мисле, да их примају, да размисле о ономе што су чули – ако су чули.

Нажалост, не примећујем да ти и сам поштујеш ту сво­ју препо­руку, али је поменути Ришеље наредио да ниједно пи­смо, било какве садржине, било од кога, анонимно или потписано, не сме за­вршити у корпи за отпатке или као онај брисогуз покој­нога Ра­б­леа. На свако потписано писмо морало се одгово­ри­ти, а та су се писма, заједно с онима непотписаним, морала сачувати у згради коју зову Матињон (или некако слично), а у којој живи Први министар француски. И онда се рачунало са потребом да сва та пи­сма једнога дана, незнано колико далеког, могу послу­жи­ти за пи­са­ње француске историје.

И опет нажалост, поменути Ришеље није тада знао за Србију, а Ср­би никада, ни онда ни данас, нису знали о чему је, због чега и како тај момак размишљао.

Србској власти није познато да ли србски грађани ишта значе у Земљи Србији (не рачунам на предизборне кампа­ње), а србска историја за њу је мислена именица. Кад је већ тако, зашто би се та власт замлаћивала с оним што јој та­мо­неки безвезњаци пишу.

Јад и беда, мој Председниче, али тако, ваљда, мора бити кад је у Земљи Србији више коцкарница него школа.

А и школе што имамо – нису више србске. На пример:

Здрав ми био, Господине Председниче Републике Србије.

Илија Петровић

30. септембар 2019(7528)